Nedavno je u Beogradu boravio i izlagao Petar Omčikus (75), velikan naše likovne umetnosti sa pariskom kućnom adresom. Bila je to neobična izložba na kojoj smo gospodina Omčikusa upoznali u novom svetlu - crteži inspirisani pisanom rečju dosad nisu bili poznati publici. Radi se o stihovima njegovih bliskih prijatelja, pesnika: Žana Senaka, Jurija Komerovskog, Žana Lambera i Srđana Volarevića. Radovi su nastali u rasponu od nekoliko decenija, a ovom izložbom njegovo stvaralaštvo je dobilo još jedan aspekt.
       Bio je to povod za razgovor sa maestrom Omčikusom, spontanim, dragim, prijatnim sagovornikom, i pokušaj da čitaocima NIN-a prikažemo jednu izuzetnu umetničku biografiju.
       OKEANI: Rođen sam u Sušaku (Rijeka), i prvo čega se sećam (to je i ono što čitavog života nosim u sebi), jeste površina mora. Morske daljine. To je meni bilo zagonetno i impresivno, istovremeno me je mamilo i plašilo. Sećam se malih belih brodova kako pristaju i odlaze iz luke, zalaska sunca nad Učkom... Prve slike zavičaja, sigurno su najznačajniji deo životnog prtljaga; verovatno su te boje i mirisi imali veliki uticaj na nekog ko će se kasnije baviti slikarstvom.
       U našoj kući čitala se “Politika”, u kojoj se, jednog dana, pojavio konkurs za dečiju sliku. Nacrtao sam pejzaž iz mog vidokruga, i dobio prvu nagradu u životu, u devetoj godini.
       Beograd sam odmah zavoleo, osetivši da u njemu ima nečeg morskog. Možda je to pogled na Panoniju, s Kalemegdana, ili, pogled s Brankovog mosta... I Pariz, u kome sam proveo veći deo života, takođe, ima nečeg morskog. NJegovi krovovi podsećaju na talasanje mora. Ili, buvlje pijace na periferiji: stvari sa tavana i đubrišta podsećaju na predmete koje okean izbacuje na obalu: flaše, daske, krpe... Potom ih oseka ponovo vrati u utrobu pariskog okeana.
       RAT: Najstariji brat Čedomir (poginuo je na Sremskom frontu), bitno je uticao na moj intelektualni razvoj. Upućivao me je na izložbe i kulturna dešavanja, bio je moj kulturni vodič. A umetnički život u Beogradu, u godinama pred rat, bio je veoma intenzivan. Kakav je samo utisak ostavila na mene izložba italijanskih portreta, od antičkih do Musolinijevog! Ili, izložba francuskog slikarstva 19. veka!? Ono što ću mnogo kasnije videti u Luvru. Tako su moja saznanja o umetnosti bila gotovo potpuna, u periodu dok sam još bio dečak.
       Školu za primenjenu umetnost upisao sam kad je započeo rat, nisam je završio. Karakteristično je za mene, da od škole imam završenu jedino malu maturu, tj. gimnaziju. U tim okupacijskim danima najzanimljivije bilo je druženje s jednim starijim umetnikom, Borom Grujićem. Čovekom velike kulture i dobrim slikarem. Bio je član grupe “Desetorica”, u kojoj je bila Cuca Sokić (jedina preživela) i brat Lole Ribara, Jurica, bio je sjajan slikar. Bora je imao divnu biblioteku i izvanredne gramofonske ploče. Pored njega sam počeo da stičem znanja o muzici, kojoj sam, inače, veoma privržen. Među nama, više mi prija druženje s muzičarima, nego sa slikarima.
       Živeli smo životom, malo izolovanim od ratnih nedaća. Ali, to nije dugo trajalo. Moja braća: Branko i Čedomir, priključili su se Skoju... Slučajno, nisam se zatekao u kući kad je upala Specijalna policija. Ilegalna grupa u kojoj su bili: Stojan Ćelić, Bogdan Bogdanović i moj brat Branko, bila je provaljena. Otac i majka su odmah uhapšeni, otac Petar je proveo godinu dana u Banjičkom logoru.
       CIBE I ENVER HODŽA: Kada je Beograd oslobođen, zajedno sa brojnim umetnicima angažovan sam za rad u propagandnom kružoku Glavnog štaba. Tu sam i mobilisan, ali, umesto da idem na Sremski front i tamo crtam, ubedio sam Branka Šotru, koji je vodio Agitprop, da me pošalju u Dalmaciju. Slikara Marija Maskarelija i mene strpaju u avion, pravo u Bari u komandu mornarice. Posle smo otišli na front u Dalmaciju i u jednom momentu se zatekli u Zadru. Očevidac sam zločina nad tim malim renesansnim gradićem, koji je bio lepota od grada. Englezi su ga, pre našeg ulaska, divljački porušili, a da Nemaca uopšte nije bilo u njemu. Sećam se da sam na ulici nalazio knjige Šekspira u lepom povezu, stavljao sam ih u torbu, ali sam ih usput izgubio.
       Zbog svog rano iskazanog talenta: slikarske prakse i prethodnog školovanja, primili su me na Akademiju likovnih umetnosti. U klasu profesora Ivana Tabakovića. Ne mogu da zaboravim nekoliko anegdota iz tog perioda: kad su Amerikanci bacili nuklearnu bombu, nastao je opšti strah - da li i Rusi imaju atomsku bombu? Šapatom smo komentarisali: Ma, kakvi Rusi, nemaju oni takvu tehnologiju! Onda se iz ćoška javio naš kolega Cibe Jerinić, i izrekao epohalnu misao. Malo je mucao, kaže: Iiii Rusi imaju atomsku bbbombu, samo... Nijeee taako lepa, kao aaamerička!
       Crtali smo velike portrete komunističkih vođa i Cibe je dobio zadatak da nacrta Envera Hodžu za koga niko nije znao kako izgleda. Rad na portretima je odmicao i primetili smo da Hodža sve više liči na Cibeta. Tako se za 1. maj 1946, pored Tita, Marksa, i Lenjina, na palati Albanija, zavijorio i - Cibetov portret.
       LEPOTA SVETLOSTI: Zvanični pravac u našem slikarstvu bio je
       socrealizam, koji se odvijao pod pokroviteljstvom sovjetskog modela. Bila je to politička umetnost, i spontano smo je odbacivali. Nisu uspeli, čak, ni oni, koji su bili zaduženi da prave te stvari. Osećalo se da to nije “ono”. Ne postoje značajni radovi iz tog vremena: pokušao je Lubarda, pa Milunović, na velikom formatu... Ni Kunu nije pošlo za rukom da uradi jednu pravu socrealističku sliku. Celo to društvo je posle prešlo na apstraktno slikarstvo.
       Ja sam krenuo u figurativnost, ali... Bilo je to prilično tmurno vreme, i atmosfera je bila takva. Moji kompanjoni: Mića Popović i Bata Mihailović, nikad nisu videli more, i jednog dana, septembra ‘46, zaključimo: Dosta nam je te mračne Akademije! Krenemo na izlet u Zagreb, zatim odemo u Rijeku, pa se spustimo brodom do Zadra, Splita, Korčule i Dubrovnika. Čovek se ozari u toj lepoti svetlosti. Kad su videli more, ova dvojica kao da su poludeli: A, što mi ne bismo živeli na moru?! I, aprila 1947. klasa profesora Tabakovića, krenula je u avanturu.
       INTERVENCIJA MITRE MITROVIĆ: Nešto novca smo sakupili radeći portrete velikana revolucije, i neke ikonostase, i odlučili da odemo u Zadar. Mića Popović, Bata Mihailović, Mileta Andrejević i ja, sa našim budućim ženama: Verom Božičković, LJubinkom Jovanović i Kosom Bokšan. Priključio nam se i Mihiz; dok smo slikali, pisao je pesme. Smestili smo se u jednu napuštenu vilu pored mora, nije imala ni vrata ni prozore. Pola godine smo tu živeli i slikali. Potpuno slobodni. Nismo pravili nikakav program ili manifest, naša jedina ideja bila je da slikamo i uživamo u tome. Da spajamo život i umetnost, bez ikakve patetike.
      
       Ali, na našem fakultetu nastala je galama, konferencije, hajka - ko su ti tipovi?! Pojavila se, čak, i jedna karikatura: kao, ispod palmi se sunčaju neke gerle, s bradatim mangupima, a pored njih su odbačene konzerve na kojima piše: Made in USA. Ne da smo samo dekadenti, nego smo i američki ljudi! Pričao nam je divni Branko Šotra, kad su ga saslušavali, Đilas ga je pitao: Kakva je to banda tamo, njih sve treba pohapsiti! Ovaj nas je zaštitio, malo smirivši situaciju. Đilasu je rekao: Ma, to su budale, vratiće se oni!
       Kad smo se vratili, saznali smo da smo izbačeni s fakulteta. Vraćeni smo na intervenciju tadašnje ministarke prosvete, Mitre Mitrović. Svi,
       osim Miće Popovića. Za njega pomilovanje nije važilo. Onda smo ozbiljno počeli da razmišljamo o odlasku u svet. Privlačila nas je ideja o posvećenju umetnosti, ali nas je ponela i energija doživljene slobode.
       RIBNIKAR INTERVENIŠE: Sledeće leto, proveli smo na moru, i na pruzi Šamac - Sarajevo. To nije bio gest pokajanja, već slikarski izazov. Bio je to najinteresantniji događaj u zemlji.
       Posle smo se, Kosa i ja, venčali. I danas mi ta svadba izgleda neverovatno. Odveo nas je Slava Bogojević u jednu kafanicu pored Opservatorije na Zvezdari - ispala je svadbetina. Kermes kao kod Rubensa, u ono crno, komunističko vreme. Učestvovao je u tome i neki ozbiljniji svet, recimo, Peđa Milosavljević. Toliko smo bili bučni i bacali čaše, da je neko pozvao miliciju.
       Bili smo u velikom iskušenju: kako otići u svet, s malo para? A i krenulo nam je: Mića, Bata i ja imali smo samostalne izložbe tokom ‘50. i ‘51. Održana je i značajna izložba grupe “jedanaestorica”, koju je inicirao Bata Mihailović. Popustio je malo politički led, dobili smo i pasoše - Bata, LJubinka, Kosa i ja. Ali, ne i dozvolu za zamenu novca. Saznali smo da je ministarka Mitra Mitrović intervenisala i stopirala nas - Zar onim mangupima da dozvolimo da se zezaju po Parizu? Onda je naša koleginica Milica Ribnikar, vajarka, intervenisala kod svog oca, starog Ribnikara, koji je dao garanciju za nas. Mogli smo da zamenimo 75 hiljada dinara, za 75 hiljada franaka. Odmah smo seli u voz i pobegli za Pariz. Bilo je to 9. maja 1952.
       SVETLA PARIZA: U jesen 1952, ukazala se prilika da Kosa i ja izlažemo na Londonskom salonu. Prodali smo naše slike za 400 funti, i prošvercovali ih u Francusku. Mnogo nam je to značilo: slobodnije smo slikali, i smišljali kako ćemo dalje. Odseli smo u jednom “slikarskom” hotelu, i brzo ušli u njihovo društvo. U njemu su stanovali i slikari: Poljakov i Hans Hartung, i pesnik Žan Senak. Poljakov je živeo u jednoj sobi, sa ženom i detetom, u drugoj je slikao, a noću bi svirao balalajku po ruskim restoranima. Posle je postao slavan, i obogatio se.
       Brzo smo ostali bez para, i morali smo da se snalazimo. U Školi za primenjenu umetnost, učio sam rad na freskama i vitražima, što mi je omogućilo da, zajedno sa Batom, krenem u moleraj. Pohađao sam i Akademiju lepih umetnosti, ali - kao model. Pozirao sam u jednoj velikoj dvorani sa pogledom na Senu, a svlačio bih se u jednom mračnom uglu. U jednoj prilici, posle poziranja, oblačim se i košulja mi zapne o nešto. Pogledam bolje i vidim da je to nečiji nožni palac. Bio je to leš nekog gospodina u formalinu. Moj “kolega” je služio za seciranje. Uh, uhu! Izađem napolje - zima, ali zaradio sam za desetak dana života.
       Pozirao sam i jednom starom skulptoru, Landovskom. Bio je broj jedan za ratne spomenike. Tako sam dva puta prikazan na spomeniku u slavu francuske armije na Trokaderu, kao ranjenik i kao vojnik. Kosa i ja smo živeli na mansardi od tri kvadratna metra, na Sen Žermenu. Nismo mogli da stojimo uspravno, ali mesečna kirija bila je samo jedan franak. A imala je i tu prednost, da se očas ugreje od primusa.
       Nije čudo da Pariz toliko impresionira slikare jer ima jedan poseban, srebrnosiv ton. Ugodnu plavičastu boju, koja se vidi kod impresionista. Veoma je volim.
       JANKO U BEOGRADU: Jugosloveni su bili u modi: pesnik Žan Kasu, direktor Modernog muzeja, bio je deklarisani titoista, i nama veoma naklonjen. Redovno smo izlagali na velikim pariskim salonima kao što je, recimo, Majski salon. Imali su ogromnu važnost i bilo je teško ući u njih. Sad, zamislite, iako sam moler, izlažem na takvom salonu! Jednog jutra, dobijem dopisnicu: poznati kritičar piše da je video moju sliku na Salonu, i pita da li bih mu dozvolio da moje ime uvrsti u rečnik apstraktnog slikarstva. Možete misliti koliko mi je ta ponuda značila?!
       Znate, nismo mi imali ambiciju da prodajemo slike. Ne, samo da preživimo od toga, da bismo mogli da studiramo i slikamo. Već sledeća generacija naših slikara bila je mnogo praktičnija. Dugo smo živeli boemski; tek šest-sedam godina po dolasku, mogli smo da živimo od slikarstva. Kupili smo jedan slupani pežo, ja sam ga popravio i nazvao Janko. Kad sam, 58. došao u Beograd njime, bio sam glavni dasa. Sledeći put kad sam došao, već su me gledali prezrivo, Beograd je počeo da se puni automobilima.
       OSTATI ŽIV: Često sam doživljavao nesporazume sa galeristima. Oni zahtevaju sigurnu produkciju, tipiziranu, da bi mogli da vas reklamiraju, i da ubiraju prihode. Sa mnom je išlo teško, ja to ne umem. Ni u jednoj galeriji se nisam dugo zadržao. Najdraži su mi privatni kolekcionari, jer vole sliku, i to se odmah oseti. Dakle, prodajem slike bez posrednika, a to znači da mogu da radim na miru.
       Kosa i ja živimo skromno i lepo. Nismo u mašineriji komercijale. Vodimo neki čudan život, moglo bi se reći, seljački. Moj atelje, pre liči na dalmatinsku konobu. Znate, nismo istih karaktera, ni u slikarstvu. Ona je jak kolorista, mene druge stvari interesuju. Mada, pripadamo istoj krvnoj grupi, ekspresionističkoj. Sačuvali smo svoje identitete sto odsto. Nadopunjujemo se, bez međusobnih uticaja, a to nije lako kad se nađu dvoje ljudi sa jačim temperamentima.
       Sigurno su i životne okolnosti uticale, da naš stav bude borben, prav, stoicistički. Smatram da je to veoma važno u ovom našem posliću. Svakako, trebalo je opstati. Velika je stvar da čovek može da živi od svog slikarstva, a te priče da su se naši slikari obogatili... Radujem se kad to čujem, ali mislim da nije istina. Kad, Kosi i meni, kažu da smo uspeli u Parizu, obično odgovorim: Jeste, uspeli smo da ostanemo živi!
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najvažnijih događaja u mom životu Septembar 1937. Dolazak u Beograd, ljubav na prvi pogled.        1940. Muzej kneza Pavla. Dve izložbe, italijanski portret kroz vekove i francusko slikarstvo 19. veka, odredile su moju sudbinu.        6. april 1941. Susret sa Tanatosom.        1947. Poznanstvo sa Kosom Bokšan i odlazak u Zadar. Živeo život, živela umetnost - živela sloboda. Sa Zadarskom grupom, dobio sam pojam o svojim mogućnostima, i razgoreo vatre u sebi.        Leto 1949. Boravak u starom Baru, i otkrivanje veličanstvenih predela Crne Gore.        Maj 1951. Izložba Petra Lubarde u Beogradu - prekretnica u srpskom modernom slikarstvu. Skidali smo slike “jedanaestorice”, Lubarda je unosio svoje, i rekao: Ohrabrili ste narod, i umesto mene primili, bar, pola gneva od ovih ideoloških krpelja.        Maj 1952. Odlazak u Pariz. Ništa više nije bilo isto.        1958. Dolazak u Beograd, i na Korčulu. Spajanje kultura.        Maj 1968. Veličanstvene demonstracije. Velika slikarska inspiracija.        Devedesete: Tragedija Jugoslavije učinila me je očajnim. U Parizu se pojavljuje naš novi establišment, neki “ljudići”. Grabe po vazduhu, gestikuliraju, dernjaju se, i - grozni su.