|
Procene agencija su da je ova sezona jača nego prošla, ali se “jačina” odnosi na broj zahteva za jeftinije aranžmane. Prosečnom stanovniku Srbije potrebno je da za desetak dana na moru izdvoji bar tri svoje plate
Ko god ove sezone ode na letovanje, može sebe da smatra privilegovanim stanovnikom Srbije. Uprkos različitim ponudama koje uključuju, od privatnog smeštaja u Crnoj Gori za nekoliko stotina, do dalekih zemalja na drugim kontinentima za nekoliko hiljada nemačkih maraka, osnovno raslojavanje izvršeno je u startu - na one koji putuju, bilo gde i bilo kako i na one koji ne putuju nigde i nikako.
Iskustva turističkih agencija govore da u Srbiji putovanje sebi može da priušti oko 150 000 ljudi, koji se u skladu sa finansijskim mogućnostima odlučuju gde će otići. Unutar ove grupe podela je izvršena na one koji preferiraju privatni smeštaj ili apartmane u Crnoj Gori, Grčkoj ili Bugarskoj, pa na one koji odsedaju u hotelima i najzad na one kojima cena nije važna i kojima ostaje samo da se odluče na kom će delu planete provesti odmor.
Impresivne slike egzotičnih predela Sejšela, Tajlanda, Kube, Meksika, uživo su dostupne samo malom broju ljudi. Grupe sačinjavaju uglavnom penzioneri sa deviznim penzijama, oni koji imaju nekog u inostranstvu, privatnici, vlasnici restorana, poslovni ljudi i uopšte “oni kojima dobro ide”. Reč bi, ako bismo koristili evropske kategorije, bila o srednjem sloju, mada se u našim okvirima običnom građaninu čini da je reč o čistom luksuzu.
“Za mene je bilo poražavajuće kada sam shvatila da tamo, u stvari, iz evropskih zemalja dolaze deca. Dominikanska Republika je mesto za studente i mlade parove iz Engleske i Francuske. Ono što je za nas viša srednja klasa, za njih je mladalački izlet, studenti sebi mogu da priušte da tamo dođu dva puta godišnje, jer im je jeftino. Strane agencije zovu ih turisti ‘more, sunce, pesak’, što znači da ti prave najviše džumbusa, a ostavljaju najmanje para. A za nas je to jedan od skupljih aranžmana”, kaže uspešna mlada žena iz Beograda koja se prošle sezone divno provela u ovoj egzotičnoj zemlji.
Sve uključeno
Dominikanska Republika poslednjih godina je otkrovenje za naše turiste, aranžmani su na principu “all inclusive” (sve uključeno), što znači da su sve usluge unapred plaćene. Gost po dolasku dobija narukvicu koja je znak prepoznavanja tako da može da koristi sve što hotelski kompleks nudi bez direktnog plaćanja, uključujući hranu i piće. “Mislim da je to u poređenju sa Grčkom jeftinije, ne misliš gde ćeš da jedeš, kad ćeš da piješ, gde ti je skuplje, gde jeftinije, sve platiš na početku i to je to.”
A na početku platiš oko 1200 dolara, što je sredina između Tajlanda (900 dolara) i Brazila ( 2 000) ili Kube (2 500).
Među onima koji sebi mogu da priušte ovakva putovanja najmanje je intelektualaca, a najviše onih koji skupe aranžmane shvataju kao statusne simbole. I dok svetske turističke centre posećuju Evropljani željni odmora, naši turisti uglavnom se opredeljuju po tome koje mesto se dovoljno visoko kotira u očima njihovog komšiluka.
Veoma popularne puteve na Tajland popunjavali su uglavnom šverceri, a i na drugim mestima zaticala se slična struktura. Retko ko je zainteresovan da upozna zemlju u koju je došao i najčešće se uopšte ne napušta hotel. Važno je posetiti pijacu, samoposlugu ili tržni centar. Kako je uglavnom reč o ljudima koji su se tek nedavno dokopali novca, njihovo shvatanje putovanja koncipirano je po principu “kupiti što više i što jeftinije”. U obilazak ne ide gotovo niko, programi različitih izleta veoma teško se popunjavaju jer najčešće nema dovoljno zainteresovanih i na kraju se sve svede na sedenje na plaži, prepričavanje ko je šta i gde kupio i pokazivanje kupljenih stvari.
“Opterećeni su time da pokažu koliko imaju, ništa drugo ih ne interesuje, niti im je jasno da neko može i drugačije da razmišlja. Pošto smo mi obilazili muzeje, mislili su da studiramo istoriju umetnosti. Jer, zašto bi inače čovek išao u muzej?”, kaže Vladan, očigledno tipičan turista. “Imam utisak da putuju zato što im je neko rekao da je tu i tu dobro, a onda ostanu razočarani, ‘Uopšte nije dobro’.”
Sa Tajlanda grupe su se vraćale toliko prebukirane prtljagom da je na kraju, uprkos spremnosti svakog gosta da doplati za višak, došlo do toga da je premašena ukupna količina prtljaga koju avion može da primi. Očevici tvrde da su srpski turisti padali u očaj od pomisli da bi im tranzistori, video rikorderi, bušilice i mikseri, mogli ostati na aerodromu.
U agencijama primećuju da su se, u odnosu na prethodne godine, gosti prilično promenili. Sada su daleko obavešteniji o zemlji u koju idu i više nema neprijatnih iznenađenja, kao početkom devedesetih kada su novopečeni bogataši silno želeli da vide Maldive i Sejšele zamišljajući ih kao megavarijantu beogradskih splavova i noćnih turbo folk klubova. Razočaranju nije bilo kraja kada se ispostavilo da je reč samo o dugačkim plažama, netaknutoj prirodi, čistom moru i tišini.
Vreme kada su naši ljudi putovali zato što su voleli da putuju i kada su se putovanja povezivala sa upoznavanjem drugih kultura, odavno je za nama. Oni koji bi to želeli, uglavnom su ekonomski toliko iscrpljeni da bi se silno radovali kada bi uspeli da zatvore finansijsku konstrukciju i za privatni smeštaj u Crnoj Gori, za jedno 10 maraka po krevetu, hrana iz samoposluge. Preživeli ostaci slojeva čija su primanja još u skladu sa njihovim obrazovanjem i interesovanjima, priključuju se grupama turista koji tek treba da nauče da se nose sa novcem koji im je iznenada pao u ruke.
Strah od nepoznatog
Većina srpskih svetskih putnika gaji što strah, što prezir prema stanovnicima zemalja u koje odlaze. Azijati, Afrikanci, Južnoamerikanci i uopšte sve što može da liči na nepoznato, čine se belim, čistim i novoobogaćenim Srbima kao otvorena opasnost od nečistoće, bolesti i ko zna kakvih pošasti. Kada se na jednom putovanju dogodilo da je vozač, lokalni stanovnik, zamolio grupu da mu dozvole da pusti petnaestominutnu kasetu uz koju se on moli, gosti su bili zaprepašćeni, užasnuti i uvređeni.
Oni koji steknu neka iskustva u putovanjima i malo odmaknu od prvobitnih predrasuda, uglavnom dobace dotle da sa sobom vuku fotoaparate, kamere, čak i diktafone (kojima snimaju svoje impresije tokom putovanja), a na prvom mestu vode računa o tome da sve bude “lepo”. Jahanje kamila, turističku atrakciju Tunisa, neki su odbili zato što ne bi izgledali lepo. Uvijanje u gazu da bi se na kamili zaštitili od sunca, koje je, tvrde oni koji nisu tolike estete pa su se upustili u avanturu da ne izgledaju manekenski, veoma prijatno, neki gosti odbili su jer ne žele da se slikaju tako ružni.
“Sa izleta smo se vraćali pretovareni jer su usput bile i pijace. Kupovale su se pletene korpe za veš, koje su valjda jeftinije nego na našem buvljaku, a jedan čovek je kupio i jagnjeću kožu.” (Tunis)
Kako se do novca uglavnom i došlo cenkanjem i korišćenjem svih mogućnosti koje je ova zemlja pružala za trgovinu ispod ruke, taj pravac sledi se i na odmoru. Za sebe se kupuje ono što podseća na kuću, a za poklone prijateljima važno je da se ne spadne ispod 1000 maraka po komadu. “Jedna gospođa pala je u histeriju zato što nema televizora u sobi, iako mogu da se hvataju samo lokalne stanice. Ali nas je sve proganjala da objasni kako ona ima dovoljno novca i mogla je da plati i za televizor.”
Oni koji putovanja još shvataju kao priliku da vide nešto novo, tvrde da se naši ljudi od drugih turista razlikuju najviše po tome što se ne pomeraju sa plaže ili čak ne učestvuju ni u organizovanim aktivnostima na plaži (ronjenje, jedrenje, odbojka). Naročito su nepoverljivi prema lokalnoj kuhinji i uglavnom jedu evropsku hranu.
Prodaja najskupljih aranžmana uvek je bila dobra ili su bar tako tvrdili u agencijama. “Tačno je da se prvo proda najskuplje, ali to je toliko mali broj da je gotovo zanemarljiv”, kaže Vladislav Ćupin, komercijalni direktor agencije “Putnik”. “Ako na deset hiljada ljudi koji koriste agencijske usluge imate deset-dvadeset koji mogu sebi da priušte skuplja putovanja, to je oko 0,1 odsto.”
Skupo i jeftino
Iz preostalih 99,9 odsto građana regrutovaće se putnici u Crnu Goru, Bugarsku, Tursku i Grčku, a razlika među njima meriće se stepenom komfora prevoza (autobus, avion), smeštaja (privatni, hotelski) i izborom mesta (najskuplja grčka ostrva).
Prosečna plata skočila je ove godine na 150 maraka, ali je, zbog rasta cena, kupovna moć opala za pet odsto. Sve i da nije tog raskoraka, za prosečni jeftiniji aranžman treba izdvojiti oko 400 maraka, ne uključujući ono što će se za izlaske potrošiti na licu mesta. Prosečnom stanovniku Srbije potrebno je da za desetak dana na moru izdvoji bar tri svoje plate.
Za Crnu Goru prebukirani su i avioni i autobusi, mada se primećuje da se u odnosu na prethodne godine interesovanje smanjuje. Svake godine skraćuje se period boravka, sa nekadašnjih 70 dana, dakle puni kapaciteti više od dva meseca, spalo se na 50, a za ovu se predviđa 40 dana. Crna Gora još nudi sve mogućnosti od najjeftinijih do najskupljih, a sa odmora će se, ma koliko da su potrošili, turisti uglavnom vratiti sa punim džepovima praška za pecivo i žvaka, jer je, otkako je kao platežno sredstvo uvedena nemačka marka, nemoguće za kusur dobiti sitninu (prašak za pecivo i žvake važe samo kada se vama vraća kusur).
Grčka, koja je prethodnih godina sa apartmanskom ponudom bila obećana zemlja za naše turiste, ove sezone teško može da računa na veći priliv sa ovog prostora. Popularna su i dalje ostrva i aranžmani koji prelaze 1 000 maraka, ali su oni koji računaju da za toliko novca letuju sa celom porodicom, ove sezone uglavnom izabrali Bugarsku. Do Grčke se više ne ide preko Makedonije, što produžava put, a dodatni problem je komplikovan sistem dobijanja viza. Grci su otvorili konzulat u Nišu, podelili Jugoslaviju na dve regije i uveli obavezu da se na grupnim vizama mora nalaziti pola turista iz jedne, pola iz druge. Grupna viza podrazumeva da svi zajedno uđu u zemlju i iz nje izađu, što još otežava organizovanje puta. Papirologija je, kažu u agencijama, katastrofalna, a oni koji su pokušali da dobiju individualnu vizu, tvrde da su je lakše dobijali za Francusku i Nemačku.
Turska je otkrovenje
Pošto je do Grčke postalo nekako teško stići, a ispostavilo se da za nas postaje i skupa, novo otkriće je, pored Bugarske - Turska. Ove sezone uvedene su i autobuske ture, što zbog smanjene platežne moći, što zbog povećanog interesovanja.
“Tursku su naše agencije otkrile pre četiri godine, ali je ove sezone to definitivno otkrovenje za turiste”, kaže Slobodan Mićić, vlasnik agencije “Kontiki”. “Nemci, Francuzi, Englezi prisutni su u Turskoj već 15 godina. Obala je divna, servis odličan, izgradili su sjajne hotele. Za nas je naročito aktuelna jer nema komplikacija oko viza, a osim toga ako računate da vas svaki drugi aranžman košta oko 500 do 600 maraka, za taj novac u Tursku van sezone možete da idete avionom.”
Procene agencija su da je ova sezona jača nego prošla, ali se “jačina” odnosi na broj zahteva za jeftinije aranžmane. Istina, ne prolaze loše ni krstarenja Volgom (“Kontiki” ponovo uveo ove sezone), krstarenja Bajkalom, Malta, Tunis, Egipat, Španija, Portugal...
Mogućnost da se uopšte igde putuje, ipak ostaje, privilegija manjeg broja ljudi. Većina građana i ovog dugog toplog leta ostaće pošteđena glavobolje oko viza i aranžmana, jer će prosto ostati tu gde je i samo u jednom će moći da se složi sa svetskim putnicima - “uopšte nije dobro”.
IVANA JANKOVIĆ
|
