U bezbroj anonimnih tekstova Dinkić je optužen da iz koristoljublja potapa vojvođansku privredu. Ima li istine u tim tvrdnjama

      Još zimus je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić rekao: “Na jesen ćemo imati takav bankarski sistem u zemlji da ga prosto nećemo prepoznati”, ali mu tada niko nije verovao. Zato su domaće banke uglavnom u dremežu provele vreme do objavljivanja famozne odluke o razvrstavanju (zapravo samo srpskih) banaka u četiri kategorije. Panika je nastala tek kad se utvrdilo da će ovoga puta zaista biti zatvaranja banaka.
      
       Afera
       Ipak, velike, stare banke kao što je poznato, neće biti likvidirane, već će zbog “šireg društvenog značaja” biti svrstane u grupu C, što podrazumeva sanaciju i izvlačenje iz njihovih bilansa dugova po osnovu stare devizne štednje i dugova Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. U ovoj grupi našle su se Jugobanka (ne Jubanka, što se obično meša), Beobanka, Beogradska banka (što se takođe meša) i Investbanka. Vojvođansku banku guverner Dinkić je, uprkos nekim nezvaničnim očekivanjima, opisao kao solidnu banku “koja jedino nema kapitala”.
       Kako je ova vest objavljena, tako su krenuli pokušaji da se od Vojvođanske banke napravi afera, sa neizbežnom političko-korupcionaškom pozadinom. Sve je krenulo od hrpe anonimnih pisama, kojima su “dobro upućeni” ali nedovoljno odvažni i pošteni da pisma i potpišu, zasuli sve medijske kuće.
       O čemu je, dakle, reč: guverneru Dinkiću stavlja se na dušu da je tokom svog boravka u Vašingtonu napravio aranžman - sa procentom za sebe - sa IFC-om, Međunarodnom finansijskom korporacijom, o tome da za svoja potraživanja prema Vojvođanskoj banci ova organizacija preuzme akcije vojvođanskih preduzeća. Naime, IFC neće ući u krug poverilaca za čija potraživanja garantuje država, već će na ime svojih potraživanja (sa redovnim i zateznim kamatama) postati vlasnik akcijskog kapitala u tri domaće banke (dve u Srbiji i jedne u Crnoj Gori, a među njima je i Vojvođanska banka). Tim putem će, tvrde “upućeni”, postati vlasnik trećine domaćih preduzeća koja su ove kredite svojevremeno koristila. Zagovornici ove teze vrlo dramatično upozoravaju vojvođanske političare, pre svih Nenada Čanka i Miodraga Isakova, da ne dremaju dok im najbolji deo privrede odlazi besplatno u tuđinske ruke, pa kad budu hteli da upravljaju vojvođanskom privredom (na putu zalaganja za njenu autonomiju), uvideće da ništa vredno za upravljanje nije preostalo.
       Šta bi, dakle, bilo bolje? Bolje bi bilo da se i dug Vojvođanske banke prema IFC-u otpiše na isti način kao što će se otpisati naši državni dugovi. Jugoslavija, kao što je poznato, treba da dobije (prema takozvanom IDA-standardu) Napuljske uslove koje dobijaju siromašne i prezadužene afričke zemlje, a što podrazumeva otpis 67 odsto dugova i reprogramiranje ostatka na 23 godine, sa godišnjom kamatom od jedan odsto. Zabrinuti za sudbinu Vojvođanske banke pitaju se zašto se dugovi prema IFC izdvajaju iz ovog “više nego povoljnog aranžmana i umesto toga priznaju u celini, sa redovnim i zateznim kamatama nagomilanim u proteklih jedanaest godina”.
      
       Sumnje
       Odgovore na ova pitanja potražili smo u Narodnoj banci Jugoslavije, koja se “sumnjiči” da je sklopila nepovoljan aranžman po banku i celu vojvođansku privredu i u samoj Vojvođanskoj banci, čiji se dugogodišnji predsednik Života Mihajlović optužuje da je zbog svojih razloga (koje ovde nećemo pominjati jer potiču iz anonimnog izvora) pristao na krajnje nepovoljan aranžman.
       “Treba pre svega znati da je IFC praktično u grupi Svetske banke, što znači da je svako zaduživanje kod njih eksplicitno dozvoljeno od strane Svetske banke i u dogovoru sa MMF-om. Sve kredite IFC ipak daje na komercijalnoj osnovi, bez garancije države, što znači da dogovor naših banaka sa IFC-om o zaostalim dugovima ne bi trebalo da bude tema kojom se bavi država i Narodna banka Jugoslavije. Mi, međutim, vidimo da bez naše pomoći, pa i pritiska, ovde neće doći do dogovora u kratkom roku”, kaže u razgovoru za NIN Radovan Jelašić, viceguverner NBJ zadužen za bankarski sistem.
       Kad se govori o dugovima domaćih banaka, pa i Vojvođanske, prema IFC-u, treba reći da su oni nastali do 1989. i posle razdruživanja Udružene vojvođanske banke ostali su da “vise u vazduhu”, pošto nije razgraničeno koliki deo duga kome pripada, odnosno nije ispoštovan dogovor o solidarnoj i zajedničkoj odgovornosti. Savezna vlada je, podseća Jelašić, donela zaključak da razdruživanje mora da se okonča, odnosno da ne sme nijedan deo dugova ostati neuknjižen ni u jednu banku. To nije učinjeno, pa se sad pojavljuje problem koji se morao rešiti još pre jedanaest godina.
       “Sad bi IFC bio srećan da vidi ko mu je uopšte dužnik, gde su uknjižene te sume koje on potražuje, da li treba da pregovara sa jednom, dve ili tri banke”, kaže Jelašić. On kaže da ukupno potraživanje IFC-a premašuje sto miliona dolara. Ova organizacija spremna je (a i sposobna) da u veoma kratkom roku dođe u Jugoslaviju sa dodatnim investicijama, što bi i za njih bilo vrlo zanimljivo, ali žele prvo da vide šta će biti sa starim dugovima. “Problem sa IFC-om prilično je dramatizovan, bez stručne podloge”, kaže u razgovoru za NIN Života Mihajlović, predsednik Vojvođanske banke. On tvrdi da je od ukupnih dugova prema IFC-u od 90 miliona dolara, svega 35 odsto dužna Vojvođanska banka - “druga je stvar što bi IFC želeo da nosilac svih dugova bude Vojvođanska banka, da bi se oni obezbedili”. Razgovori, tvrdi Mihajlović, još nisu ni blizu završne faze i nema ni govora da je Vojvođanska banka pristala da plati sve dugove sa redovnim i zateznim kamatama: “Iz iskustva sa okolnim zemljama, kojima je otpisana zatezna kamata i reprogramiran dug na duži rok, ja ne vidim opasnost da se potopi Vojvođanska banka. Mi smo spremni na razgovor, ali nismo spremni ni na kakve ustupke koji bi pogoršali stanje bilo Vojvođanske banke, bilo preduzeća”, kaže Mihajlović.
       Na pitanje imaju li osnova spekulacije da bi se potraživanja IFC-a mogla pretvoriti u akcije vojvođanskih preduzeća, Mihajlović kaže: “Ne postoji takva opasnost, jer naše obaveze prema IFC-u iznose oko 40 odsto kapitala banke. Zašto bi oni uzeli akcije, ako ne mogu da upravljaju bankom i preduzećima? Ima tu otvorenih pitanja za razgovor. NJima je jako stalo do Vojvođanske banke, ali stalo je i nama i našim akcionarima.”
       “Naravno da mogu uzeti akcije preduzeća i naravno da bi u tom slučaju birali dobra. Ko bi postupio drugačije - pa nisu oni svoji neprijatelji! Nijedan stranac nije zainteresovan da uzme preduzeće koje je propalo i ne vredi ništa. Moramo imati u vidu da mi njima ništa ne poklanjamo. Oni imaju konkretna potraživanja po osnovu kredita koji im nisu vraćeni. I sve priče o tome da oni nas, kao, vuku za rukave, a mi, kao, ne damo svoje velike vrednosti, nemaju osnova”, kaže Jelašić.
       Ovde dolazimo do dela priče koji u sivu ekonomiju upliće i politiku. Sa “autonomaške” tačke gledišta, tako će samo vojvođanska preduzeća da pređu “za džabe” u ruke mrskih stranaca, što se tretira kao nova srpska unitaristička podvala. Života Mihajlović, pak, tvrdi da je Vojvođanska banka vojvođanska samo po imenu i mestu gde joj je sedište (Novi Sad) a inače je jugoslovenska, “zato smo dobili isplatu austrijskih penzija za celu Jugoslaviju”, kaže on. “Istina je da IFC obilazi vojvođanska preduzeća, kao što obilazi i druga po Srbiji. Sve što se o tome govori prvo, potiče od anonimnog pisma, a drugo, nailazi na pogodno tle - počev od cementare, pa regionalizma, čistih ekonomskih računa, pitanja vlasništva. Određeni broj pristalica ovih tema to sad koristi u svoje dnevnopolitičke potrebe”, kaže Mihajlović.
       Odgovarajući na ključnu sumnju iz anonimnih tekstova - zašto i dugovi prema IFC-u nisu izuzeti iz bilansa banaka (pa i Vojvođanske) i proglašeni za državne - viceguverner Jelašić kaže: “Ništa ne bi bilo lepše da država te dugove sad izuzme i preuzme kao svoju obavezu koju će da izmiruje; jedino se postavlja pitanje zašto bi svi poreski obveznici u zemlji godinama plaćali tuđe dugove. Oni ni na koji način nisu krivi za činjenicu što se neke poslovne banke ne mogu dogovoriti koliki je čiji deo duga. Osnovno je da taj dug postoji i da on nije plaćen. Ali, sad svi peru ruke od njega, rado bi da se to sve prebaci na državu, pa koliko se otpiše, to nije njihov problem”, kaže Jelašić.
      
       Običaji
       “Kredite treba da vrate krajnji dužnici, a to su preduzeća - mi imamo evidenciju tih zaduženja, a i sredstva obezbeđenja datih kredita, hipoteke i druga sredstva, pa je zapravo Vojvođanska banka vlasnik preduzeća-dužnika. Sve je to mirovalo zbog sankcija, ali je dobar deo preduzeća sad spreman da te dugove vraća. Prema tome, nije tačno da će Vojvođanska banka vratiti ceo dug. Normalno je da se očekuje reprogram, to su i druge zemlje dobile”, kaže Života Mihajlović.
       Čak i u činjenici da se Vojvođanska banka nije našla u pomenutoj grupi C za sanaciju pod državnim nadzorom, nego će se iz svojih problema izvlačiti sama, neki vide zaveru - time joj je samo nametnut teret da sama vrati sve dugove, umesto da ih država izuzme i preuzme na sebe. Ova teorija, reklo bi se, uveseljava Životu Mihajlovića, pa je ovako komentariše: “Ja stvarno i od srca želim bankama iz grupe C da dobiju novac od države i postanu uspešne”. “To što ste nekoga stavili u grupu C, uopšte ne znači automatski izvlačenje dugova prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca”, kaže Radovan Jelašić.
       Iz cele ove priče jasno se uočava jedno opšte mesto, problem koji će, čini se, tek isplivati u svoj svojoj ozbiljnosti - čitavu deceniju ova zemlja i njeni građani odvikavali su se od uobičajene navike da se dugovi vraćaju. Zemlja zbog sankcija nije vraćala dugove inostranstvu, kamate su zaračunavane, saldo se uvećavao. Građani zbog nedostatka novca nisu, na primer, plaćali ni struju, kamate su isto uvećavale dug, pa će sad EPS da ih otpisuje. Stiglo se dotle da se pokušaj poverioca da svoje potraživanje naplati kroz imovinu dužnika doživljava kao teška pljačka, a ne kao njegovo legitimno pravo. Otuda i optužbe da će strani poverioci u zamenu za naše dugove dobiti domaća preduzeća džabe, umesto da u njih ulože novac. Retko ko se seća da su ti poverioci već uložili novac (u vidu kredita) u domaća preduzeća, ali ga ona nisu vratila.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ