U Tribunalu ovih dana na sav glas tvrde da im je želja da Slobodan Milošević angažuje najboljeg advokata na svetu. Treba im verovati

      (Od našeg specijalnog izveŠtača iz Haga)
      
       Euforija koja je na Vidovdan obuzela Haški sud postepeno ustupa mesto iščekivanju u pogledu stvarnih namera Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije. Važniji službenici to nerado priznaju, ali ovde se sa izvesnom nelagodom gleda na činjenicu da bivši jugoslovenski predsednik još nije ovlastio branioca koji će ga zastupati pred Tribunalom. Prvo Miloševićevo pojavljivanje pred sudom donekle je pomutilo trijumf čak i onih entuzijasta koji, poput režisera ovdašnje interne televizije, veruju da je u očima javnosti Milošević tog dana izgubio više nego sud. Desetak minuta je bilo dovoljno da se u sve uvuče crv sumnje. Šta ako Milošević, kome je ovde u Hagu namenjena rola “balkanskog kasapina” (sve sa ona tri čuvara spremna da ga valjda savladaju ukoliko bi na licu mesta nekom hteo da nanese zlo), umesto te odigra ulogu fizički i politički izolovanog, ali prkosnog pojedinca koga su sunarodnici pod ucenom prodali i koji je unapred poražen u sukobu sa silom koja mu po volji isključuje ton?
       Naravno da su izgledi Slobodana Miloševića da se odbrani od haške optužnice isto tako mali kao što su bile njegove šanse da pobedi NATO u vazdušnoj bici nad Jugoslavijom. Postoji, međutim, i engleska izreka po kojoj “nije dovoljno pobediti: drugi moraju da izgube”. Milošević pred Haškim sudom može samo teoretski da pobedi, ali bi možda Tribunal mogao barem malo da povuče za sobom. U stanju duha u kom se nalazi, on vidi malo razlike između suda i NATO-a.
      
       Tako su govorili Olbrajt i Šej
       Nije to plod njegove uobrazilje: portparol NATO-a DŽejmi Šej dao mu je za pravo 17. maja 1999. na zvaničnoj konferenciji za štampu: “NATO zemlje su osnovale tribunal, i finansiraju tribunal.” Šej je tog dana odgovarao na pitanja novinara o tome da li bi NATO mogao potpasti pod nadležnost Tribunala zbog ratnih zločina prilikom bombardovanja Jugoslavije. Sada se toga na Zapadu nerado sećaju, ali optužnica protiv Miloševića, podignuta krajem maja 1999, pala je baš u vreme kada je Šej gotovo svakog dana morao da odgovara na pitanje nije li gađanje civilnih ciljeva po Srbiji ratni zločin. On je tada, očito ne bez razloga, bio snažnog uverenja da tužilac može da optuži “samo ljude jugoslovenske nacionalnosti”.
       Ko god razbija mozak time kako da naškodi sudu, zna da je za sud jedini mogući poraz gubitak kredibiliteta: Haški tribunal je ad hoc telo koje predstavlja eksperiment u međunarodnom pravu. Medlin Olbrajt je 1993. godine, prilikom usvajanja Statuta Haškog suda, proročanski rekla: “Jedno je sigurno: Sud mora da uspe kako bi se potvrdio kredibilitet međunarodnog prava u ovom novom dobu.”
       Sud, dakle, mora da uspe, kao što je bombardovanje moralo da “uspe” da se ne bi narušio kredibilitet NATO-a. Za ljude sa platnog spiska Tribunala vidovdansko izručenje bilo je u tom smislu prst proviđenja. Ali kredibilitet ovog privremenog suda još nije dobijena bitka. Slobodan Milošević, po svemu sudeći, veruje kako će ceo eksperiment najlakše izvrgnuti ruglu ako mu sudija Ričard Mej bude isključivao ton kad god on proba da održi svoj mali govor o sebi kao nedužnom sužnju NATO-a.
       Sudija Mej je trenutno na priličnoj muci. Dok pokušava da anticipira Miloševićev idući potez, on mora da spremi više odgovora. Ako Milošević ostane pri tome da ne priznaje sud, i da shodno tome ne želi ni da angažuje advokata, ni da se sam brani, sam će sebi donekle zagorčati život jer će se lišiti važne zatvorske privilegije: da se savetuje sa advokatom bez prisustva svedoka i bez ikakve druge kontrole, uz punu diskreciju. (Svi Miloševićevi dosadašnji kontakti sa posetiocima, uključujući i telefonske razgovore, bili su u prisustvu sudskih službenika i uz kontrolu suda. Jedina privatnost biće moguća u bračnim odajama sa suprugom Mirom, ako se za takve intimne trenutke ukaže prilika za vreme njene posete Hagu. Intima nije zagarantovana: na 39 zatvorenika postoje samo dve bračne odaje.)
      
       Nedoumice sudije Meja
       Sudija Mej u tom slučaju ima barem dva rešenja. U prvoj varijanti može da naredi Miloševiću da se ipak pojavljuje u sudnici, kao i da mu odredi branioca po službenoj dužnosti (sa spiska od oko 400 advokata iz raznih krajeva sveta, koji su sami izrazili interesovanje da brane haške optuženike).
       Ukoliko, pak, proceni da je prizor Miloševića koji u sudnici odbija svaki kontakt sa nametnutim mu advokatom, blamaža za sud i njegov ugled, preostaje još jedna varijanta za koju u Tribunalu veruju da može da sačuva interes pravde i obezbedi koliko-toliko fer suđenje optuženome. U toj drugoj varijanti, Mej može da odredi, odnosno zamoli jednog od preostale dvojice članova Sudskog veća da se pobrine da Miloševićev interes bude zastupljen tokom suđenja uprkos samom Miloševiću. To bi značilo da bi jedan sudija praktično zastupao Miloševićeve interese na suđenju, bez obzira na Miloševićev eventualni bojkot celog posla. U tom slučaju bi sud možda “pobedio” u bici za naklonost javnog mnjenja, kao ustanova koja ulaže poseban trud u to da ne naruši ljudska prava optuženika, ma ko on bio.
       Kredibilitet suda je daleko komplikovanija stvar od kredibiliteta optužnice: sud se u krajnjoj instanci neće ceniti po tome koliko je osuđujućih presuda doneo, i koliko je ljudi uspešno strpao iza brave, već po fer pravilima i njihovom skrupuloznom poštovanju. Ako se bude činilo da je Sud pristrasan u korist tužitelja, a protiv optuženoga, to će bitno umanjiti njegov kredibilitet. Sudski galimatijas u mnogim zemljama sveta, kao i u našoj, postoji poslovica koja veli da čovek koji sam sebe zastupa na sudu, ima budalu za advokata. Ako bi se Slobodan Milošević odlučio za tako nešto u Hagu, on ne bi bio čak ni izuzetak koji potvrđuje pravilo. Otkako je vidovdanskim izručenjem Tribunal postao vrlo ozbiljna činjenica u međunarodnom pravu, postepeno raste broj priznatih pravnih stručnjaka koji sud stavljaju pod naglašeno kritičku lupu. Neki od njih, sa uglednih američkih univerziteta (poput Roberta Hejdna sa Univerziteta u Pitsburgu i Mardžori Kon, profesora na Pravnom fakultetu Tomas DŽeferson), došli su još ranije do zaključka da su pravila Tribunala takva da umanjuju šanse optuženih da dobiju fer suđenje.
       Drugi, koji se mogu svrstati u “prijatelje Tribunala” (poput Marka Elisa iz američke Advokatske komore), davno su upozorili da advokati moraju da imaju ne samo zavidno poznavanje anglosaksonskih pravnih sistema, znatno iskustvo pred krivičnim sudovima, znanje međunarodnog humanitarnog prava, već i sposobnost da manevrišu između različitih pravnih sistema, građanskog i običajnog prava, budući da sudije dolaze iz različitih sistema.
       Prvog haškog osuđenika Duška Tadića branio je jedan od najboljih holandskih advokata Mihail Vladimirof, koji zbog specifičnosti holandskog sistema nije bio stručnjak za unakrsno ispitivanje svedoka široko zastupljeno u anglosaksonskom pravu, zbog čega je morao da dodatno angažuje Britanca Stivena Keja da ispituje svedoke. Kej je “otkrio” identitet lažnog “svedoka L”, nesrećnog D. Opačića koji je lažno teretio Tadića pod pretnjom bosanskih vlasti.
      
       Međunarodni odbor
       Ako Slobodan Milošević naknadno odluči da se ipak ozbiljno brani pred Haškim sudom, on možda može i da ozbiljno zagorča život tužiteljici. To mu, međutim, neće poći za rukom ukoliko advokate bude birao aršinom beogradske čaršije, kao do sada. Što se tiče Odbora za odbranu Slobodana Miloševića, koji ima 200 pravnika, advokata i intelektualaca iz desetina zemalja, to telo nije mačiji kašalj kao što u Beogradu misle oni koji drže da uz Miloševića, posle hladnjača i svega ostalog, mogu da ostanu samo budale.
       Ipak, ni taj odbor ni njegovi članovi, poput kanadskog advokata Kristofera Bleka koji je posetio Miloševića u Hagu, nisu rešenje za Miloševića, kome, s obzirom na listu moćnih neprijatelja, zaista treba “najbolji advokat na svetu”, kakvog mu je poželeo zamenik haškog tužioca Grejem Bluit. Milošević, na žalost, izgleda ne može da se odluči pred kim se on zapravo brani i kojoj publici da se obraća. Sudeći po upotrebi srpskog jezika u sudnici, i po “težini” pravničke argumentacije (Haški sud, kao, nije legitiman jer ga nije osnovala Generalna skupština UN, u kom bi slučaju, kao, bio legitiman) na koju se pozivao, Milošević se izgleda odlučio za srpsku publiku nevelikog stepena sofisticiranosti, onu uz čiju se podršku dugo zadržao na vlasti. Šteta.
       Londonski “Ekonomist” je jednom prilikom za njega rekao da je “najnekompetentniji nacionalista na svetu”. On izgleda, ne mari da menja tu reputaciju. Zna da više nikad neće izaći na slobodu, i možda nije naročito motivisan za borbu. No, kad bi u odbrani hteo da dostigne svetski, a ne provincijski standard stručnosti, angažovao bi ne Kristofera Bleka, koji ga, doduše, simpatiše ali već važi za politički pristrasnog u svetu u kom se pristrasnost odmah prepoznaje kod onih koji nisu “na pravoj strani”, već, recimo, Alana Deršovica, harvardskog profesora prava i čoveka kome ne trebaju ni novac ni slava već možda još jedino dostojan izazov.
       Deršovic bi, istina je, posredno godio i Haškom sudu, jer bi samim svojim prisustvom sudu podario deo svog prestiža, ali veću korist bi ipak imao Milošević. Američki sud, pred kojim bi ga branili vrhunski američki advokati, verovatno je danas jedini sud u svetu pred kojim bi Milošević mogao imati koliko-toliko pošteno suđenje. Pred američki sud ne može, ali možda još može da angažuje vrhunskog američkog advokata čiji su reputacija i prestiž van svake sumnje. Deršovic je, inače, upravo objavio novu knjigu u kojoj je optužio za korumpiranost sudije američkog Vrhovnog suda koji su presudili ishod poslednjih predsedničkih izbora u SAD.
       U Beogradu ima dosta onih koji misle da Milošević drži još džokera u rukavu i da raspolaže snimcima, trakama, materijalnim dokazima kojim bi mogao da upropasti zapadne lidere sa kojim je godinama pregovarao. No, nezavisno od toga čime Milošević raspolaže - mada je teško zamisliti da se unapred pripremao za ovu eventualnost, kao čovek koji izgleda nije verovao da će jednog dana izgubiti izbore - pravo je pitanje šta tužilaštvo može da dokaže kad je komandna odgovornost u pitanju, posebno ako protiv sebe ima veštog advokata.
       Takav advokat može u sudnici da razgoliti činjenicu da podaci i dokazi kojim tužilaštvo raspolaže redom potiču iz NATO izvora. NATO će nerado da ustupa svoja tehnološka špijunska umeća na uvid, pogotovo u javnom delu suđenja. Tužilaštvo će morati obilato da se poziva na član 70. Pravila postupka, onaj koji omogućuje tužiocu da prikrije poreklo dokaznog materijala. Taj član neki pravni stručnjaci smatraju krajnje diskutabilnim. Dobar američki advokat mogao bi se dobro zabaviti prilikom unakrsnog ispitivanja generala Vilijama Vokera, na primer, pri raščlanjivanju onog dela optužnice koji tereti Miloševića za smrt 45 “nenaoružanih” žrtava “masakra” u Račku. Većina žrtava u Račku su izgleda bili muškarci u doba za vojsku, koji su svi na sebi imali iste crne pantalone kao deo uniforme.
      
       Holbruk na sudu
       Tužilaštvo bi imalo problema da objasni taj deo priče, a posebno bi zanimljivo bilo čuti deo ispitivanja u kome bi se branilac bavio “kredibilitetom” gospodina Vokera, koji je lagao Kongres dok je službovao u Centralnoj Americi. Bilo bi zanimljivo čuti i njegov odgovor pod zakletvom na pitanje o njegovim CIA vezama. Konačno, sjajan materijal u dramskom smislu bilo bi ispitivanje Ričarda Holbruka, koji bi možda morao da objasni na šta je tačno mislio kada je u knjizi o bosanskom ratu napisao da je hrvatska vojska vršila etničko čišćenje “nižeg reda”, koje su Amerikanci svesno ignorisali. Nisu ništa učinili da spreče zločine: ne zvuči li “to” poznato?
       Nensi Paterson, Amerikanka koja je tokom bombardovanja učestvovala u hitnom spravljanju optužnice protiv Miloševića (manje od 60 dana) i koja više ne radi u Tribunalu, kaže da tužilaštvo ne mora da dokaže da je Milošević naredio ubistva, ali bi moralo da dokaže da on nije poduzeo ništa da spreči zločine ili da kazni počinioce. Ona priznaje da je za tako nešto potrebno svedočenje barem nekolicine pravih “insajdera”, a “NJujork tajms” sugeriše da je to razlog što je uz Miloševića optuženo i nekoliko njegovih saradnika, sa Milanom Milutinovićem na čelu za koga se, po svoj prilici, verovalo da će biti voljan da se u datom trenutku “nagodi” sa tužiocem, odnosno sudom. Ako bi Milutinović ili neko drugi svedočio protiv Miloševića, bilo zbog savesti bilo da bi smanjio kaznu u sopstvenom procesu (Dražen Erdemović, koji je samoinicijativno priznao da je ubio 87 ljudi, odležao je samo pet godina zatvora), to bi, naravno, bilo od ogromne pomoći tužilaštvu Haškog suda.
       Čak i pod pravilima haškog postupka kakva su sada, to je možda jedini način da se Miloševiću dokaže optužnica Karle del Ponte.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ