Ne vole ih preterano, ali ih sasvim dovoljno uvažavaju. U nekom budućem odmeravanju snaga, stav Labusa, Dinkića i drugova mogao bi da odluči ko će voditi društvene reforme, ako ih uopšte bude

      Novinari, koji su pratili muzički hepening na Petrovaradinu, imali su veoma zanimljiv susret sa Mlađanom Dinkićem, frontmenom perspektivne grupe Monetarni udar, koji je poznat i kao uspešni guverner Narodne banke Jugoslavije. “Zvao me je Labus i zamolio da pregovaram sa DOS-om, ali sam mu rekao da ne mogu jer imam probu za večarašnji nastup. Posle nas sviraju KUD Idijoti, pa bi želeo da zvučimo što bolje, rekao sam Labusu, a on je odgovorio - znam da su idioti, ali ipak ti idi da pregovaraš”, ispričao je Dinkić šalu poslanicima sedme sile, koji to nisu preneli svojim redakcijama, ali jesu novim političkim pokroviteljima iz vladajuće koalicije. NJima nije bilo smešno.
       Nekoliko dana pre petrovaradinske pošalice o rokerskim i političkim idiotima, koji prema izvornom antičkom značenju ukazuju na ljude koji samo gledaju svoja posla, Labus je poslao otvoreno pismo Koštunici, Žižiću i Đinđiću, u kome ih rezignirano obaveštava da ide na zasluženi odmor na kojem će ostati dok se ne završi farsa oko sastavljanja nove vlade. Većina stranaka iz DOS-a je odmah saopštila da neće ući u saveznu vladu ukoliko u njoj ne bude i potpredsednik savezne vlade, koji je odradio lavovski deo posla u normalizaciji odnosa sa međunarodnim finansijskim institucijama. Na kraju je broj ministarskih mesta smanjen, a Labus pristao da nastavi pregovore o donacijama, kreditima i dugovima. Jugoslavija je nekako preživela.
      
       Dosovski JUL
       Sama činjenica da je savezna država ponovo došla do vrata šok-sobe zbog ulaska nespornog stručnjaka u novu vladu, govori istovremeno o slabosti zajedničke države, koja nije bila u stanju ni da izruči svog bivšeg predsednika a želi da preživi, i snazi političke grupacije G 17 plus, koju pominjani stručnjak personifikuje. Predsednik Izvršnog odbora Milan Pajević kaže da je organizacija nastala jer su bili umorni od razjedinjene, nesposobne opozicije, koja nikako nije uspevala da kapitalizuje antirežimsku energiju i podseća da je uspela da organizuje veliki preobraženjski miting na kome su se prvi put našli lideri svih stranaka. “Mi nismo želeli da napravimo 19. opozicionu stranku, već smo želeli da obuhvatimo stručnjake sa velikim kredibilitetom u svojim sredinama, koji su želeli promenu sistema ali u postojećim strankama nisu videli garante tih promena.
       Naša organizacija je počela da pravi mrežu lokalnih organizacija jer za sprovođenje programa, kao što je, recimo, Energija za demokratiju, nismo mogli da se oslonimo na opozicionare koji su se navikli da godinama sede, raspravljaju o opštim mestima. Naši ljudi vole da kažu da je za njih važnije pet metara vodovoda nego deset godina rasprava.”
       Romansa između vladajuće opozicije i vladajuće nevladine organizacije pomalo podseća na neku od meksičkih serija, nabijenom velikim ljubavima i nešto većim intrigama. Dosovci o čudnovatoj grupi stručnjaka, kojoj javno izriču ditirambe, u poverenju kažu da se ponašaju kao “dosovski jul”, da im je slava udarila u glavu i da ih, naposletku, ucenjuju odličnim vezama sa svetskim finansijskim institucijama. Čak i kada bi Labus potpuno napustio politiku i odlučio se da na Savi pravi riblju čorbu, predstavnici MMF-a i Svetske banke otišli bi da razgovaraju sa njim, komentariše ozbiljniji predstavnik vladajuće opozicije sa pomešanim osećanjima poštovanja i rezignacije.
      
       Kontradikcija
       “Naš institut se bavi monitoringom tranzicije, kad i ako ona počne, jer smo od 5.oktobra napravili samo prvi korak ka novom društvu. Zato je i neophodna neka vrsta lobija koja će stalno pritiskati vlast da ozbiljno krene u reforme i da istovremeno u njima aktivno učestvuje. Početak tog procesa može se videti u normalizaciji ekonomskih odnosa sa međunarodnom zajednicom, finansijskoj stabilnosti i novom poreskom sistemu. Da li treba da napominjem kako su za sva tri segmenta odgovorni naši članovi”, kaže direktor Instituta G 17 Milko Štimac.
       Zvaničnici DOS-a su posebno iritirani kritikama koje iz G 17 plus stižu na adrese savezne i republičke vlade, jer ta organizacija učestvuje u oba kabineta (Božidar Đelić i Dragoslav Šumarac u republičkoj, Labus i doskora Saša Vitošević u saveznoj vladi). Od relevantnijih predstavnika koalicije može se čuti da se organizacija sve više zapliće u sopstvene kontradikcije, budući da je nevladina organizacija ušla u obe vlade, od lidera DOS-a traži da vodi ekonomsku politiku i istovremeno ih s Olimpa kritikuju za nesprovođenje te politike. “To je kontradikcija samo za ljude koji razmišljaju na stari način, jer mi ne možemo da utičemo na rad vlade, pa čak ni na rad naših ministara. Time što ih kritikujemo, samo želimo da ih nateramo da budu što efikasniji i brži u poslu, koji se ne može odlagati”, ocenjuje izvršni direktor G 17 plus, Bojan Zečević.
       Priča o Labusu i drugovima, međutim, pokazuje u kojoj meri su vladajuće političke stranke napunjene umnim kadrovima koji tronutim glasom ponavljaju opšta, besmislena mesta kako je bolje biti bogat nego siromašan, kako je mir mnogo humaniji od rata, a bogami i život od smrti, ali im nekako nedostaju ljudi koji su u stanju da izađu na kraj sa poveriocima iz Londonskog kluba, naprave reformu poreskog sistema ili neki infrastrukturni projekat za opštinu u dubokoj provinciji.
      
       Elita
       Taj deficit tehnokratsko-menadžerskih kadrova u zemlji, podeljenoj između nacionalista, mondijalista, realista i humanista, predstavlja glavni izvor snage organizacije sa 1 200 članova u koju se ulazi nakon što kandidat pošalje biografiju, prođe intervju i položi testove znanja i psihologije (profil ličnosti). Naoružani osećajem da pripadaju klubu odabranih i odličnim kontaktima sa uticajnim strancima, pripadnici
       G 17 često se ponašaju arogantno, deleći prekore i packe levom ili desnom bloku dosovske družine. “Političari ne vole konkurenciju, jer sam samo od gospodina Labusa čuo da želi da u organizaciju dovede bolje od sebe, od drugih političara nisam imao prilike da čujem tako nešto. Ne mislim da su oni očarani našim stručnjacima, ali ne mogu da pronađu nekog ko bi to uradio na približno dobar način. Zvuči pomalo smešno, ali naš cilj jeste stvaranje društva u kome naša organizacija, bar u sadašnjem obliku, uopšte neće biti potrebna. LJudi okupljeni u G 17 plus su nešto značili i pre ulaska u organizaciju i nema nikakve sumnje da će biti deo društvene elite kada budu prestali sa političkim angažmanom”, kaže Pajević.
       Istraživanja ukazuju da je G 17 plus po poverenju građana nalazi iza Srpske pravoslavne crkve i Vojske Jugoslavije, a njeni čelni ljudi, Labus i Dinkić, prate jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunicu. Sledeći omiljenu društvenu igru, koja se odnosi na pravljenje političkih blokova, “analitičari sa greškom” već su osetili da će ta grupacija predstavljati treći politički centar moći, koji će odlučivati u odmeravanju dve stranke demokratskog imena. Sagovornici NIN-a, međutim, kažu da ne treba očekivati novu političku partiju, ali ne isključuju mogućnost da ta organizacija izađe na izbore pod uslovom da postojeće demokratske snage svoje reforme budu završile na retoričkom planu. “Teško je naterati 1200 ljudi, koji misle da su najpametniji, da uđu u političku arenu i konkurišu drugim strankama sa jakom hijerarhijom, infrastruktuorom. Na drugoj strani, tačno je da imamo visok rejting, ali je to možda zbog toga što u nama ne vide partiju koja se bori za vlast već za neke opšte ciljeve”, kaže Štimac.
       Političko pozicioniranje moćne nevladine organizacije nije moguće napraviti samo na osnovu veoma jasne razlike sa Koštunicom oko haškog pitanja, niti na osnovu sukobljavanja sa premijerom Đinđićem zbog precenjenosti dinara ili skandala oko Poštanske štedionice. U javnosti se ipak doživljavaju kao simboli političkih reformi, zbog čega bi njihovo svrstavanje moglo da bude presudno u budućem odmeravanju snaga, pod jednim malim uslovom - da ljudima ne dojade reforme. “Nećemo se opredeljivati prema drugima. Zainteresovani smo za suštinske društvene reforme i svako ko bude to radio, biće naš saveznik”, dodaje Zečević.
       Organizacija se nalazi na raskrsnici posle koje može postati jasno profilisana politička snaga ili se vratiti na pozicije klasične tink-tenk organizacije, koja bi pravila ekonomske projekte ili pomagala stranim investitorima da nađu svoje mesto u Srbiji. Ova druga opcija je, bez sumnje, isplativija, ali je teško ostvariva bez svojih ljudi u vladi ili ozbiljne političke pozicije, kakvu danas, recimo, ima Dilojt i Tuš. Politički angažman im neće biti potreban tek kada budu radili u pristojnoj, zaista demokratskoj zemlji. Nije, međutim, jasno kako je moguće uspostaviti demokratski poredak, ukoliko vlast nema žestoku kontrolu u parlamentu, opozicionim strankama, medijima, sudovima i nevladinim organizacijama. G 17 plus je nevladina organizacija.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Otporni pobednici Kada je potpredsednik socijalista Ivica Dačić na nedavnom opozicionom mitingu pozvao prisutne na “otpor do pobede”, a prisutni simpatizeri haškog optuženika dunuli u pištaljke, neki domaći komediografi su mogli da počnu da pišu nov komad o vladarima i buntovnicima bez razložnosti. Autor najboljih tragikomedija na Balkanu Dušan Kovačević izjavio je da će omladina sa stisnutom pesnicom i petljom, koja je razdrmala stubove počivšeg režima, za desetak godina voditi zemlju. Dosovski zvaničnici, međutim, smatraju da je Otpor završio misiju, a njihovu najnoviju akciju “Stop kriminalu” tolerišu zbog starih dobrih vremena, ponašajući se prema otporašima kao prema ocvalim fudbalerima kojima niko nema srca da kaže kako je vreme da ostave kopačke u svlačionici i otvore kafanu u rodnom mestu.        Aktivista Nenad Konstantinović kaže da Otpor nastavlja da postoji kao korektivni faktor nove vlasti jer Srbija nema opoziciju, pošto su socijalisti, radikali ili julovci “izgubili svako pravo da kritikuju vlast za probleme koje su im oni ostavili”. “Pustili smo ih neko vreme da se organizuju, ali bi sada trebalo da ih podsetimo šta su obećali a šta su ispunili. Nova vlast nije donela čitav niz sistemskih zakona (krivični, o sudovima, policiji, univerzitetu, denacionalizaciji...) i mislim da imamo potpuni kredibilitet da ih kritikujemo jer nismo naplaćivali sopstveni angažman.” Kritika nove vlasti je veoma oštra kada je reč o zadržavanju nekih starih kadrova (Slobini ljudi su i dalje na svojim mestima, isti ljudi u policiji, isti ljudi na šalterima, pa zašto smo se borili, kaže jedan od pregrejanih otporaša), ali nekako gubi na oštrini kada je reč o institucionalnim promenama, koje uključuju tržišnu ekonomiju, transparentnu privatizaciju, nezavisne sudove, profesionalne medije.        “Sistem je ostao isti, samo nema Miloševića”, ocenjuje aktivista Srđan Milivojević i dodaje da nezadovoljstvo građana pokazuje da se ljudi ponovo okreću Otporu jer vide da se “promene odvijaju sporo i da su one kozmetičke prirode”. Kao i DOS, i pripadnici Otpora kažu da rušenje Miloševića nije bio glavni cilj njihovog postojanja, već uspostavljanje novog društvenog poretka. A to traje godinama.        Sve dok se ne pojavi nova ujedinjena opozicija i momci sa drugačijim majicama.