(“Istorija se ponovila, gazde će se menjati”, NIN br. 2636)

      Članak predsednika Koordinacionog tela (KT) naslovljen je kao “Odgovor Generalštabu”, što nije primereno niti je korektno. Mi nismo Generalštab, niti smo saopštavali mišljenje GŠ VJ, nego svoje lično autorsko viđenje načina rešavanja krize na jugu Srbije. Kao naučnim radnicima jasno nam je da postoje različita viđenja načina rešavanja pojedinačnih bezbednosnih problema u regionu i u svetu. Ta različita viđenja u svetu ne nailaze na moralnu osudu, diskvalifikacije niti izmišljanja razloga, povoda i tumačenja okolnosti pod kojima je to saopštenje nastalo. Smatrali smo da je prošlo vreme jednostranih “javnih” istina, vreme kada je trebalo pisati samo saglasne komentare koji neće povrediti ničiju sujetu. Takođe, mislili smo da je prošlo vreme kada profesionalni vojnici, naučni radnici, ne mogu izneti svoje viđenje određenog bezbednosnog problema, jer on u sebi nosi mnoge elemente koji su sastavni deo primenjenih istraživanja. Po stilu pisanja i imputiranjima koja su izrečena od strane predsednika KT, može se reći da, ipak, ta vremena nisu prošlost.
       U jednom iskazu članka navodi se da nam je “cilj bio da se dovedu u pitanje ocene najviših državnih organa SRJ i Republike Srbije” o postignutim uspesima pri rešavanju krize na jugu Srbije. Zašto nam se na takav način imputira i izmišlja namera i cilj, koje nismo imali? Mi nismo pisali članak u svojstvu predstavnika bilo koje državne institucije, niti smo izuzev profesionalnih i naučnih motiva imali bilo kakve druge namere. Naš cilj, kao naučnih radnika je da podvrgnemo kritičkom viđenju bilo koji problem za koji se smatramo kompetentnim i ako o tom problemu imamo valjane indikatore i argumentaciju.
       Takođe, konstatovano je da nismo uputili “nijednu reč podrške” uspešnim naporima ispoljenim pri rešavanju krize na jugu Srbije. To je istina, jer ono što je dobro javna je stvar koju svi vidimo i čiji smo svedoci ali nije nam bila namera da analiziramo operaciju ulaska Združenih snaga bezbednosti (ZSB) u Kopnenu zonu bezbednosti (KZB), već samo da damo implikacije na dalji tok rešavanja krize na jugu Srbije. To će, smatramo, pre svega biti rezultat dobre volje međunarodnih subjekata koji ispoljavaju presudan uticaj na situaciju u regionu. Takvo stanje je pravilno iskorišćeno da se kanališe kriza i krene u dobrom smeru za njeno postepeno eliminisanje. To je proces koji zahteva angažovanje različitih državnih institucija, u dužem vremenskom periodu. Imajući to u vidu, kao naučni radnici, nismo nikoga ni kudili ni hvalili niti to imamo pravo ni nameru da učinimo ni ovom prilikom. Ako nekome treba odati priznanje za dosadašnje rezultate u rešavanju krize na jugu Srbije, onda su to poginuli i povređeni pripadnici VJ, policije Republike Srbije, civilno stanovništvo na tom prostoru i pripadnici njihovih porodica, koji su preživeli nenadoknadiv gubitak i dali ono što im najviše vredi, dali su svoje živote za mir i slobodu svoje otadžbine. Predsednik KT govori o mirnom rešenju krize na jugu Srbije (KZB), a poginulo je 20, ranjeno je 70 i kidnapovano 14 lica.
       Takođe, nama je imputirano da “nismo imali hrabrosti da odbijemo pisanje naručenog teksta” i da ćemo “ostati u prošlosti na sopstvenu sramotu”. Ovakvim klevetama i neistinama gotovo da i ne treba komentar. Svako ima svoju hrabrost i za bilo čiju hrabrost znaju sudionici i svedoci u teškim izazovima i situacijama. Za našu hrabrost ili kukavičluk znaju ljudi sa kojima smo radili i sa kojima radimo. Neka svako čuva svoj obraz, profesionalno i naučno poštenje i korektnost.
       U našem članku “Kfor je gazda”, predsednika KT smo spomenuli samo na jednom mestu i to kod činjenice da je VJ obećano da se uplati 40 miliona maraka u budžet kako bi se pokrili vanredni troškovi angažovanja ZSB u, i oko KZB.
       Radi preciznijeg tumačenja implikacija i dilema, koje smo naveli u tekstu “Kfor je gazda”, ovom prilikom ističemo nekoliko generalizovanih iskaza koji pojašnjavaju njihov smisao, jer je očigledno da u našem prošlom tekstu ta pitanja nisu dovoljno objašnjena.
       1. Situacija na jugu Srbije (u, i oko KZB), samo je deo mozaika odnosa i procesa u ovom delu Evrope i, niti je počela u KZB niti će se u njoj završiti. Sistem relacija u međunarodnim odnosima (ko je ko?) jasan je i on će biti presudan za status i pozicije bilo koga ko nije u poziciji da se pita, ma ko on bio i ma šta činio da to ne izgleda tako. Stoga, o odnosu “operacija sile” prema “operacijama diplomatije i pameti”, posebno u regionu Balkana ili jugoistočne Evrope, a sa multikriterijumskog aspekta (filozofija, pravo, politika, vojska...), moglo bi se polemisati, ali nije nam to namera;
       2. Kao pripadnici VJ, čije su jedinice činile većinu ZSB, izuzetno nam je drago što su albanski teroristi napustili KZB i što njihov boravak u tom prostoru nije prouzrokovao veće ljudske žrtve, mada su sve žrtve (posebno u ovom slučaju) velike. Međutim, situacija u susednoj Makedoniji i na Kosovu i Metohiji daje nam za pravo da (bar) posumnjamo u mogućnost revitalizacije albanskog separatizma i terorizma, pa i u KZB. U tom smislu, reči “istorija se ponavlja...”, jesu više kao upozorenje, a ne kao intersubjektivna konstatacija;
       3. Dobro su nam poznati stavovi iz Programa savezne i republičke vlade za rešavanje krize na jugu Srbije i apsolutno podržavamo napore da se problemi rešavaju mirnim putem. Takođe, svesni smo činjenice da probleme nagomilavane dugoročno nije moguće rešiti “preko noći”, a posebno ne “preko kolena”. Međutim, upućeni smo i u brojne analize daljeg razvoja događaja u regionu koje, pre svega u svetu, daju poznata i priznata imena iz domena geopolitike, pa i zvanični “krugovi”. Stanje i procesi u regionu, za sada, ne opovrgavaju te stavove, naprotiv;
       4. Nemamo ni formalno ni suštinsko pravo, niti želimo da ocenjujemo bilo čije zasluge za uspešan ulazak ZSB u KZB. Za to postoje nadležni organi i institucije. Oni su to i učinili. Ali, kao istraživači smatramo da je sasvim opravdano upitati se kako je došlo do problema u KZB, gde smo i šta dalje. Stoga, naš prethodni tekst ne može da se okarakteriše kao “isključivo negativan aspekt” prema ulasku ZSB u KZB. Naime, nijednim stavom mi to nismo dali do znanja, već smo, jednostavno pokušali da “ostanemo na zemlji” i da predočimo ono što mnogi vide, a to je perfidija albanskih ekstremista koji su problem Kosova i Metohije (tzv. albansko pitanje), za neko vreme (dobiti na vremenu nije mala stvar), izmestili u KZB, a hteli su i dublje u teritoriju Srbije i SR Jugoslavije. Makedonija je poseban slučaj jedinstvenog scenarija. Nije li činjenica da su se neki od vođa albanskih ekstremista i terorista javno hvalili da su postigli što su hteli, potvrda rečenom, iako to može delovati i kao pamflet, odnosno psihološko-propagandni gest tih “vođa”;
       5. Kao članovi istraživačkog tima Generalštaba (nije nas uputila sadašnja garnitura u GŠ, ako je to bitno da se zna), kritički smo se osvrnuli na događaje na Kosovu i Metohiji i 1998. (istraživanje na terenu) i 1999. godine. Rezultat tih istraživanja je niz monografija i studija, analiza, procena i predloga. Brlo je jednostavno doći do tekstova, monografija, studija i knjiga koje smo, što pojedinačno što zajedno, napisali. Smatramo da smo to činili upravo suprotno od kvalifikacija koje smo dobili od autora teksta na koji reagujemo. Dakle, nema mesta konstataciji i pitanju zašto sada reagujemo, a tada nismo. No, kao i sada i tada, bili smo u prilici da istražujemo, analiziramo, sintetizujemo, predviđamo i predlažemo. Kao što ni tada nismo, mi ni sada ne odlučujemo kakva će biti sudbina sa rezultatima istraživanja;
       6. Sa stanovišta javnosti i naučne analize problem rešavanja krize na jugu Srbije ni u jednom momentu nismo smatrali ličnom svojinom, niti problemom predsednika KT, nego državnim i nacionalnim problemom i pitanjem koje ima regionalne međunarodne implikacije. Zbog toga i nismo, ni na jednom mestu, komentarisali njegove lične mane i vrline, pa to nećemo činiti ni sada.
       7. Jasno nam je da u oceni procesa, događaja, pa i ličnosti za njih vezanih, postoje različiti pristupi, što je, verujemo, dobro i, rekli bismo, normalno. Stoga, vreme neka pokaže ispravnost stavova i procena onih koji to čine. Naša je želja da ukupni procesi u Srbiji (pre svega na Kosovu i Metohiji), u SR Jugoslaviji, pa i u regionu, dobiju pozitivan smer i odviju se na dobrobit svih građana naše zemlje. Biće nam drago da neku svoju buduću procenu tih procesa okarakterišemo kao vojnostrateški apsolutno (ili bar u većini) u našu korist. Znamo da to neće biti kratkotrajan proces, te svima koji u tom smislu značajne funkcije i poverenje dobiše, neka je srećno.
       Neka čitaoci prosude kakvi su čiji motivi bili. O bilo čijoj profesionalnoj budućnosti je nezahvalno govoriti i predviđati je. Svi smo mi ljudi sa manama i vrlinama i neka svako nosi svoje breme ljudske, moralne, naučne i profesionalne prošlosti pred istorijom, javnošću i pred pokolenjima. Da li se istorija ponavlja ili ne, valjan odgovor daće buduće vreme. Da li će se “gazde menjati”, nije u nadležnosti ni nas ni kritičara našeg teksta.
       Na istom smo zadatku, samo nam se nadležnosti razlikuju.
      
       Mr BOŽIDAR FORCA
      
       Dr MITAR KOVAČ
      
       (Autori su pukovnici i saradnici Instituta vojnih veština Generalštaba Vojske Jugoslavije)