Država je pristala da policajac, umesto uobičajenih policijskih kapa ili šlema, nosi turban, u boji uniforme

      Jedna od najzanimljivijih debata o etničkoj toleranciji u Kanadi izazvana je željom jednog Kanađanina, doseljenika iz Indije, pripadnika Sika, da postane policajac. Želji se, međutim, isprečila činjenica da Siki, po tradiciji, nose dugu kosu i bradu, obavezan turban i poprilično dugačak bodež kao obeležje reda. Svi ovi detalji javili su se kao prepreka zaposlenju, usledila je rasprava, pojavljivanje na sudu a potom i (ne)očekivana presuda - čovek ima pravo na zaposlenje ali isto tako ima pravo i da sačuva odrednice svoje etničke i religijske pripadnosti!
       Kompromis je pronađen u pristajanju budućeg policajca da bodež zameni plastičnom replikom, budući da ga nosi samo tradicije radi, i da kosu, uredno skupljenu, nosi ispod turbana. Država je, s druge strane, pristala da ovaj policajac, umesto uobičajenih policijskih kapa ili šlema, nosi turban, u boji uniforme, na koji će biti prikačena policijska značka. Ovaj je slučaj olakšao život brojnim predstavnicima etničkih manjina u Kanadi, jer im je odobreno da policijski pozornici postaju čak iako, što je slučaj nekih žena, kao deo tradicionalne odeće obavezno nose marame, opet u boji uniforme.
       Kanada je zemlja u kojoj se rado govori o tridesetak godina staroj politici multikulturalizma i etničke tolerancije čiji je rodonačelnik, 1971. godine bio tadašnji premijer Pjer Eliot Trudo. Veruje se da je ovo prva multietnička država na svetu koja je rešila da i zakonom ozvaniči pravo svojih građana da budu drugačiji. Kruna ovoj politici tolerancije dodata je 1988. godine usvajanjem Zakona o multikulturalizmu, kao i formiranjem posebnog ministarstva koji se brine da se zakon u praksi sprovodi. Na čelu ministarstva se danas nalazi dr Hedi Fraj, Kanađanka rođena na Trinidadu. Zadatak njenog tima je, između ostalog, da svake godine sačini godišnji izveštaj o aktivnostima i dostavi ga na razmatranje kanadskom parlamentu. Objašnjavajući ulogu svog ministarstva, Fraj je rekla: “Polazimo od popisa stanovništva koji nam daje podatke o nacionalnim grupama (na popisima se građani izjašnjavaju prema etničkoj pripadnosti), potom analiziramo njihov položaj u društvu - zastupljenost u medijima, nivo zarade, sistem školovanja... Konačno, tamo gde se otkrije problem, trudimo se da brzo reagujemo.”
       Najznačajne poluge u ovom sistemu preventive konflikata nalaze se na najnižim hijerarhijskim nivoima, u školskim odborima i lokalnim manjinskim i imigrantskim organizacijama koje iz Federalnog budžeta dobijaju sredstva kako bi probleme rešavale tamo gde oni nastanu i bez odlaganja.
       Ko hoće da ostavi utisak na Kanađanina, nikako ne bi trebalo da povlači paralele između njih i njihovih suseda Amerikanaca, naročito ne u vezi s etničkom tolerancijom. Kanađani će vam odmah reći da američka ideja “melting pota” odnosno lonca u kome se mešaju i neutrališu razlike, i iz koga svi izlaze samo kao Amerikanci, nikada nije imala pristalice u ovoj zemlji. Kanadski moto je: jedan narod, dva jezika (engleski i francuski), mnoštvo kultura! Teško da bi nekakav drugi pristup i bio moguć u zemlji u kojoj čak 43 odsto stanovnika ne pripada nijednoj od tri, uslovno rečeno, starosedelačke grupe - Aboridžinima (u Kanadi ima 500 njihovih različitih zajednica), Francuzima ili Englezima, i gde više od pedeset odsto populacionog rasta otpada na imigrante.
       Neka istraživanja pokazuju da, ako se kao kriterijum za određivanje dominacije određenog jezika, uzme jezik kojim se govori van institucija, dakle u kućama, tada je drugi dominantni jezik u Kanadi - kineski! To ne treba da čudi, budući da su imigranti iz Azije odavno svojim brojem nadmašili broj došljaka iz Istočne Evrope.
       Kada je o jeziku reč, zanimljiv primer pomirenja razlika je program srednje škole “Klejton park” u Halifaksu, gde 370 đaka govori šezdesetak jezika, najveći broj njih arapski. Ova deca na početku školovanja imaju zajedničko samo to što im je engleski svima strani jezik. Poštovanje različitih običaja izraženo je u školskim planovima po kojima muslimanska deca nisu dužna da prisustvuju časovima na kojima se govori o seksu, upotrebi kondoma i sličnim temama.
       Slična slika, samo uvećana na nivo metropole, zatiče se u Torontu, gde je u upotrebi sto različitih jezika i gde takozvane očigledne manjine (misli se na crnce, Kineze, Arape, sve one čija boja kože i izgled sugerišu da nisu starosedeoci) čine preko polovine stanovništva. U tom gradu, čije ime na jeziku starosedelaca znači mesto susreta, a čiji se zvaničnici hvale gradskim motom: “Naša snaga je u različitosti”, dobijaju se neki odgovori na pitanje o multietničkoj toleranciji.
       U kabinetu člana gradske vlade Serene Šo, rođene u Gvajani, saznajemo da u Kanadi, drugoj po veličini zemlji sveta, živi tek tridesetak miliona ljudi. U takvim uslovima svaki pojedinac je dobrodošao, slažu se njeni saradnici Velšanin Tim Ris, Indijka Ceta Ramkalavansing i Kineskinja Roza Li. “Zemlja je ogromna i ovde postoji svest o neophodnosti dovođenja novih stanovnika”, zaključuju sagovornici. Osim toga, Kanađani ne zanemaruju ni praktičnu stranu priče o multikulturalizmu. Kako trgovina čini 45 odsto nacionalnog dohotka Kanade, vlasti veruju da su njihovi sugrađani šarolikog porekla idealna preporuka za sklapanje biznisa na tržištima celog sveta. Konačno, primetiće Ris, ideja o multikulturalizmu bila je efektan protivudar na zahteve provincije Kvebek za osamostaljenje. Na priču o želji frankofona da se izdvajanjem iz države izbore za očuvanje nasleđa i jezika reagovano je pričom o multikulturalizmu i o državi u kojoj je takva prava moguće ostvariti i u suživotu sa ostalima.