Akademik Vojislav StanovČiĆ, koordinator Ekspertskog tima za izradu saveznog zakona o nacionalnim manjinama

      Dvadesetak stručnjaka iz oblasti prava, predstavnici nacionalnih i etničkih zajednica i nevladinih organizacija sačinili su Nacrt zakona o nacionalnim manjinama. Po celovitosti pristupa problemima regulisanja položaja i prava manjina, ovaj će zakon biti potpuni novitet u jugoslovenskom zakonodavstvu. Akademik Vojislav Stanovčić, profesor Fakulteta političkih nauka i član Predsedništva jugoslovenskog udruženja za ustavno pravo, u razgovoru za NIN kaže da zakon predviđa integraciju manjina u zajedničku državu, ali takvu da ona isključuje kako prinudnu asimilaciju, tako i getoizaciju pripadnika manjinskih zajednica.
      
       Ekspertski tim se na samom početku suočio sa problemom definisanja samog pojma nacionalna manjina?
       - Prvi prednacrt zakona sugerisao je da se radi o nacionalnim i etničkim zajednicama pa smo u toku rada, na predlog nekih kolega koji se bave međunarodnim pravom, upotrebili izraz nacionalne manjine, koji je još od kraja Prvog svetskog rata u veoma širokoj upotrebi u oblasti međunarodnog prava. Međutim, moje je lično uverenje da je situacija kakvu mi imamo kod nas i u nizu drugih evropskih zemalja takva da se tu zaista više radi o nacionalnim i etničkim zajednicama, grupama ili čak nacionalnim i etničkim manjinama. Još mi, dakle, nismo sasvim definitivno utvrdili kako ćemo formulisati subjekt zaštite.
      
       Zanimljivo je da tri najviša zakonska akta - ustavi Jugoslavije, Srbije i Crne Gore koriste tri različite kategorije kada govore o etničkim zajednicama?
       - Da, imamo veoma različitu terminologiju. Ustav Srbije iz 1990. godine upotrebljava termin narodnosti koji je preuzet iz bivšeg ustavnog sistema SFRJ. Ustav SRJ iz 1992. upotrebljava klasični, međunarodni pravni izraz - nacionalne manjine, dok Ustav Crne Gore donet nekoliko meseci kasnije iste godine, koristi izraz nacionalne i etničke grupe. Nama su ustavi neke tačke koje bi trebalo da poštujemo ali vidite koliko je to teško kada postoji takva raznolikost i kada očekujemo da će se i ustavi menjati, ne samo zbog utvrđivanja nekakve preciznije kategorije nacionalnih manjina, nego i zbog toga što od ustava, u množini, očekujemo i niz institucionalnih rešenja koja bi olakšala rešavanje problema manjina. Ovaj zakon radi se uz intenzivnu saradnju sa ekspertima međunarodnih institucija i biće u saglasnosti sa postojećim međunarodnim zakonima iz ove oblasti.
      
       Koji međunarodni dokumenti predstavljaju osnovu na kojoj se pišu zakoni o manjinskim zajednicama?
       - Tri su najvažnija. Jedan je Univerzalna deklaracija o pravima čoveka, koja nema pravno obavezujući karakter ali je opšteprihvaćena. Ona garantuje neka opšta prava koja se danas već smatraju nekakvom civilizacijskom tekovinom. Imamo zatim, dva međunarodna pakta iz 1966. godine koje je Jugoslavija potpisala i ratifikovala. Jedan je o građanskim i političkim pravima, a drugi o socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima. Što se tiče evropskog prava, imamo opšti sporazum evropskih zemalja iz 1950. godine, gde su evropske zemlje definisale koja su to ljudska prava koja će one poštovati i na koji će način štititi ta prava. One nama ne nameću tu konvenciju jer mi nismo još pridruženi Evropi ali očekuju, ako hoćemo da se približavamo uniji, da poštujemo prava koja su oni propisali za sebe.
       Konačno, postoje i dva dokumenta novijeg datuma. Okvirna konvencija o zaštiti manjina, dokumet Saveta Evrope sa kojim se Jugoslavija saglasila još pre dve godine iako tada nije dobila poziv da pristupi ovom dokumentu, a ove godine je i obnovila paraf po pozivu. Ta će nas okvirna konvencija obavezivati od septembra ove godine. Postoji i evropska Povelja o regionalnim i manjinskim jezicima, po kojoj svaka zemlja ima mogućnost da kaže da će se na određenom delu njene teritorije obezbediti osnovno ili srednje školovanje na tom jeziku, (više se uglavnom ne očekuje), organizovati mediji na određenom jeziku i slične stvari.
      
       Uvodite instituciju Saveznog saveta za manjine, kojim će, prema predlogu, predsedavati predsednik Republike?
       - U Ustavu Crne Gore već postoji takav savet. To je telo u kojem bi bili predstavnici manjina delegirani iz njihovih zajednica a verovatno i ministar pravde, ministar za nacionalne i etničke zajednice, ministar unutrašnjih poslova i drugi visoki funkcioneri. Savet bi se sastajao bar jednom godišnje ili češće ukoliko bi to zatražila jedna trećina članova i razmatrao bi položaj manjina kao i načine i stepen ostvarivanja njihovih prava, upozoravao na kršenja prava i davao određena uputstva u cilju ostvarivanja institucionalne zaštite.
      
       Nacrt zakona predviđa i osnivanje nacionalnih veća za svaku manjinsku zajednicu kao i uvođenje nove ustanove ombudsmana?
       - Svaka manjina imala bi svoje veće koje će oni birati i koje će imati savetodavnu ulogu u utvrđivanju, recimo, školskih programa ili rešavanju nekih pitanja iz oblasti kulture, medija... To bi, dakle, bila mogućnost da oni doprinose unapređivanju i razvijanju njihovih identiteta i posebnosti. Međutim, Oebs ima velikih rezervi prema svakom predlogu vezivanja etničkih prava za teritoriju. To oni pažljivo pokušavaju da izbegnu iako kod nas ima ideja da bi i to trebalo vezati. Takođe, imamo više opcija o tome kako će se birati predstavnici u ta veća budući da se Oebs izričito protivi pravljenju biračkih spiskova po nacionalnoj osnovi, što nije ni naša ideja. Dakle, mora se naći modalitet da se izaberu predstavnici u ta tela, bilo preko političkih stranaka, udruženja ili na neki drugi način.
       Što se ombudsmana tiče, videćemo kako će se vlasti opredeliti, da li da postoji posebna institucija ombudsmana za manjine što je naš predlog, ili će to biti pravobranilac za sve građane a samim tim i za manjine od čega mi ne bežimo kao mogućnosti.
      
       Na kraju, verujete li da su ovakva Srbija i Jugoslavija spremne za usvajanje jednog ovakvog zakona?
       - Evropa ne traži od nas ništa što mi ne bismo mogli uvažiti. Tačno je da se može primetiti da se od jedne Francuske ili Nemačke ne traži sve što se traži od drugih, ali oni su se uniji pridružili pre 50 godina a mi smo pred kapijom, tražimo prijem i moramo da igramo po novim pravilima, koja nisu pisana samo za nas već i za sve druge koji pretenduju na članstvo. Hteo bih da kažem još i da će primena ovog zakona zavisiti i od drugih faktora: od stvarnih ustavnih okvira, od nekih drugih zakona, recimo izbornih zakona, zakona o lokalnoj samoupravi, regionalnih zakona. Zavisiće i od ekonomske situacije, jer dok je ona ovakva kakva jeste, ne može se od ovih zakonskih odredbi mnogo očekivati. Takođe sam govorio u Savetu Evrope i Oebsu da situacija na Kosovu nimalo ne ide u prilog usvajanju ovog zakona, odnosno povećaće otpor usvajanju zakona. Pitaće neki zašto da mi dajemo takva prava kada se ona na Kosovu tako grubo gaze.
       Za potrebe ovog zakona pod nacionalnim manjinama podrazumevaće se bilo koja grupa građana SRJ koja svojim brojem predstavlja manjinu na teritoriji SRJ i/ili republike u njenom sastavu; koja pripada jednoj od autohtonih grupa populacije koja naseljava teritoriju SRJ i/ili njenih republika i koja poseduje karakteristike kao što su jezik, nacionalno ili etničko poreklo, veroispovest i slično, što je čini različitom od ostalih grupa populacije, a čiji pripadnici neguju i ispoljavaju svest o svojoj specifičnosti i spremnost da je sačuvaju.
      
      

Jednaki i jednakiji Boris Krivokapić iz Instituta za uporedno pravo u knjizi “Položaj etničkih manjina u obrazovanju” (Institut za uporedno pravo i “Službeni glasnik”) podseća na podatke Saveta Evrope po kojima oko 90 miliona ljudi u Evropi pripada etničkim, kulturnim ili jezičkim manjinama u zemljama u kojima žive. U istoj knjizi objavljena je i podela evropskih država na sedam grupa, po kriterijumu učešća manjina u ukupnoj populaciji. U prvoj grupi država u kojima gotovo da nema manjina našla se samo Portugalija. U populacijama ostalih država manjine čine do 10 odsto (Albanija, Austrija, Velika Britanija, Grčka, Nemačka, Češka, Poljska...), do 20 (Turska, Bugarska, Rumunija, Holandija...), do 30 (Belorusija, Ukrajina, Hrvatska, Španija), preko 30 odsto (Jugoslavija, Makedonija, Moldavija, Estonija), do jedne polovine (Letonija). Višenacionalnim državama smatraju se Belgija, Rusija, Bosna i Hercegovina i Švajcarska. Što se naših suseda tiče, studija dr Krivokapića sugeriše da se i oni uklapaju u ocenu da svaka država definiše pojam manjina i reguliše njihova prava prema nekim svojim unutrašnjim kriterijumima. Mađari, na primer, tvrde da je prvi zakon koji je štitio prava manjina bio upravo mađarski Zakon o narodnostima (vrlo kratko važio), donet još 1849. godine. I propisom iz 1868. godine uređena su neka manjinska prava, konkretno sloboda upotrebe jezika pripadnika manjina. U Mađarskoj se proslavlja Dan manjina, 18 decembar. Današnja Mađarska spada u retke države koje su usvojile poseban zakon o pravima nacionalnih manjina. Zakon je usvojen 1993. a stručnjaci kažu da je inicijativu za donošenje tog akta dao Srbin Milenko Pejak, narodni poslanik iz redova srpske manjine. Zanimljivo je još ovde pomenuti da mađarsko pravo manjinama smatra samo etničke grupacije koje su se na teritoriji ove zemlje naselile pre najmanje 100 godina.        Interesantno je pogledati i kako je pitanje manjina rešeno u “najevropejskijoj” od svih bivših jugoslovenskih republika, Sloveniji. Slovenija se, posle otcepljenja, odlučila da po pitanju regulisanja manjinskih prava ostane dosledna rešenjima donetim još za vreme SFRJ. Iako su građani nekadašnje zajedničke države ubedljivo najveća manjinska populacija u Sloveniji, Ustav ove države “štiti i garantuje prava autohtone italijanske i mađarske nacionalne zajednice”, dajući pripadnicima ovih manjina brojna prava, kao što je zvanična upotreba jezika u opštinama gde žive u većem broju, recimo, koja ne uživaju ostale manjine, čak ni romska koja je takođe definisana kao autohtona (starosedelačka).