“Bankrotirane društvene firme, koje ne mogu da plate porez, biće dobar alibi da porez ne plate ni oni koji su ostvarili ogromne profite, ako važi načelo jednakosti pred zakonom”, kaže dr Danijel Cvjetičanin

      Svi u ovoj zemlji obožavaju i jedva čekaju promene, s posebnim akcentom na poštovanju zakona, sve dok to ništa ne košta. Sedam dana bilo je potrebno preduzećima, čija su imena osvanula na spisku obveznika poreza na ekstraprofit, da izađu iz teškog šoka. Bezbrojni pokušaji da od “prozvanih” firmi dobijemo obaveštenje da li su počeli popunjavanje poreskih prijava, doveli su samo do zaključka kako u najvećem broju firmi ne veruju očima da su cifre određene za poresku osnovicu stvarne - jesu mesecima očekivali globe, ali ovako razrezane sume nisu zamišljali ni u najcrnjim snovima.
       Ako ova okolnost ne čudi, nešto je drugačiji slučaj sa ponašanjem (republičkih) državnih organa: na opšti muk naišao je istup guvernera Mlađana Dinkića, koji je iznenada sazvao konferenciju za novinare i podelio im kompletnu ukoričenu dokumentaciju do koje je došla Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi. Dinkić je još najavio da će svu dokumentaciju poslati i bibliotekama po celoj Srbiji da bi se zainteresovani građani mogli podrobno upoznati ko je koristio novac iz primarne i sive emisije, kupovao devize po zvaničnom kursu, prijavljivao fiktivni uvoz, ili trošio sredstva od Zajma za preporod Srbije, dok su oni živeli sa platama od tri marke.
      
       Vrela voda
       Dinkić je najavio da je ovo samo početak - sledeći je za nastup najavljen republički ministar građevine Dragoslav Šumarac, takođe iz G-17, koji treba da objavi pregled vila i ostale nepokretne imovine, od Dedinja pa dalje, stečene takođe u proteklih deset neslavnih godina. Izneti rezultati, inače, odnose se samo na pomenutih pet osnova za sticanje ekstraprofita “korišćenjem privilegovanog položaja tokom vladavine prethodnog režima”, kako glasi poluzvaničan naziv.
       Zašto, dakle, ćute državni organi koji treba da sprovedu naplatu zasnovanu na nedavno donetom Zakonu o jednokratnom porezu na ekstraprofit i ekstra imovinu, stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti? Postoji nekoliko objašnjenja: iz jedinog reagovanja na ovu temu, izjave premijera Zorana Đinđića Rojtersu, može se zaključiti da je Dinkić (po običaju) krenuo preterano oštro i frontalno, izazvao paniku i “stvorio lošu atmosferu za poslovanje u Srbiji”, kako se premijer izrazio. I to taman kad je on hteo da organizuje radni ručak sa direktorima 500 firmi u Srbiji “od kojih bi svaka izdvojila po dva miliona maraka za projekte u industrijskim područjima Bora, Kragujevca i Beograda”. I kako sad da se preduzeća odobrovolje, kad su prethodno polivena vrelom vodom?
       Drugo objašnjenje moglo bi glasiti da je ozbiljno zapelo negde na relaciji republička vlada-Komisija za utvrđivanje zloupotreba-krupni poreski obveznici, pa je Dinkić (da li na svoju ruku ili ipak u dogovoru sa “nekim”) preduzeo medijski korak da posao malo pogura. Treće, najbizarnije ali i najrasprostranjenije objašnjenje, bar u državnom establišmentu, glasi da Dinkić opet prikuplja sebi populističke poene demonstrirajući svoju sklonost ka bombastim izjavama i velikim ciframa, ne vodeći računa o ceni.
       Iznete cifre zaista su više nego bombaste: ukupno identifikovane poreske obaveze, s poreskom osnovicom većom od milion maraka po obvezniku, iznose 8,3 milijardi maraka. Za četiri i po milijarde maraka utvrđeni su obveznici, dok su za ostatak identifikovane poslovne banke, ali one, eto, nisu dostavile listinge kome su plasirale sredstva. Na spisku od 246 preduzeća zastupljena su sva - privatna, društvena, državna i mešovita, ekstremno bogata, dobrostojeća i propala. Na listi suvereno vode Naftna industrija Srbije, sa poreskom osnovicom od 164 miliona maraka, zatim Karić kompanija sa 114 miliona maraka i Basen Bor (interna banka) sa 98 miliona maraka. Ostali imaju poresku osnovicu manju od magičnih sto miliona maraka.
       Od svih prozvanih, prva se oglasila Naftna industrija Srbije saopštenjem da o ekstraprofitu u ovoj firmi nema ni govora - čak je zbog “niskih prodajnih cena i socijalno-populističke politike prethodne vlasti NIS ostvario gubitak od 976,7 miliona maraka”. Đorđe Petrović, pomoćnik direktora NIS-a, za naš list kaže da se boji kako postojeći zakon nije doveo do kraja činjenicu da ne može postojati osnova za ekstraprofit ako nema ekstraprofita: “Cela priča svodi se na to - ako treba platiti porez na ekstraprofit, onda se prvo taj ekstraprofit mora dokazati. Očigledno se u Zakonu polazi od pretpostavke da su svi koji su koristili novac iz primarne emisije, ili kupovali devize po zvaničnom kursu, automatski neki obmanjivači. Možda je takvih i bilo, ja se u to ne upuštam, ali NIS svakako nije, jer u cenu nije ugrađivao ono što on želi, nego što mu vlada propiše. S jedne strane, jesmo kupovali devize po zvaničnom depresiranom kursu, ali smo, s druge, uvozili i prodavali mazut za grejanje, dizel za agrar i druge proizvode po hiperdepresiranim cenama. Zato smo i ostvarili ovoliki gubitak. Platiti sad na njega još i porez, to bi bio svetski presedan. U našem preduzeću ekstraprofita nema ni u tragovima”, tvrdi Petrović.
      
       Sve po propisu
       Jedino od Karić kompanije, od svih kojima smo se obraćali za izjavu, nismo dobili nikakav odgovor. Mirjana Mirosavić, direktorka Astra banke (bivše Karić) upitala se, putem saopštenja u dnevnoj štampi, “gde su svi ostali, ako smo mi na drugom mestu po visini poreza, a poslovali smo prema važećim propisima”. Pozivanje na važeće propise je, inače, opšte mesto i u svim ostalim preduzećima koja se sad terete za ekstraprofit. U saopštenju “Delta” holdinga kaže se da “poslovanje po tada važećim propisima i radnje koje su bile dostupne svima pod jednakim uslovima, kao što je kupovina deviza od NBJ, uz propisnu dokumentaciju za uvoz roba određene namene, ne može se smatrati privilegovanim položajem”. Na kraju se dodaje da će ‘Delta’ kao i uvek do sada poslovati u skladu sa svim važećim zakonima u zemlji, te se stoga podrazumeva i poštovanje pomenutog zakona”. Sad treba da vidimo da li ovo znači da su se predsednik kompanije Miroslav Mišković i premijer Đinđić tokom svog nedavnog susreta dogovorili da “Delta” plati porez po osnovici od 4,36 miliona maraka. Ova kompanija nalazi se, inače, “tek” na 128. mestu.
       Zato u znatno bolje plasiranoj Stankom korporaciji kažu da su “u vreme u kojem su po svim tada važećim zakonima i uslovima dostupnim svima uzimali kredite iz primarne emisije, bili stavljeni pred dilemu - da li stati i konzervirati sve radove, ili i u takvim neregularnim uslovima nastaviti kakvu-takvu gradnju”. “Stankom” se opredelio za ovo drugo, između ostalog i zato što su na njihovim poslovima bile angažovane hiljade radnika “koji su svoje porodice uspevali da prehrane zavisno od obima i dinamike kojom ‘Stankom’ gradi”. Dalje, “sav ‘Stankomov’ novac, pa tako i sredstva iz primarne emisije, ostao je u Srbiji - nije imao ni točkove ni krila da ode negde drugde, niti je u aktentašni odnet i deponovan u neku stranu banku”. U ovoj- kompaniji kažu da ni njih nije mimoišla suština inflacije po kojoj dužnik dobija a poverilac gubi.
       Upravo ta suština i jeste povod za donošenje ovog zakona, odnosno za oporezivanje preduzeća i pojedinaca koji su na račun hiperinflacije, odnosno oporezivanja svih građana, ostvarili (ili mogli da ostvare) ogromne ekstra zarade, koje u regularnim uslovima ne bi ostvarili. Priča da su svi imali iste uslove i pristup primarnoj emisiji teško da bi koga ubedila, čak i ako se uzme u obzir ovdašnje kratko pamćenje.
       Nije svako mogao ušetati u Narodnu banku i dobiti devize po zvaničnom kursu, višestruko nižem od realnog (uličnog, a pogotovu šticovanog), niti je mogao dobiti kredit iz primarne emisije u vreme kad je vrednost dinara padala iz sata u sat.
       Da ne govorimo o sivoj emisiji koja je, za razliku od primarne emisije, nezakonita i sasvim neregularna. Kako je objasnio guverner Dinkić, siva emisija započela je upadom Srbije (a to su u manjem obimu činile i Hrvatska i Slovenija) u platni sistem tadašnje SFRJ 1990. godine: “Suština je da se sa računa na kome nije bilo ni dinara, fiktivni novac uknjižava na račune preduzeća i banaka, a ove njime kupuju devize. Tako su formirane paralelne, tajne devizne rezerve od 570 miliona maraka do novembra 1993. godine (kad je siva emisija obustavljena) i iznete preko pet banaka u inostranstvo. Ovo je operacija nezabeležena u svetu; da se novac emituje mimo centralne banke i to objašnjava našu hiperinflaciju”, kaže Dinkić. Od toga su preduzeća dobila 199 miliona maraka u vidu kredita, a za ostatak nema evidencije gde je potrošeno” kaže Dinkić. Ko je to sve dobio, uživao je privilegiju i mora da plati porez. Na to ga i novousvojeni zakon obavezuje. Druga je stvar što je cela priča započeta ambiciozno, vodi se traljavo, naplata kreće brzopleto, a ishod je neizvestan.
      
       Socijalni mir
       Velika društvena preduzeća očigledno ne da nemaju novca da plate porez na ekstraprofit, nego je tako nešto u njihovoj situaciji tragikomično i pominjati. Čak su i komercijalni bankarski krediti godinama unazad uzimani od banaka (po principu - ne pitam šta košta, ionako neću da vratim) i odmah deljeni za plate radnicima. Socijalni mir bio je na nivou nacionalnog zadatka. Sve i da imaju i savesti i dobre volje da dugove vrate, mnoga društvena preduzeća nemaju novca.
       “Društvene firme država je na taj način subvencionisala. Pošto nije imala realnih izvora, ona im je davala novac od inflatornog poreza. Drugu grupu čine privatne firme, koje su takođe finansirane iz inflatornog poreza, ali su jedan deo i one verovatno morale da daju za neke državne potrebe, o kojima mi ništa sad ne znamo. Vrlo je verovatno da ni Karić ni Mišković nisu baš sve zadržali za sebe. Suština je u tome da će društvene i državne firme koje ne mogu da plate porez biti dobar alibi da porez ne plate ni oni koji su ostvarili ogromne lične profite. U suprotnom, biće povređeno pravilo pravne jednakosti. Učinak će zato biti mnogo skromniji od očekivanog”, smatra dr Danijel Cvjetičanin iz Ekonomskog instituta u Beogradu.
       Jedan od osnova po kojem su firme deo profita državi vratile, mogla bi biti i obavezna prodaja deviza Narodnoj banci od ostvarenog izvoza, po zvaničnom kursu. Preduzeće, dakle, dobije privilegiju da kupi devize po zvaničnom kursu za jedan posao, a onda deo deviznog priliva od ostvarenog izvoza mora prodati po tom istom kursu Narodnoj banci. E sad, koliko je stvarno prijavilo, a koliko zadržalo na stranom računu, drugo je pitanje. Odnosno, to je u ovim slučajevima prvo pitanje - na ostvarenu razliku treba platiti porez.
      
       Levi i desni džep
       “Nema šanse da platimo porez, iz dva razloga”, kaže za NIN Stanislav Glumac, direktor preduzeća “Ikarbus”. “Prvi je taj što nismo ostvarili nikakav ekstraprofit, a drugi, kad bismo to platili, mogli bismo odmah da zatvorimo fabriku. Mi smo bili samo transmisija - država je presipala iz svog levog u desni džep. Prošlog leta smo kupovali devize od Narodne banke, prema ugovoru Vlade Srbije, za nabavku agregata za sto autobusa. Kupili smo marke po 20 dinara i toliko posle zaračunali u cenu autobusa. Dakle, ekstra zarade nema, a u javnosti je ispalo da otimamo od usta narodu”, kaže Glumac. On se pita kako to da u Republičkoj upravi javnih prihoda još ne znaju kome firme treba da se obrate i podnesu “reklamaciju” sa dokazima da nisu ostvarile ekstraprofit za koji se terete.
       Za razliku od preovlađujućeg mišljenja da je Zakon o naplati ekstraprofita potreban, ali da ima niz nedostataka, dotle da se njegova sprovodivost dovodi u pitanje, Milko Štimac, direktor novoosnovanog Instituta G-17 plus, tvrdi da je zakon dovoljno i operativan i sprovodiv: “Ovo će biti jedan od prvih ispita nove vlasti i principa da je zakon jednak za sve. Pogotovu što su mnogi ljudi sa spiska postali bliski sa sadašnjim partijama na vlasti. Ako se naplati 450 miliona dolara, koliko se sad predviđa, to bi moglo biti jednako nekoj ‘unutrašnjoj’ donatorskoj konferenciji.”
      
       BILJANA STEPANOVIĆ