Veze dve države nisu uvek išle potpuno u korak sa emocijama. Još 1917. među prvima Kraljevina Srbija pridružila se priznavanju Balfurove deklaracije koja je Jevrejima konačno otvorila put za stvaranje države u Palestini

      Naši odnosi, ne samo na ekonomskom polju nego uopšte, bili su mnogo godina skromni i to, na žalost, nije zbog nespremnosti u Jerusalimu, već zbog druge strane. Ne želim zaista da idem tako daleko, ali svi znamo Titovo doba i nesvrstanost, kojoj je Jugoslavija bila jedan od osnivača i koja je postala skoro deo arapskog sveta i njegovog odnosa prema Izraelu, a u Ujedinjenim nacijama deo automatske, organizovane većine.” Vraćajući se u sadašnje vreme, sagovornik NIN-a vidi da je “otvorena nova knjiga”: “Pre svega, posle petog oktobra, kad je došlo do promena, do plišane revolucije, ako hoćete, koja i nije bila mnogo revolucija, već više transfer vlasti jednog poludiktatorskog režima u demokratski.”
       “Za tango je potrebno dvoje”, objašnjavajući najosetljiviju stavku politike vlade jevrejske države - nalaženje mira ili bar snošljivog odnosa sa Palestincima - izraelski ambasador u Beogradu krivicu za neuspeh pripisuje Jaseru Arafatu. Govoreći o svom sadašnjem poslu, Joram Šani je siguran da u današnjoj Jugoslaviji ima potpunog i pouzdanog partnera.
       - Verujem da suštinski naši odnosi treba da se temelje na zajedničkom interesu obe države, na prijateljstvu naroda i aktivnom razumevanju i susretima lidera dveju demokratskih zemalja, kaže za NIN Joram Šani.
       Veze dve države nisu uvek išle potpuno u korak sa emocijama. Još 1917. među prvima Kraljevina Srbija pridružila se priznavanju Balfurove deklaracije koja je Jevrejima konačno otvorila put za stvaranje države u Palestini. Srpski poslanik u Parizu dr Milenko Vesnić u pismu dr Davidu Albali, jednom od jevrejskih prvaka, “pozdravio je osnivanje buduće jevrejske domovine, uz žaljenje što će jevrejski građani Srbije napustiti otadžbinu.” Kasnije, 1948. kad je država i stvorena, ondašnja Jugoslavija brzo je uspostavila odnose sa Izraelom, podržavajući i praktično rat za nezavisnost: u jadranskim lukama ukrcavalo se češko oružje. Ali, prethodno u Komitetu UN za preporuke predstavnik Beograda je sa Iranom i Indijom predlagao jednu, federalnu državu Jevreja i Arapa, a na konačnom glasanju u Generalnoj skupštini - kad se 29. novembra 1947. većina članica Ujedinjenih nacija izjasnila za osnivanje Izraela - Jugoslavija se (pored Engleske i šest latinoameričkih zemalja) uzdržala. Politički i diplomatski SFRJ je zadavala i potonje udarce: uz junski rat 1967. prekinula je diplomatske odnose, povlačeći sa sobom Moskvu i čitav istočni blok. U drugoj prilici, sredinom sedamdesetih, socijalistička Jugoslavija je glasala za rezoluciju UN kojom se “cionizam izjednačava sa rasizmom”.
       Od početnog službenog koraka za popravku pokidanih veza, sastanka tadašnjih ministara spoljnih poslova Raifa Dizdarevića i (i onda) Šimona Peresa 1987. prošlo je još četiri godine pre nego što su se zvanični odnosi, 1991. najzad obnovili. Pa, i posle toga - recimo prošle godine - ekonomska razmena je bila samo 16 miliona dolara, manje od trgovine, bez diplomatskog oslonca, deceniju ranije.
       Ambasador Joram Šani takav vremeplov ovako vidi: “Ako pogledamo u prošlost, a pomenute su uspomene iz vremena Prvog svetskog rata, ne možemo da propustimo da govorimo i o Drugom svetskom ratu, kad su narodi u Jugoslaviji, a pre svega u Srbiji bili uz svoje ovdašnje, jevrejske susede. Zapravo, zapazio sam ovde da nema onog što nazivamo čistim, klasičnim antisemitizmom, koji je postojao u čitavoj istočnoj Evropi ili u Ukrajini ili u nekim drugim zemljama. Tako nešto nije postojalo i ne postoji u Srbiji i među Srbima. To nije samo interesantan fenomen, već je i veoma važan za ambasadora koji predstavlja jevrejsku državu, a Izrael jeste država Jevreja, bio je rođen kao takav i takav će ostati. Naši odnosi, kako je tačno pomenuto, ne samo na ekonomskom polju nego uopšte, bili su mnogo godina skromni i to - nažalost - nije zbog nespremnosti Izraela, već zbog druge strane. Ne želim zaista da idem tako daleko, ali svi znamo Titovo doba i nesvrstanost, kojoj je Jugoslavija bila jedan od osnivača i koja je postala skoro deo arapskog sveta i njegovog odnosa prema Izraelu, a u Ujedinjenim nacijama deo automatske, organizovane većine.”
       Vraćajući se u sadašnje vreme, sagovornik NIN-a vidi da je “otvorena nova knjiga”: “Pre svega mislim posle petog oktobra, kad je došlo do promena, do plišane revolucije - ako hoćete, koja i nije bila mnogo od revolucija, već više transfer vlasti jednog poludiktatorskog režima u demokratski. Niko ne može da ospori činjenicu da danas Jugoslavija ima demokratsku vladu. Možda je ovo težak, veoma težak period tranzicije, ali mislim da je budućnost svetla. Što se Izraela tiče, u pravu ste, bilateralni odnosi su bili skučeni, ali to je bilo Miloševićevo vreme. Da podsetim, ja nisam predao akreditive Slobodanu Miloševiću. Došao sam u Beograd januara 2000. kao otpravnik poslova, ali lično u rangu ambasadora. Nisam predao akreditive tadašnjem šefu države. To je, naravno, ograničilo zvanične odnose na svim poljima, ali moji kontakti i susreti bili su sa akademskim krugovima, demokratskim političkim partijama u opoziciji i mnogim nevladinim organizacijama. Posle petog oktobra, već u novembru sam predao akreditive i otad - mislim - sve je otvoreno. Činimo najbolje što možemo. Rekao bih da je početak tu. A simbolično, ako želite da dobijete rezervaciju na JAT-ovom letu za Tel Aviv, ne možete - nema slobodnih mesta.
      
       Ipak, nema “El Alovih” letova?
       - To je komercijalni problem, sigurno nije politički. Podsetio bih da je u vreme sankcija prema Jugoslaviji, kad je većina zemalja bojkotovala sve letove, Izrael držao Jatovu liniju otvorenu.
      
       Iz Tel Aviva sada su putnici uglavnom poslovni svet? Poseban je interes za nekretnine. Čini se da je bombardovana građevina na Ušću, nekadašnji Centralni komitet komunista, sedište socijalista i adresa RTV Košave posebna meta koju Izraelci hoće dugoročno da iznajme i pretvore je u poslovnu zgradu.
       - Pretpostavaljam da se radi o dobrim poslovima. Čini mi se da su mnoge izraelske kompanije radile na nekretninama u centralnoj i istočnoj Evropi. Jugoslaviju ne treba izostaviti. Međutim, pre svega ostalog je profit. Ne treba tražiti nikakvu drugu motivaciju. Vlade mogu da imaju i drugačije motive, ali biznismeni - iz bilo koje zemlje - ne. A uspeće jedino ako bude korisno za obe strane. Govorim zapravo o zajedničkim projektima i investicijama.
      
       Kako vidite političke podsticaje, najavljenu posetu Izraelu predsednika Vojislava Koštunice, a i šefa diplomatije Gorana Svilanovića? Slobodan Milošević je 1990. pokušao da nametne svoj put u Izrael, pa je onda i sam odjednom odustao, odričući se “bratskog nebeskog naroda” koji je u jednom času stavio u svoju računicu. Ovog puta državničke misije su na drugačijim temeljima.
       - Da počnem odgovor primanjem “krivice” na sebe. Ja sam pozvao predsednika Koštunicu, pošto sam predao akreditive, što znači da je poziv otvoren od novembra 2000. i samo je pitanje nalaženja datuma.
      
       Jesen je posebno prijatna u Jerusalimu?
       - Za oktobar - novembar pozvao sam g. Svilanovića. Mislim da je ispravno da prvo dođe do puta ministra spoljnih poslova i to će biti prva zvanična poseta Izraelu jednog šefa jugoslovenske diplomatije, a potom i g. Koštunice kao predsednika. Verujem da će to biti krajem ove godine ili početkom sledeće, negde između decembra 2001. i februara 2002. Kako stvari stoje nadam se da će tako biti, ali, naravno, odluka je na predsednicima, gostu i domaćinu da nađu najbolji datum. Ono što mogu da kažem je da postoje dobre namere, razumevanje i saglasnost u principu da se to ostvari. Što se mog viđenja tiče, smatram da je od posebne važnosti da gospodin Koštunica kao prvi demokratski predsednik Jugoslavije, kao čovek vizije dođe u Izrael i svojim očima vidi šta je jedna druga mala zemlja postigla, političku situaciju i možda neke slične probleme s kojima se obe države suočavaju. Siguran sam da će to doneti bliže odnose između Izraela i Jugoslavije. Sve ovo se odnosi i na posetu Svilanovića, jer je ministar po prirodi posla još bliži praktičnim aspektima.
      
       Izrael ima uspostavljene odnose sa svim državama nastalim iz bivše SFRJ, a ambasadu jedino u Beogradu?
       - Možda je to problem budžeta više nego bilo šta drugo. Neke od tih država naša diplomatija još pokriva direktno iz Izraela, mislim Sloveniju i Hrvatsku. Što se tiče drugačijih razloga nemanja ambasade u Zagrebu - bilo je to vreme Tuđmana. Ja ću, na primer, biti akreditovan i u Makedoniji, odavde iz Beograda, kao nerezidencijalni ambasador u Skoplju. Isto je i sa Bosnom koja je pod ambasadom u Budimpešti.
      
       Vidite li neke paralele između Balkana poslednje decenije i Bliskog istoka poslednjih decenija?
       - Sigurno da ima izvesnih sličnosti i one su veoma poznate vašem političkom rukovodstvu, akademskim ljudima, a i svakom čitaocu vašeg magazina. Činjenica je da je “ona” Jugoslavija bila multietnička zemlja i ne mareći ko je počeo rat, da li je to bio Milošević ili su to bili drugi, šta je bio razlog, da li je to bilo nacionalno buđenje albanskih muslimana Kosova ili u Makedoniji, ili je to bila mešavina nacionalnog buđenja i religije, činjenica je da oni dobijaju ili su dobijali pomoć spolja, a i dobrovoljce. Mnoga mesta, od onoga što se - recimo - događa u Sudanu, po Južnoj Americi ili Indoneziji, da ne pomenem Čečeniju, izložena su nekoj vrsti nasilja koje uvek uključuje istu vrstu ljudi. Pitam se zbog čega, postoji li neki razlog - ne govorim o religioznom fanatizmu, koji se ispoljava u samoubicama - bombašima. Ima mnogo pitanja koja svaki inteligentan čovek treba da postavi sam sebi.
      
       Kako u takvom propitivanju gledate na stanje u društvu vaše zemlje? Koliko je Izrael podeljen na dva politička pola? Posebno posle rata u Libanu 1982. da li je pokrenut proces neke vrste “preispitivanja sopstvene duše”?
       - Postoji potreba za samokritikom, ali to se odnosi na svaku zemlju, ne neophodno i posebno na Izrael. Ako govorimo o političkoj podeli u izraelskom društvu, naravno da je imamo i stanje možemo definisati kao desno od centra i levo od centra, a obe strane, uveren sam, žele mir.
      
       Ipak različite slike mira imaju g. Šaron i g. Peres, a obojica sede u istoj vladi.
       - To znači da se posle Barakovog prošlogodišnjeg sastanka sa Arafatom i više nego galantne ponude, kako god da je nazovete, koja je dobila saglasnost i predsednika Klintona, palestinski vođa povukao i odlučio da ne prihvati pruženo, i ne samo to, nego i da upotrebi teror kako bi dobio više. To je bio stvarni udarac atmosferi mira. LJudi su počeli da postavljaju pitanje - imamo li mi uopšte partnera za mir.
      
       Sličan gubitak iluzija je i na drugoj strani?
       - Ne, nikako - ubeđen je Joram Šani i odmah odgovornost, “bez ostataka”, prenosi na Palestince i Jasera Arafata: “dok veruje da će da ostvari više nasiljem i dok mu svet, Evropljani i Amerika, ne u previše reči, ne objasne da terorizam ne plaća.” Ambasador ponavlja da spiralu nasilja izaziva “druga strana”. Tu istoričar i stručnjak za međunarodne odnose po struci, pominje da je “za svaki tango potrebno dvoje”.
      
       A za balkanski ples?
       - Mislim da treba biti realista, da bi se posmatralo i razumelo.
       I da se partneru - ako se već služimo pojmovima okretnih igara u politici - na Bliskom istoku, a i na Balkanu, ne stane na nogu?
       - Da - kratka je pitijska, a izvesno i diplomatski neobavezna elegantna ambasadorova opaska.
      
       BORIVOJ ERDELJAN