Madona- ikona XX veka (4)

      Kada sam napravila knjigu “Sex”, pitali su me zašto svoje telo koristim kada sam na vrhu, i kada mi to nije potrebno. Glupost: kao da uopšte ima nečeg lošeg u korišćenju tela - ili uma - na početku ili na kraju karijere, svejedno. Bitno je samo da se upotrebi na pravi način i u pravu svrhu. Moja svest je veoma jak katalizator svega što radim, malo stvari činim napamet. I ovo sam napravila potpuno svesno, znajući da za to ima jakih razloga. Pored ostalog, knjiga je predstavljala izazov hipokriziji koja vlada ovim svetom. I bila je to moja lična pobuna protiv oca i načina na koji me je on vaspitavao, protiv zvanične kulture, sistema, svega. Bio je to veliki, masivni čin pobune - a bilo je i zabavno.
       Na sebe sam, u ovoj knjizi, gledala kao na glumicu. Uvukla sam se u karakter persone nazvane Dita Parlo. Ona je narator u knjizi. Taj lik sam morala da upotrebim zato što između mene i Dite postoje razlike: ne mogu svojim imenom potpisati nešto što nije autentično, stoprocentno moje. Uvlačenje u kožu Dite Parlo jeste način koji sam odabrala da bih ispričala priču u knjizi. Ispričana je u prvom licu jednine, ali pod drugim imenom.
       Dosta toga što se vidi u knjizi potiče iz iskustva, mada uglavnom ne mog. Ima tu i mojih fantazija, a ima i priča koje sam čula od drugih ljudi. Kao i kod ostalih koje se bave fikcijom, ili pišu o njoj, kod mene je teško razgraničiti šta je činjenica, a šta je mašta. Ipak, ja kroz kratke erotske priče i imaginacije, vizuelne i literarne, ne govorim: “Ovo je moj život, pogledajte šta radim.”
       Stalno su me pitali u čemu je razlika između mene i te fiktivne devojke, Dite Parlo. Zar je to važno? To je kao kada biste, svaki put po izlasku iz bioskopa, pitali u čemu je razlika između neke glumice i lika koji tumači u filmu. Važno je jedino šta od tog filma, ili knjige, dobijate. Mnogi su me poistovetili sa Ditom Parlo, ali to nije bitno, ionako me se vreme potpuno identifikuju sa onim što radim. ja sebe vidim kao seksualnog revolucionara, a “Sex” kao deo toga.
       Novinarka časopisa Vanitu Fair među prvima je videla knjigu. Želela sam da joj pokažem fotografije, kako bismo mogle normalno da razgovaramo, jer neki ljudi koji su pre nje našli za shodno da kažu svoje mišljenje uopšte nisu imali knjigu u rukama. Onda se ta novinarka raspisala o udarcima, bičevima, sadomazohizmu i sličnome. U redu, postoji nekoliko takvih fotografija, ali knjiga ima 128 strana, a ona je opisala tri. Objašnjavala sam joj ideju koju sam ilustrovala fotografijama; mislim da mnogi ljudi maštaju o tome da vezuju druge ili da ih udaraju. O tome je reč.
       Ova knjiga zasniva se na ideji o idealnom svetu, svetu bez ludaka i AIDS-a. To je svet snova, pretvaranja i maštanja. Knjiga poziva na put ka uživanju, fantaziji i dobrom provodu, dobroj zabavi. Postoje ljudi koji su mi rekli da su razočarani, jer su o knjizi pročitali ovo ili ono... Greška! Ne smete čitati o knjizi, morate pogledati i pročitati nju samu.
       Definicija sadomazohizma sastoji se u tome da ćete dopustiti nekome da vas povredi znajući da ćete, zapravo, uživati, a granicu ćete sami odrediti. Ko smo mi da sudimo da li je to dobro ili nije? Poznajem puno ljudi koje takve stvari uzbuđuju. Ovim ne želim da kažem kako treba pretući nekoga sa kim odlazite u krevet. Ali, ako uzmete neku takvu fotografiju, istrgnete je iz konteksta i ne objasnite o čemu se radi, onda će svi reći: “O, da, Madona propagira nasilje.”
       Ne znam da li će neko zapasti u opasnost zato što će ga “Sex” ohrabriti da potraži partnera za ostvarenje svojih fantazija. Ne znam da li će neka devojka možda poželeti nekoliko lakših udaraca i, vođena tom željom, završiti sva u modricama, jer je naletela na nekog ludaka. Ali, ja uopšte ne zagovaram takve stvari! Govorim da to treba raditi samo sa nekim kome apsolutno verujete. Ako se izrodi u nešto drugo, ne mogu biti odgovorna. To, jednostavno, znači da ste loše procenili čoveka pored sebe. Ne verujem u neodgovorno ponašanje, ne verujem u povređivanje drugih ljudi. Svesna sam da takve stvari mogu biti fatalne, ali i prelazak preko ulice može biti koban. Čovek mora da se ponaša pametno, mora znati kome može verovati. Sigurno ne preporučujem da izađete iz kuće i pitate prvog tipa koji prolazi da li bi hteo da vas nekoliko puta udari.
       Ko umetnica, imam odgovornost samo prema sebi. Dalje, ja nisam dete i, normalno, nije sve što radim napravljeno tako da i deca mogu da prihvate. Možda dete neće razumeti ovu knjigu, i ne kažem da treba. Ovo je knjiga za zrele ljude. Sklonite je od vaše dece dok ne odrastu i onda im pokažite fotografije. Tada o meni neće misliti ništa loše.
       “Sex” nema nikakve veze sa socijalnim liberalizmom šezdesetih. U njoj su, jednostavno, ljudi koji uče da vole, u redu? Uče kako da poštuju okolinu i tolerišu jedni druge. Kažu da knjiga vređa porodični moral. Ja to ne razumem. Ovo, svakako, nije porodični album, ali ne vidim zašto je knjiga nemoralna. Mislim da je porodica važna, da je važno imati oca i majku. Zašto ne možete imati porodicu, a ostati slobodnog uma i otvoreni za druge ideje? Ne mislim da čovek, prihvatajući moje stavove, uništava porodicu.
       DŽordž Buš stariji svojevremeno je bio pun govana kada je govorio o porodičnim vrednostima. Pogledajmo kako zaista stvari stoje: voleti svoju porodicu i ljude oko sebe znači prihvatiti ih kakvi jesu. Prema tome, ako vaš sin dođe kući i kaže da je peder, a američki predsednik nas uverava da je to pogrešno, onda morate da birate između njega i svog deteta. Biće da, ipak, sa Bušom nešto nije valjalo, jer on nije govorio: “Volite svoju porodicu i sa njenim manama.”
       I još nešto: ako u Americi žena ne može da izvrši abortus, onda je primorana da svoje dete podiže bez obzira da li je emocionalno ili finansijski sposobna za takav čin. To će je učiniti isfrustriranom i nesrećnom, i to će upropastiti porodicu. Za mene, ceniti porodične vrednosti znači ceniti ljude koji tu porodicu čine, voleti ih i pomagati im, bez obzira na sve. Kada to naučimo, svet će biti lepše mesto.
       Ovo Što radim je, u stvari, pre ljudska nego seksualna revolucija.Seksualna represija je odgovorna za mnoge loše stvari. Mislim da sam ja uglavnom emancipovala žene. Pokušavala sam da devojkama objasnim kako mogu imati sve: moć, novac, glamur, seksualni život. Krivica nije neophodna. Ali, te iste žene su moji najveći kritičari. Postoji cela jedna generacija žena, od Courtnedž Love pa do moje prijateljice Sandre Bernhard, koje nisu mogle da izgovore rečenicu, a da me ne tresnu po licu ili stomaku, iako sam ja ta koja im je otvorila vrata i očistila put da bi uopšte mogle da pričaju. NJih niko ne uzima za ozbiljno, jer one nemaju tu moć, novac i uticaj koji ja imam. Svi se zabavljaju njihovim pričicama, i ništa više. Cela alternativna scena, takozvana Generacija X, bila je protiv uspeha, blatila je osamdesete i mrzela ljude koji zarađuju novac. Ali, na kraju se ispostavilo da je sve to bilo lažno. Ta ista Courtney Love uopšte nije protiv establišmenta. Ona nosi cipele “Šarl Žurden” i kupuje u “Pradi”. Sve su to budalaštine koje samo u javnosti dobro zvuče. U stvari, Courtnedž je jadna ličnost. Kada sam je upoznala i kada sam želela da Hole potpišu ugovor za Maverick, ona je sve vreme govorila protiv svog muža i uporno pričala kako su Hole mnogo bolji od Nirvane. Courtnedž uvek ima potrebu da priča, pa makar to bile i čiste gluposti; očigledno uživa da sluša samu sebe. Ona često i ne misli ono što kaže, ali ima tu užasnu potrebu za takmičenjem i svima nalazi zamerke, naročito onima koji su uspešni. I za mene je rekla da sam vampir koji bi joj popio krv do kraja. To me je stvarno izbezumilo. Malo posle toga, zove me u tri sata noću i priča kako mi žene moramo da se držimo zajedno i da me mnogo ceni.
       Stalno sam govorila da čovek ne treba da se stidi onog što jeste; ne treba da se stidi svog tela, svoje psihe, čežnji ili seksualnih fantazija. Razlog seksizma, rasizma i drugih groznih stvari jeste strah. LJudi se boje sopstvenih osećanja, plaše se nepoznatog, onoga što ne znaju. Sve drže u sebi, a nije zdravo ne reći šta vam se dopada, ko ste i za čim čeznete. Život sa tom vrstom stida loše utiče na društvo. Dobar deo seksualne delinkvencije je direktan rezultat proglašavanja seksa tabuom, temom o kojoj se ne sme govoriti. Zato ja kažem da se treba prirodno odnositi prema seksualnim fantazijama; sasvim je u redu ako želite da vas vežu ili ako mislite da su opatice seksi. Ne treba da idete ulicom izvikujući to što mislite i ne treba da se penjete na goli vrh zgrade, ali tebalo bi da shvatite da vaše misli nisu nezdrave i da zbog njih ne treba da vas bude sramota.
       Neki koji su videli i pročitali knjigu, rekli su mi da i sami imaju takvih misli, ali većina se plaši da to prizna. To je strašan tabu i, kada objavite knjigu kao što je “Sex”, morate se suočiti sa puno besa. Ja sam sa tim morala da se suočim i zato što pop zvezde ne smeju da imaju svoje mišljenje, nego moraju da se trude da ostanu popularne i da rade samo one stvari koje im u tome pomažu. A kad pređete dozvoljenu liniju, svi polude. Međutim, pošto se ogroman broj ljudi odupro javnom besu samim tim što je kupio knjigu, mislim da je moj trud nešto vredeo, neke granice sam pomerila. Kada bi ljudi živeli u skladu sa samima sobom, onda ne bi morali da se pretvaraju i da stavljaju maske za društvo.
       Ne mislim da je seksualna revolucija donela mnogo lošeg. Kažu da su porodice sa jednim roditeljem njen rezultat, ali u to ne verujem. Pre mislim da to ima veze sa ženinim oslobađanjem, ženskim pokretom i činjenicom da su žene rekle kako više ne prihvataju tradicionalni stil života u kojem je za njih rezervisano podizanje deteta, a ne i posao. Isto tako smatram da je recesija odigrala veliku ulogu, jer mnogi muškarci ne mogu izdržavati porodicu. Oni onda odlaze od kuće, a žene ostaju zarobljene s decom. Prođite nekim getom, teško ćete naići na očeve. Ali, ja to ne bih pripisivala seksualnoj revoluciji.
      
       Da razjasnim jedno: ne mislim da je poenta u spavanju sa što više muškaraca ili žena. Poenta je u tome da se osećate slobodno onakvima kakvi jeste, bez obzira da li ste homoseksualac, ili ne znam ni ja šta. Ne smete se bojati i ne smete se osećati pritisnuto. Žena treba otvoreno da kaže muškarcu da, recimo, želi da vodi ljubav sa njim, ali da on mora staviti kondom. Ima puno onih koji ne smeju da kažu šta žele.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Rodmansa Ako je neko i očekivao da će “Sex” (1992) biti jedina knjiga koja će dići prašinu oko Madoninog imena, prevario se. Doduše, pevačica nije direkno zaslužna za galamu oko druge knjige: to sumnjivo zadovoljstvo pripalo je poznatom košarkašu Denisu Rodmanu. U autobiografiji simboličnog naziva “Bad As I Wanna Be” (1996), Rodman je, u poglavlju posvećenom Madoni i svojoj romansi sa njom, na svetlo dana izneo podatak da ga je Madona nagovarala na oralni seks; taj predlog on je, navodno odbio.        I ako je drugima zamerala što su govorili o “Sex-u”, a nisu videli nijednu stranicu, Madona je napravila isti gaf sa Rodmanovom knjigom. Mada je, po sopstvenom priznanju, nije ni uzela u ruke, izjavljivala je kako je taj rukopis, u stvari, za Rodmana “sigurno pisao neko drugi”; Rodmanov zadatak, po Madoninom mišljenju, svodio se na to da ispriča što maštovitiju i sočniju priču. Nije sasvim jasno šta je Madona ovim htela da kaže; većina autobiografija iz sporta, kao i šou biznisa, i radi se tako što zvezda iznosi svoja sećanja koja onda profesionalni pisac, potpisan kao koautor, organizuje i uobliči; u Rodmanovom slučaju to je bio Tim Keown. Možete li zamisliti Denisa Rodmana, ludog kakav je kako sedi za kompjuterom i piše o svom životu. Takođe, poznato je da izdavači obično traže da priča bude što komercijalnija i da su izmišljotine često ne samo dozvoljene, nego i poželjne. Pitanje je samo da li će čovek o čijem životu se piše pristati na takav aranžman.        Denis Rodman, bar u odeljku o Madoni, ipak nije pristao. Uspomene na vezu sa njom deluju, ukupno uzevši, veoma objektivno, a nekoliko rečenica o oralnom seksu čine, zapravo, jedinu senzaciju u tom poglavlju knjige. Veći deo teksta zvuči sasvim razumno i čak je, češće no što se očekivalo, obojen toplim tonovima. Rodman se, recimo, ne libi da konstatuje kako se, ispod Madoninog imidža tvrde, grube devojke, krije “senzitivna osoba”, kako je ona “velika dama” čije je držanje “uvek elegantno” ili kako je reč “moćnoj ženi” koja može imati “koga god poželi”. “Moj novac”, kaže Rodman “za njene pojmove je džeparac”.        Proglašavajući Madonu “velikodušnom i otvorenom” , slavni košarkaš je vezu sa njom opisivao kao romantičnu, punu “snažnih emocija”. To mu, međutim, nije mnogo pomoglo: u burnoj reakciji na objavljivanje knjige, Madona je kod njega pronašla “teška psihička oštećenja”, zaključujući: “Iako bi trebalo da ga mrzim ja ga samo žalim.”

      
      

Filmografija Glumačku karijeru, do koje joj je stalo bar koliko i do pevačke, Madona je započela sa trinaest godina, igrajući u filmu koji je režirao njen drug iz razreda, igrajući u jednoj jedinoj sceni, tokom koje je on ispržio jaje na njenom stomaku. Pošto je hrabro, bez posrtanja, prošla kroz “toplog zeca”, priređenog od većine filmskih kritičara, ona je stigla do Zlatnog globusa koji joj je dodeljen za glavnu ulogu u raskošnom spektaklu Evita, čime se i zvanično našla na listi uvaženih. Sličan put prošla je, uostalom, i kao pevačica.               A Certain Sacrifice (1985)        Film Stephena Jona Lenjickog, u kojem Madona igra Brunu, “dominantnu osvetnicu” (ma šta to značilo). Snimam je u dva maha, tokom oktobra 1979. i novembra 1981. godine, sa poluprofesionalnom opremom i uz polustručno osoblje. Najzanimljivija scena predstavlja “bizarnu mešavinu pozorišne probe i seksualne orgije”, punu “teškog disanja” i neuporedivo manje erotičnu od Madoninih spotova kakvi su “Erotika” ili “Justify My Love”.               Crazy For You (1985) Vision Quest        Igrajući pevačicu u noćnom klubu, Madona se ovde pojavljuje sa dve pesme: “Crazdž For DŽou” i “The Gambler”. Vision LJuest je bio prvobitni naziv, ali taj naslov - kao ni sadržaj - nije izazvao nikakvo interesovanje, pa su producenti pokušali da film spasu nadenuvši mu ime po Madoninom hitu. Nije pomoglo. Inače, Madona ne učestvuje ni u jednom dijalogu.               Desperately Seeking Susan (1985)        Američka režiserka Susan Seidelman napravila je, leta 1984, posao života insistirajući da u ovom filmu, uz Rosannu Arljuette, glumi Madona. Bio je to, naime, poslednji trenutak da se ona angažuje za relativno male pare. Nakon ovog filma objavila je album Like A Virgin i tada je postalo lakše dogovoriti partiju tenisa sa papom, nego kafu s njom. No, Madona se ovde zaista potrudila, glumeći Suzan, kapricioznog vagabunda iz Ist Vilidža, devojku koja će, sticajem okolnosti, zameniti identitet sa izvesnom Robertom Glas (R. Arquette), zgodnom domaćicom koja se nepojamno dosađuje uz svog muža. Zamišljen da bude ulje za podmazivanje u karijeri Rosanne Arljuette - koja je dotad uglavnom igrala na televiziji i bila inspiracija za hit-singl grupe Toto “Rosanna” - Desperateldž Seeking Susan se, protivno želji ekipe koja ga je radila, pretvorio u Madonin šou.               Shangai Surprise (1986)        Nesuđeni spektakl, iza kojeg su stali MGM i HandMade Films na čelu sa Georgeom Harrisonom , doživeo je retko viđen fijasko. Snimajući kadrove na Makau, u Hong Kongu i najmodernijim londonskim studijima, ekipa je nekoliko puta premašila planirani fond od 15 miliona dolara. Slavna imena poput Harisonovog, Madoninog, ili njenog tadašnjeg dragog, Šona Pena - uzgred, Penovu ulogu je, kao što se moglo i očekivati od pametnog čoveka, glatko odbio Mel Gibson - bila su dovoljna da skrenu, ali ne i da zadrže pažnju. O filmu se pisalo samo dok se snimao - to jest, dok je Šon Pen tukao nasrtljive novinare - a kada se napokon pojavio u bioskopima, retki kritičari koji su ga primetili, jednostavno su ga uništili. Ah, da: film je režirao Jim Goddard, a Madona glumi Gloriu Tatlock, misionarku u potrazi za nestalim opijumom.               Who’s That Girl? (1987)        Film Jamiea Foleya u čijem se krimiću At Close Range proslavio Šon Pen. Who’s That Girl? nije, međutim, doneo slavu nikome: jedini poznati kritičar koji je u Americi objavio pozitivnu recenziju - u Evropi je film prošao nešto bolje - bio je Vincent Canby. Izdvajajući Madonu, on ju je, uz pominjanje njenih komičarskih sposobnosti, u New York Times-u opisivao kao “seksi i zabavnu”. No, kako je u jednoj prilici dobro zapaženo, Madonina publika - trebalo bi dodati: pogotovo tadašnja! - ne konsultuje New York Times pre nego što ode u bioskop.               Bloodhounds on Broadway (1989)        Posle komplimenata za prvu pozorišnu ulogu, u brodvejskom komadu Speed-the-Plow, Madona je kod ozbiljnog i informisanog sveta dodatno poboljšala glumački rejting u ovoj gangsterskoj farsi, smeštenoj u 1928. godinu. Kroz četiri priče koje se međusobno prepliću, režiser Honjard Brookner snimio je niskobudžetni film sugestivne atmosfere, dobre koreografije i osmišljenih dijaloga. Tumačeći lik Hortense Hathanjadž, Madona je uglavnom pokupila pohvale, dok je njen partner Matt Dillon, kao kockar koga nikako da posluži sreća, razočarao; kritičari su njegovu glumu jednostavno proglasili “dosadnom”. Takvih, niti bilo kakvih drugih prikaza nije, doduše, bilo puno, pošto je, posle smrti režisera, film realizovan samo na video kasetama, tiho, bez pompe i promocije.               Dick Tracy (1990)        Poslednji uspeh pre ovog, Voren Biti je imao još 1981. godine, kada je za režiju filma Reds dobio Oskara; u međuvremenu, doživeo je katastrofu sa Ishtarom, gde su mu saradnici bili Dastin Hofman i Izabela Ađani. Kada je okupio tim za Dika Trejsija, rekao je: “Ne želim da vidim nikakvo mudrovanje, ni foliranje. Ovo mora biti samo zabava, i nama i gledaocima.”        Za ulogu plavokose zavodnice Breathless Mahoney, romantične pevačice iz noćnog kluba Ric, koja je do ušiju zaljubljena u Trejsija, Voren Biti je najpre želeo Melani Grifit, ali je onda, posle dugog dvoumljenja, ipak odabrao Madonu. “Ona je sjajna”, izjavio je. “Imati nju u filmu, to je kao da imate ceo svet. Svi će da je gledaju.” Tako se Madona našla pored Bitija, Dastina Hofmana, Džejmsa Kana i posebno inspirisanog Al Paćina.        U trenutku kada je snimljen, Dik Trejsi je, sa fondom od 26 miliona dolara, predstavljao film srednjeg budžeta. Pakleno izreklamiran, isplatio se; iako nije zaradio ni blizu onoliko para koliko je, jedno leto ranije, nakupio Betmen, Dik Trejsi je, već u prvoj nedelji prikazivanja dospeo na sam vrh liste najuglednijih, donoseći tako novac brže nego bilo koji film iza kojeg je stajala kompanija NJalt Disnedž Pictures. Kako i biva u najvećem broju slučajeva, kritike su bile različite, ali pohvale su odnele primetnu prevagu. Madonu ovog puta gotovo niko nije kudio.

      
      

Loše osobe tuku pse Moja ideja o seksualnosti je veoma emotivna, ali mislim da je i intelektualno jaka. Pokušavam da svetu pokažem kako ta osećanja - homoseksualizam ili odbojnost prema njemu, želja za dominiranjem ili nešto četvrto - postoje i da je to potpuno u redu. Ne treba ići okolo i udarati sebe po glavi, vičući: “Oh, bože, odakle mi takve misli, ja sam loša osoba.” Čovek, onda, pretuče svoje dete, ili svog psa, zato što bez potrebe mrzi sebe i svoja osećanja. Mozak ima tamnu stranu i mi moramo pokušati da je preokrenemo u nešto dobro. To se najpre postiže seksualnim oslobađanjem.        LJudi pogrešno rezonuju. Sandra Bernhard je notorna lezbijka. Čim smo bile viđene zajedno, saletali su nas pitanjem da li smo spavale, što mi se posle desilo i sa Ingrid Kazares. Javnost je automatski reagovala da ja, eto, spavam isključivo sa ženama. Moj stav je: pa šta i da spavam sa ženama? Imate neki problem u vezi sa tim? To je potpuno irelevantno. Nisam lezbijka, ali mi je ispod časti da bilo kome to objašnjavam. Neću da kažem da nisam nikada spavala sa ženom, ali preferiram muškarce. Ali, ako ljudi žele da se time zanimaju, dobro! Neka imaju svoje jadne ideje i neka misle šta hoće. Ne mogu provesti život objašnjavajući s kim sam spavala, a s kim nisam. To nije moj posao. Ono što ja kažem jeste sledeće: da li sam spavala sa ovom ili onom osobom, sa muškarcem ili ženom, nije ni od kakvog značaja. S kim god da jesam ili nisam spavala - još uvek sam dobra osoba! I to se neće promeniti pa makar spavala i sa svinjom.        Ne bojte se, to nije moja sledeća knjiga. Ne volim domaće životinje.