OBJEKAT: Hram svetog Vasilija Ostroškog
MESTO: Bežanijska kosa
AUTOR: arh. Mihajlo Mitrović

      MILORAD H. JEVTIĆ
      
       Istorija našeg crkvenog graditeljstva je duga i ispisana mnogim punim i praznim stranicama. Prva polovina prošlog milenijuma ostavila nam je brojna remek-dela, da bi zatim, pod turskom vlašću, podizanje bogomolja skoro sasvim zamrlo i oživelo tek sredinom devetnaestog veka. Naredno razdoblje od stotinak godina, okončano 1941, začudo ni izbliza nije dostiglo kreativni nivo našeg srednjovekovlja. Novi polustoletni prekid završio se u protekloj deceniji i tada je krenuo talas građenja crkava preplavivši celu Srbiju i prekodrinske srpske krajeve. Konceptualno podražavanje starih manastirskih uzora postalo je opšta pojava i nametnulo izazovnu temu preispitivanja arhitektonske forme savremenih pravoslavnih svetilišta.
       Formiranje rotonde kao glavnog korpusa hrama svakako je Mitrovićeva najvažnija idejna novina. Neizbežni krst, čiji je oblik dosad uglavnom određivao temeljnu postavku građevine, ovde je izostao i, valjda za naknadu, prebačen u (pre)mnogo detalja. Ostavši bez stubova i niša, crkvena unutrašnjost je dobila jednostavan prostran volumen sa relativno malom kupolom izdignutom nad plafonskim središtem, uz obilje dnevne svetlosti propuštene kroz brojne prozore. Ako kao uzor crkvene atmosfere uzmemo reči ruske pesnikinje Goričeve, koje, u jednom svom intervjuu navodi patrijarh Pavle, da je ona “navikla na carsku tajanstvenost i mističnu lepotu pravoslavnog hrama” i “navikla da je hram Božji nebo koje je sišlo na zemlju”, onda je takvo osećanje teško očekivati u ovom pojednostavljenom i, u izvesnom smislu, nedefinisanom prostornom okviru. No, za pravi sveobuhvatni utisak treba, ipak, sačekati konačnu likovnu obradu i potpuno enterijersko opremanje.
       Za razliku od unutrašnjosti, spoljni izgled je dobio svoj završni vid. Posle prvog sagledavanja kompleksa, u kome dominiraju rotonda i četvrtasti vitki zvonik sa međusobnom vezom od zasvedenog trema, pada u oči izvesna proporcijska podređenost kupolastog nastavka rotonde u odnosu na bazični volumen. Umanjeno je tako visinsko stremljenje konture čemu kupola prevashodno služi. Pored toga, kupola sa tamburom se ovde javlja više kao dodatak, a manje kao prirodni nastavak rotonde, i taj utisak je izraženiji iznutra nego spolja. Za prvom opštom impresijom, posmatračka pažnja se prenosi na materijalizaciju autorove gabaritne zamisli i fasadnu obradu kompozicionih činilaca. Opeka i naturbeton (inače omiljeni Mitrovićevi materijali) nose ovde glavne gradivne uloge. Opekama smanjene visine i širim spojnicama autor je postigao živahniju strukturu od uobičajenog ciglenog sloga i istovremeno se asocijativno vezao za tradiciju. Arhitekt Mitrović je poklonik i majstor detalja i on to ovde izdašno pokazuje. Čini on to već u glavnom prilazu - od ograde, preko stepeništa do portala sa dve bočne bifore uokvirene neobičnim ornamentima. Glavni izazov autoru postavio je, međutim, veliki zidni omotač crkve sa nužnošću njegove perforacije za dnevne svetlosne prodore. Mitrović je ovaj funkcionalni zahtev proveo sa četiri vrste prozora. I položajem i veličinom dominiraju okrugli otvori usmereni na četiri strane sveta. Njih prate izdužene bifore, zatim dupliran broj manjih prozora pod vencem i najzad najmanji, krstasti otvori na potkupolnom tamburu. Svaki od ovih otvora obrađen je veštom kreativnom rukom, ali svi skupa (još i uz lučne otvore na apsidi) dejstvuju neusaglašeno, namećući misao da je autor u želji da iskaže svoje majstorstvo u tome i preterao, te celinu podredio detaljima. Na drugoj strani, zvonik je izveden oblikovno maštovitije i stilski doslednije.
       Arhitekt Mihajlo Mitrović u svom opusu ima i uspešnijih ostvarenja od Hrama svetog Vasilija Ostroškog, ali novo svetilište svojom ukupnom pojavom pruža zanimljiv i privlačan prostorni događaj i dobro pristaje uz čovekomernu arhitekturu Bežanijske kose. NJegova je najveća vrednost, ipak, u značajnom osveženju koncepcijskog pristupa u projektovanju pravoslavnih crkava.