Čekajući ozbiljnu reformu, Ministarstvo prosvete će rasteretiti đake nepotrebnog gradiva. Koliko god da zvuči lepo, toliko je nejasno šta to u stvari, nosi

      Teško je ovih dana saznati šta će deca u osnovnoj školi u Srbiji učiti naredne jeseni. Nadležni pomoćnik ministra za prosvetu i sport ne daje izjave do 15. avgusta, kad će “sve reći” na konferenciji za novinare. U Odeljenju za plan i program ne mogu da govore bez odobrenja - jer to je “osetljiva stvar”. Da li je? I može li biti išta u Predlogu za rasterećenje nastavnih programa za osnovne škole (poodavno štampan u “Prosvetnom pregledu”) što bi uzburkalo javnost koja se grči nad novim poskupljenjem “narodne vekne” hleba na 13 dinara?
       Ipak, šta se to radi? Reforma škole - nije.
       Jeste proletos, na talasu uzvišene reformske atmosfere, ministar Gašo Knežević obećao da će “reforma obrazovanja u Srbiji imati uzor u slovenačkom modelu, koji je izrađen po uzoru na skandinavske zemlje. Radiće se sa kopije, objasnio je, a ne s originala zato što se “vreme reformi može skratiti pomoću iskustava zemalja koje su ih već sprovele”. Ministar je tada i obelodanio da mi ne gubimo ni časa jer “iako neprimetno, reforma obrazovanja je već počela”. Kako? Tako što je tada (u aprilu) “posle dosta vremena postignuto da se časovi u većini škola normalizuju”.
       Mesec-dva kasnije Ministarstvo se presabralo i priznalo da je “ozbiljna reforma dugotrajan i složen posao koji nam tek predstoji”. A budući da smo pred septembrom, koji bi zbog već najavljenih štrajkova nastavnika mogao doneti i gubitak već postignutog (normalizacija časova), biće nam dobro i rasterećenje nastavnih programa.
      
       Rasterećenje
       Ovako: “Roditelji, nastavnici i učenici, svako na svoj način, ponavljaju primedbe na glomaznost, preopširnost i činjeničnu prezasićenost naših školskih programa” pa su ljudi iz Ministarstva odlučili “da se programi delimično rasterete”. “Koliko je bilo moguće, uzeli su u obzir i rezultate anketa i istraživanja koja su sprovođena među prosvetnim radnicima u proteklih nekoliko godina.”
       Isti je program, isti udžbenici - a nastava bi trebalo da bude bolja. Pokušaće se to postići na dva načina. Prvo, sugestijama i beleškama stručnjaka Odeljenja za plan i program, koje su stale na osam strana (za svih osam razreda) formata A-4 i, drugo, davanjem nastavnicima mogućnosti da taj dokument što je, u stvari, “PREDLOG, a ne direktiva ili obavezujuće uputstvo” slobodno mogu tumačiti i “delimično ili potpuno izostaviti iz nastave ili ih obraditi informativno”. Utešno je što to u školi u Srbiji samo znači legalizovanje improvizacija koje traju čitavu deceniju.
       Ovo svakako neće promeniti činjenicu da “dok se u drugim zemljama (misli se na OECD) radi osam sati dnevno, kod nas je školsko radno vreme jedva pet sati”. Država će i dalje izdvajati 300 maraka godišnje po učeniku, a roditelji bar još toliko u “školskom sistemu koji počiva na korupciji, koja se ogleda kroz prinudne časove, kupovinu određenih školskih časopisa, odlazak na ekskurziju”. Neće biti ni racionalizacije koju savetuju strani eksperti da se “broj nastavnika smanji za 40 odsto”. Opšte stanje u društvu neće poboljšati motivaciju nastavnika za rad, što je “ključni problem”. “Mi možemo malo, a javnost očekuje mnogo”, objasnio je zamenik ministra Vigor Majić.
       Rasterećenje programa između 10 i 35 odsto treba da olakša školovanje našoj deci koja navodno rade “po planu i programu koji je šest puta duži od evropskog”. Verovatno se kalkuliše činjenicom da su to deca već sama uradila na jedini način na koji su mogla: ne uče. Nezavisne provere njihovog znanja pokazuju “poražavajuće rezultate”. Beogradski Institut za psihologiju (na uzorku od 1 300 učenika VIII razreda iz cele zemlje) našao je “traljavu pismenost kod većine đaka, čak i nepismenost”. I: “Uporedili smo ocene u knjižici sa rezultatom testa. Po ocenama je bilo 36,2 odsto odličnih, a po testu - nijedan učenik. Test nije bio zahtevan, obuhvatao je samo 25 odsto gradiva” (dr Nenad Havelka).
      
       Pakt
       Nije izvesno da će ovakvo prilično nesistematično “rasterećivanje” iole pomoći da se približimo “evropskim i svetskim tokovima i standardima”, što je već olinjala i od sadržaja ispražnjena fraza svih naših namera. U Predlogu rasterećenja, koji je navodno okrenut budućnosti - a u kome je ipak istoriji i poznavanju društva posvećeno prostora tačno koliko svim ostalim predmetima - primetne su kontradikcije. Tako se savetuje da u VIII razredu treba “gde je to moguće, dodavati podatke iz istorije društva, kulture, privrede ili nauke, čime bi se obogatilo znanje iz prošlosti”, a za VI razred se preporučuje izbacivanje nastavne jedinice “Privreda srpskih zemalja u doba razvijenog feudalizma”. Ili se upozorava da treba “izbegavati ideološki obojene pojmove”, a onda kao jedini primer se u zagradi navodi: “buržoazija, radnička klasa”. Nije dat predlog pojmova - reči kojim će nastavnici deci objašnjavati evidentno postojanje ove dve dominantne društvene grupe u jednom vremenu. Onda, u geografiji za VI razred (?!) krati se priča “o prirodno-geografskim odlikama” Evrope, a šire obrađuju “evropske integracije, uključujući i Pakt stabilnosti JI Evrope”, o čemu bi promišljeno i jasno (misli se na Pakt) teško šta mogli reći i Goran Svilanović i Bodo Hombah. Poređenje je možda ružno (možda se pokaže i kao netačno) - ali uvođenje Pakta među osnovce podseća na “rasprave” u školi o Sovjetskom Savezu 1946. godine.
       Učinak rasterećenja će, očigledno, biti skroman. Kao utešne nagrade ostaju izmene zbog kojih izvesno neće biti štete - kao ona skautska stupidarija “orijentacija uz pomoć crkve, groblja, godova” koja se “briše” iz Poznavanja prirode i društva za III razred. I - ukidanje prolećnog raspusta koji je - sad već očigledno krajnje nepromišljeno - uveden politički zgodnom prilikom, a sve čekajući ozbiljne reforme.
      
       SLOBODAN RELJIĆ