Učinak Gruzije za deceniju nezavisnosti dosta je tužan. Nekad relativno imućna sovjetska republika, ona je sada jedna od najsiromašnijih - i najkorumpiranijih - među petnaest novostvorenih država. Daleko je i od spokojstva i od sređenosti

      Eduard Ševardnadze, koji je na razne načine, najpre kao komunistički lider, potom kao Gorbačovljev šef diplomatije i, najzad, kao predsednik nezavisne Gruzije, vladao na Kavkazu blizu tri decenije, najavio je da se neće kandidovati za treći predsednički mandat u 2005. godini.
       Malo je neobično što je on progovorio o trećem mandatu već u drugoj godini drugog mandata - osim ako se to ne tumači kao njegova velika opsednutost vlašću - ali su mu razlozi za povlačenje iz politike ubedljivi: poodmakle godine i činjenica da gruzijski ustav ne dopušta da se šef države bira više od dva puta. On sada ima 73 godine i odlučno odbija da promenom Ustava obezbedi sebi vladavinu "bez ograničenja mandata". Naprosto, reklo bi se, dosta mu je vlasti, čak i kad se ne bi govorilo o tome koliko je ona, posle dva misteriozna, i srećom izbegnuta, atentata, bila po njega opasna.
       Sud o svakoj, posebno novostvorenoj državi zasniva se na nekoliko odrednica: koliko je ona suverena na svojoj teritoriji, kakav je njen međunarodni položaj, kakva joj je privreda i životni standard ljudi, koliko je iznutra stabilna, koliko se njome upravlja uz pomoć zakona i slično. Učinak Gruzije je dosta tužan: ni po jednom od ovih merila ona se, punu deceniju od sticanja nezavisnosti, ne bi mogla uvrstiti u spokojne i sređene zemlje.
       Već 1992, samo godinu dana od sticanja nezavisnosti zemlje, sa vlasti je pučem svrgnut nacionalistički predsednik Gamsahurdija i ustoličen Eduard Ševardnadze, koji je 1995, posle donošenja novog Ustava, izabran za predsednika. Zemlju je 1992-1993. potresao građanski rat i Abhazija, oblast na granici prema Rusiji, proglasila je samostalnost. Još jedna oblast na granici prema Rusiji, Južna Osetija, takođe je separatistički nastrojena, a slične tendencije ispoljavaju i autonomne oblasti na jugu, na granici prema Jermeniji i Turskoj. Teško bi se, dakle, moglo reći da gruzijska vlada suvereno kontroliše teritoriju sopstvene zemlje.
       Međutim, jedna od najvećih gruzijskih nevolja je blizina Čečenije, čiji dugi rat stalno u napetosti drži odnose između Gruzije i Rusije. Dok Rusi optužuju Gruzine da pružaju podršku i utočište separatistima u Čečeniji, Gruzini optužuju Ruse da podstiču separatizam u Abhaziji i Južnoj Osetiji.
       Dva događaja su u poslednje vreme zaoštrila odnose između Tbilisija i Moskve.
       Rusi su, krajem prošle godine, uveli vize za Gruzine, s obrazloženjem da će tako lakše sprečiti ulazak čečenskih terorista iz Gruzije u Rusiju, ali su iz ovog zaoštrenog viznog režima izuzeli nosioce gruzijskih pasoša iz Abhazije i Južne Osetije. Gruzini su u tome videli podsticaj separatistima da se ne podređuju centralnim vlastima u Tbilisiju, ali i težak udarac svojim "gastarbajterima" u Rusiji, koji izdržavaju porodice u Gruziji.
       Drugi događaj tiče se nevolja s izvojevanjem pune nezavisnosti i državnog suvereniteta. Prema odlukama OEBS-a, Rusi su dužni da, što je moguće pre, napuste četiri svoje vojne baze u Gruziji. Jedna od njih, Vaziani kod Tbilisija, ovih dana je napuštena, ali druga, Gudauta u Abhaziji, nije poštovala rok zatvaranja: lokalno stanovništvo, objasnio je ruski komandant, "blokiralo je bazu" i nije dopustilo povlačenje 3 000 ruskih vojnika jer strepi od odmazde centralnih vlasti u budućnosti. Tbilisi je to protumačio kao rusku vojnu podršku separatistima.
       Suprotstavljeni nastojanjima Rusije da zadrži jak strateški uticaj u naftom bogatim oblastima oko Kaspijskog mora i na Kavkazu, Gruzini su se priklonili Amerikancima i izrazili želju da svoj novi međunarodni položaj učvrste ulaskom u NATO i privlačenjem američkih investicija u izgradnju naftovoda od Bakua do svoje crnomorske luke Supse.
       Američki naftaši su ušli u posao, ali Gruzija od toga nije mnogo profitirala. Izmučena građanskim ratom i unutrašnjim trzavicama, bila je teško ekonomski pogođena uskraćivanjem jeftine ruske energije. Od nekadašnje relativno imućne sovjetske republike postala je, za proteklu deceniju, jedna od najsiromašnijih - i najkorumpiranijih - među 15 novostvorenih država. Oko 70 odsto stanovništva Gruzije živi ispod zvanične granice siromaštva, a borba protiv korupcije je u dva navrata bila glavna Ševardnadzeova predizborna parola. Ali, od parola se nije mnogo odmaklo.
       Od Amerikanaca je došla politička podrška, posebno u suprostavljanju Rusiji, uz nešto ekonomske pomoći (120 miliona dolara u prošloj godini za poboljšanje javnih službi), ali Gruzinima je otvoreno stavljeno do znanja da, s obzirom na njihove niske domete i u privredi i u stvaranju demokratske države, nije realno očekivati da njihova zemlja uđe u NATO 2005. godine, kako bi oni hteli. Na to je Ševardnadze ponudio alternativu: neutralnost Gruzije 2005.
       Kako bi 2005. trebalo da bude godina njegovog povlačenja sa vlasti, verovatno je da će i njegov naslednik - za koga se još ne zna ko je - ostati suočen s istim problemom: kako da bude neutralan, kad već ne može u NATO. U takvim uslovima nije lako vladati, osim ako vladalac ne može bez vlasti.