Glorifikacija prošlosti samo je vid odbrane od sadašnjosti. I endemska sirotinja ima neki svoj zlatni period. Uvek je bilo bolje nego sad. Da je ikad bilo kao ovo sad, niko ne bi preživeo.
       Najčešće se glorifikuje period između dva svetska rata. Dinar konvertibilan, zlatan, i spolja i iznutra. Vladavina zakona. Seljak iz Topole tužio Kralja, nešto oko međe, i dobio parnicu. Ni po babu ni po stričevima. Laza Paču zaključava državno mastilo, nema da se troši privatno. Rad, red. Ništa korupcija, ništa ratne liferacije. Ništa pucnjava u Skupštini. Ništa pesak u brašnu. Ništa ukidanje Ustava, ništa diktatura. Ništa kao u zapisima propalih pisaca i potkupljenih novinara.
       Moj sagovornik, bivši javni tužilac a sada istaknuto ime kalemegdanskog šaha, o tom zlatnom periodu nudi bezbroj slikovitih ilustracija. Najčešće polazi od svog gospodina oca, Sudije okružnog suda u V. Bio je plaćen tako da ga niko nije mogao kupiti. Od polovine svoje mesečne plate sa svojom gospođom domaćicom i dvoje dece (od kojih je jedno moja "šahovska mušterija") mogao je provesti mesec dana u Miločeru, u nekom od luksuznih pansionata u neposrednom komšiluku kraljice Marije. Pun pansion, jutarnja kafa gratis. Igraj, kažem, juče si mi to pričao. Ima, on, međutim, i jači argument u prilog tom zlatnom periodu srpske istorije.
       - Za svoju mesečnu sudijsku platu moj gospodin otac je mogao da kupi tri para volova.
       Za mlade čitaoce, "rođene Beograđane" i sl. kratko objašnjenje: Volovi su u nekim našim posebno brdskim krajevima nezamenljivi u obradi zemlje, izvlačenju šumskih trupaca i sena s nagnutih livada. Tamo gde ne mogu ni konj ni traktor, mogu samo volovi. Svete životinje. U svim velikim civilizacijskim preduzećima ima njihove dobrote, u sve je uzidana njihova snaga.
       Da za već pomenuti tip čitalaca ovo još malo izoštrimo. Dobro će leći u kafićima.
       Počećemo od JEDNOG para volova, lako je pomnožiti sa tri.
       Za početak treba imati dve krave (jake, zdrave) koje će uz božju pomoć oteliti po jedno muško tele. Krave nose devet meseci, kao i čovečice. Ako je ambicija da se otele muška telad sposobna za volovski status, krave treba posebno i izobilno hraniti. Ne ribljim brašnom i raznim drugim mešavinama nego na blagom suncu osušenom travom u kojoj pretežu divlja detelina, hajdučka trava i jagoda. U kratkom letnjem periodu slobodna ispaša, u dugim zimama seno. Celo božje leto jedan kosač kosi za jednu kravu. Za njim idu plastioci sve pevajući narodne pesme. U budućeg vola majka krava devet meseci uliva ekstrat smilja i bosilja, muze se samo višak, na dnu kravljače. Muze svekrva - snaha još nije vična. A malo i zazor od njene srdite braće, kao u onoj divnoj pesmi Andreja Jelića Mariokova. Ne daje se sestra iz njihove gospoštine da bi tamo njima muzla krave. Sve naše autohtone krave u brdskim krajevima muzu starice.
       Telad, kojima je namenjeno da budu volovi, doje šest meseci, plus jarma od prženog ječma, raži i zobi. Postepeno se prelazi samo na jarmu uz izobila probranog, kao za čaj sena. Počinje i izvođenje na pašu, tek da im sunce da glanc. Trčkaraju uz stare volove, umivaju se njihovom snagom. Tek posle dve godine, ili čak krajem treće, kad su već iskusili slast erosa, vode ih kod kovača (Hefesa divnog). U mučnom i teškom obredu kovač zatomljava njihovu mušku snagu. Posle tog bolnog obreda mladi volovi su na bolovanju i posebnom tretmanu. U mekinje ide šaka pepela, nastrugan koren mlečike. Ide i heljda ako je ima. Vodi se dodaje gašeni kreč, kafena kašičica na dan. Češagijaju ih jakim gvozdenim češagijama e da im se istera sećanje na kovača. Tek kad to sećanje iščili počinju laki "treninzi" s jarmom. Isprva samo prazna kola, tek da osete promenu u svom životu. Zatim se pridodaju manji tereti, pa veći. NJihovi vratni mišići spliću se u čvorove. Nema tog jarma koji će ih pokidati. Može pokidati traktorsku sajlu, ali ne i njihove vratne žile.
       Bilo je, ako smo se razumeli, potrebno četiri godine za "sklapanje" jednog vola. Svi troškovi se mogu egzaktno obračunati. Kao za traktor, auto, suštinski je to isto. Seno, slama, zob, ječam, raž, kukuruz, heljda, vreme (novac) - sve su to stvarne, gradivne imenice (vrednosti) kojima cena neznatno varira kao i zlatu.
       Po mom obračunu, "proizvodnja" jednog vola staje 2 700 DEM (pod uslovom da se nijedno zrno, nijedna slamčica ne prospu). Par volova (dva vola) 5 400 DEM računajući njihovu današnju kupovnu moć u Srbiji. NJihova faktička (stvarna) cena (cena volova) ista je u svim društveno-političkim sistemima. Vrednost po sebi. Dakle, ne govorim o DEM kao takvim (novac je manipulativna, ne stvarna vrednost), nego njihovoj kupovnoj moći trenutno, danas i ovde. Tri para volova, po toj računici, staju 16 200 DEM (na sadašnjem nivou). Da li je Sudija iz V. (otac moje šahovske mušterije) imao platu 16 200 DEM (kupovne moći na sadašnjem nivou)? Ako je mogao da kupi TRI PARA VOLOVA ZA JEDNU MESEČNU PLATU, onda jeste. Jer proizvodnja TRI PARA VOLOVA ne može jevtinije. I to je dobro. Dobro je da je Sudija bio tako dobro plaćen e da ga niko nije mogao kupiti kao on tri para volova. Biće ipak da je u pitanju nešto drugo: Sudija jeste mogao da kupi tri para volova za svoju mesečnu platu, iako ta plata nije bila 16 200 DEM današnje kupovne moći. Bila je (proverio sam) najmanje 16 puta manja. To znači da je gorštak - plemić svoje volove morao (morao) da proda 16 puta jevtinije nego što je u njih uložio. Iz ugla onoga koji bi za jednu platu "mogao da kupi tri para volova" (iako ta plata nije bila bogzna šta) to i nije bilo tako loše, ali iz ugla onoga koji je za jednu mesečnu platu (pa makar i sudijsku), morao da da tri para volova, ta trgovina je bila jedna sociološka katastrofa. Nije reč o demagogiji iz politikantskog vokabulara, reč je o pravičnosti, onoj elementarnoj, bez koje nije mogao ni robovlasnički sistem davnih epoha.
       Dama e četiri.
       Skakač ce šest.
       A poskupeo i hleb.