Nikola Miljković

      Logično bi bilo da se privatizacija firme od nacionalnog značaja i velike vrednosti ne prepusti samo volji zaposlenih
      
       Zašto NIS, Naftna industrija Srbije, u vreme velikih promena strepi, ćuti i ne mrda? Zar je potrebno ikoga ko se u Srbiji institucionalno ili profesionalno bavi ekonomskim pitanjima podsećati da Javno preduzeće za istraživanje, proizvodnju i promet nafte i gasa-NIS (od 1991. godine 100 odsto u državnoj svojini) poslovno, finansijski i razvojno bitno i direktno utiče na poslovanje oko 50 odsto ostale privrede u Republici, a indirektno na još 25 odsto privrede i društvenih delatnosti?
       Pošto je državna svojina u demokratskim društvima narodna svojina - logično bi bilo da se privatizacija firme od nacionalnog značaja i velike vrednosti ne prepusti samo volji 20 000 zaposlenih u NIS-u, kao što je i logično što se na brzopletu prodaju, srećom, nije odvažila ni ranija otuđena birokratsko-tehnokratska vrhuška prethodnog režima.
       Još u stručnim preporukama renomirane konsultantske kuće Arthur D. Little od pre deset godina (kada sam kao pomoćnik generalnog direktora koordinirao rad sa ADL) stoji da su potrebne dve godine za restrukturiranje i stvaranje preduslova za javnu i pravednu privatizaciju, uz učešće domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica. No, već pripremljeni celovit program restrukturiranja i početka privatizacije našeg naftnog kompleksa onemogućila je, krajem 1991. godine, Vlada Radomana Božovića, a tu odluku "zasolio je" i
       SPS-ov ekonomski ekspert Oskar Kovač. Od tog trenutka, što zbog krupnih ideoloških i poslovnih zabluda, što zbog ne manje krupnih objektivnih problema (sankcije i ratna razaranja), NIS je dospeo u situaciju da (nedovoljno provereno) duguje oko 970 mil. USD a posluje kao "lutajući izbušeni cepelin" i time ugrožava sopstveni, ali i razvoj od njega zavisne privrede.
       Posle takvog arčenja vremena, ponovo se postavlja pitanje zašto Vlada Srbije i, naravno, njeno nadležno ministarstvo već skoro osam meseci nisu preduzeli gotovo ništa na kadrovskom ekipiranju-osposobljavanju (postavljanju upravnog odbora i generalnog direktora) i na suštinskom aktiviranju svih potencijala NIS-a, što bi dovelo - a to je možda najvažnije - i do veće konjunkture srpske privrede. Tim potezima bi bila uvećana i vrednost ne samo NIS-a nego i većine preduzeća koja po Zakonu o privatizaciji imaju obavezu da u taj proces napokon krenu.
       Povodom pomenutog duga NIS-a u javnosti se licitiraju pogrešne, ekonomski gotovo samoubilačke procene. Tako, na primer, sindikalni funkcioner NIS Naftagasa u "Politici" izjavljuje, nadam se ne iz loše namere, da "NIS ne bi mogao da pokrije svoje dugove, čak i kada bi prodao svu svoju imovinu, jer se oni procenjuju na oko 970 mil. USD". Ovim putem odgovorno uveravam sve relativno kvalifikovane kibicere, koji iz njima poznatih razloga pokušavaju da potcene vrednost naše nacionalne kompanije za naftu i gas, da, iako trenutno ne postoji potpuno validna procena vrednosti NIS-a, prema ocenama ekspertske grupe koja je radila elaborat o aktiviranju resursa NIS-a, njegova vrednost nije manja od pet milijardi USD (pod uslovom stabilne političke i ekonomske situacije u zemlji).
       Najveći deo sredstava za revitalizaciju i konsolidaciju NIS-a ne treba da obezbeđuju poreski obveznici, to jest država kao firma svih građana, već to treba realnom cenom derivata da plate komercijalni potrošači koji sigurno nisu najugroženiji deo stanovništva.
       U tom smislu, neophodno je da se odmah imenuje upravni odbor NIS-a i generalni direktor iz redova najistaknutijih stručnih, dokazanih i iskusnih rukovodećih ljudi iz NIS-a, koji će razraditi osnovni razvojni i poslovni kurs.
      
       (Autor je ekspert u industriji nafte i gasa)