Priča o sunovratu Konzervativne partije počinje negde pred kraj drugog mandata baronese Margaret Tačer, kada je njen gvozdeni stisak već počeo da gubi snagu

      (Specijalno za NIN iz Londona)
      
       Katastrofalni poraz Konzervativne partije na junskim izborima za jednu od najstarijih parlamentarnih stranaka na svetu nije samo značio drugi uzastopni gubitak poverenja naroda, već i gubitak čelnog čoveka stranke. Suzni odlazak Vilijema Hejga, miljenika "gvozdene ledi", samo dan posle proglašenja rezultata, umesto očekivanih promena i razlaza sa tradicijom koju ova partija nosi u imenu doneo je žučnu borbu za mesto "prvog među jednakima", neiscrpan izvor tema za lokalne tabloide i dobru zaradu za kladioničare.
       Priča o sunovratu Konzervativne partije počinje negde pred kraj drugog mandata baronese Margaret Tačer, kada je njen gvozdeni stisak već počeo da gubi snagu. Na površinu su, isprva tiho počele da isplivavaju nevine žrtve njenih državnih reformi, koje su ostavile hiljade ljudi bez posla, nerešena ali efikasno suzbijena nacionalna i rasna pitanja na ostrvu, kao i Englesku na marginama svetske politike. NJen naslednik u liku DŽona Mejdžora, takođe nije uspeo da reši goruća pitanja. Nezaposlenost i rastuće socijalno nezadovoljstvo u kombinaciji sa čestim i drskim zločinima irskih terorista i gotovo nepostojanje nacionalnog stava stalne članice Saveta bezbednosti UN stvorile su plodno tle za pojavu tada mladog i perspektivnog Tonija Blera na čelu "novih laburista" 1997. godine. Engleskoj je zaista bilo potrebno nešto novo i torijevci su u "odronu zemlje" posle 17 godina neprekidne vladavine spali na upola manji broj mesta u engleskom Parlamentu.
       I konzervativcima je bilo potrebno nešto novo, posle Mejdžora na čelo partije je došao Vilijem Hejg, čovek bez plemenitog porekla, često fotografisan u društvu "pinte crnog piva", slika i prilika (možda i karikatura) prosečnog člana nekada moćne partije kojoj je pripadao legendarni Vinston Čerčil. Hejg, koji je postao lični favorit ostarele baronese posle jednog govora u sedištu partije kada je kao šesnaestogodišnji mladić održao predavanje zapanjenom i dosta starijem članstvu, nije uspeo da ispravi zatečeno stanje, kao ni da se izvuče iz nasleđa Tačerove.
       Krunu njegove kampanje na nedavnim izborima činila je upravo pojava ledi Tačer i njegova lična - gotovo fanatična borba protiv jedinstvene valute sa evropskom zajednicom, zasnovana jedino na tradiciji funte, iako je programski, poput glavnog protivnika Blera, obećavao referendum o ovom pitanju. Razrađena marketinška mašina već iskusnog Tonija Blera brzo je preplavila zemlju plakatima Vilijema Hejga (inače potpuno ćelavog) sa perikom Margaret Tačer, uz slogan "plašite se, veoma se plašite". Podsećanje na teške dane pod Tačerovom u kombinaciji sa nesuvislim izjavama i reakcijama pojedinih članova Konzervativne partije na popularna pitanja poput legalizacije marihuane i rasnih odnosa u kraljevstvu samo su potvrdili da se torijevci još nisu rešili senke Megi Tačer i davno prošlih vremena. Ovo su potvrdili i rezultati izbora, torijevci su izgubili još šest mesta u Parlamentu i spali na 166 sedišta - naspram 412 koliko su zauzeli laburisti. Posebno ponižavajuća okolnost bila je to što su im pet od šest izgubljenih mandata preuzeli do tada marginalni liberaldemokrati sa Čarlsom Kenedijem na čelu. Poštujući obećanje dato uoči izbora Hejg se povukao, a već idućeg dana počela je ljuta borba.
      
       Favorit širokog osmeha
       Prema stanju na kladionicama, nekako najpouzdanijem pokazatelju raspoloženja "običnog naroda" najveće šanse imao je Majkl Portiljo, dotadašnji premijer vlade u senci i sin italijanskog emigranta. Širok osmeh, relativno mlad, uglađen i prijatnog izgleda - nekadašnja desna ruka bivšeg predsednika gotovo je automatski stao na kormilo Konzervativne partije u rasulu. Samo italijansko poreklo bilo je simbol nečeg novog, sin ilegalnog emigranta je sušta suprotnost plavoj krvi ledi Tačer. Prvi krug izbora unutar partije potvrdio je signale sa kladionice, razlika između Portilja i drugoplasiranog Jana Dankana Smita bila je blizu čitavih deset glasova - 49 prema 39, dok je trećeplasirani Kenet Klark ostao na 36. Od pet kandidata u prvom krugu glasanja niko nije otpao. Još pre prvog kruga unutarpartijskih izbora počele su teške optužbe.
       Nekadašnji ministar finansija Klark je nazvao evro-skeptika Smita "otpatkom prošlosti koji će zemlju vratiti decenijama unazad", na šta je Dankan Smit odgovorio upozorenjem da će se partija pocepati po pitanju evra, čime je praktično ucenio konzervativce da ukoliko on ne bude izabran za predsednika od partije neće ostati puno, kada odvede svoje sledbenike sa sobom. Portiljo je čudesno prošao bez ožiljaka, osim povremenog osvrtanja na njegovo odbijanje da potpiše deklaraciju o rasnoj toleranciji uoči junske predizborne kampanje. Mimo toga činilo se da u "italijanskoj" odbrani nema pukotina. U drugom krugu glasanja ispao je manje poznati Majkl Ankram, za kojim se samoinicijativno povukao i Dejvid Dejvis, koji je imao samo jedan glas više od Ankrama. Dejvis je prilikom povlačenja iz sada već mnogo dinamičnije trke pozvao svoje sledbenike da podrže Keneta Klarka, čime je umnogome otežao situaciju favoritu Portilju, čija se prednost u drugom krugu smanjila sa 10 na osam glasova.
       Drugi krug je održan u petak, a za vikend koji je Portiljo proveo na zasluženom odmoru umesto u pridobijanju članova "za stvar", jedan od ženskih članova izbornog štaba Vilijema Hejga objavila je "skrivenu kameru" sa materijalom koji ukazuje da je šarmantni polu-Italijan izdao šefa stranke u kritičnom momentu izbora. NJene izjave preplavile su štampu, a novinski štandovi osvanuli su okićeni karikaturama na kojima Portiljo sa mesarskim nožem u rukama i sa njegovim prepoznatljivim osmehom stoji iza Hejga. Iako nikakva vernost nije mogla da spase torijevce na izborima, užasnuti i na ovo nespremni Majkl Portiljo ispao je već u idućem krugu i ostavio dva kandidata: trećeplasiranog u drugom krugu Keneta Klarka sa 59 glasova i Jana Dankana Smita sa 54 glasa. Portiljo je ispao sa samo jednim glasom manje od potrebnog broja za veliko finale, na radost kladioničara koji su ga favorizovali od samog početka i na čiju pobedu je uloženo najviše novca.
      
       Teška artiljerija
       Od famoznog trećeg kruga pa do primirja za godišnji odmor, tokom koga prema obostranom dogovoru neće biti propagande priča se vrti u vezi sa manje-više istim temama, uz dodatak verbalnih obračuna naizgled neprimerenih visini igrača. Najvažnija tema je ipak evro, jedinstvena valuta, odnosno finansijska integracija sa Evropom, dakle tema koja se sama po sebi kosi sa idejom koju konzervativci zastupaju vekovima - imperija sama za sebe, uz poslovično nepoverenje prema ostatku sveta (Evrope). Dankan Smit tvrdoglavo drži struju protiv ujedinjenja koje bi nesumnjivo oslabilo dragu i konzervativnu funtu, ali možda dovelo do izolacije i slabljenja privrede i ekonomije, dok je proevropski orijentisani Klark u razgovoru sa regionalnim šefovima torijevaca značajno utišao svoju proevropsku propagandu svestan činjenice da se, ipak, bori za prvo mesto Konzervativne partije, čije se članstvo i dalje seća imperijalnih mera i kupuje krompir na unce a ne kilograme.
       Još jedna bitna stavka koja će odlučiti pobednika su svakako i moćni prijatelji i "pozadinci" poput Margaret Tačer. NJena naklonost i podrška nisu više tako neizvesni uz sve češće najave da će podržati Jana Smita. Ovaj podsticaj kandidaturi Dankana Smita, i te kako ima veliku težinu u izborima unutar partije gde Tačer i dalje uživa veliko poštovanje, ali posmatrano na dugu prugu - dakle u kontekstu generalnih izbora 2005. nepoželjan je, s obzirom na javni imidž "gvozdene dame". Osim njene podrške jednom od kandidata uticaj će imati i niz manje poznatih moćnika unutar stranke, i dalje politički aktivnih i ambicioznih ljudi, te i eventualna obećana kadrovska rešenja imaju težinu.
       Konačnu odluku o izboru predsednika partije, ipak, imaće celokupno članstvo, koje će glasati 12. septembra. Dotle traju odmori, Jan Dankan Smit se nalazi u Škotskoj gde blago krši pomenuto primirje susretima sa lokalnim torijevcima, ali bez velikih govorancija, dok Kenet Klark uživa posmatrajući ptice i bez ikakvih javnih nastupa čeka kraj avgusta i prvi deo septembra koji će sigurno videti jednu od najljućih političkih borbi na ostrvu. Od ishoda verovatno zavisi opstanak partije u političkom životu kraljevstva.
      
       MARKO APOSTOLOVIĆ