Nekoliko gipsanih Lenjina, Staljin u ulju, jedna fotografija Čaušeskua čini otprilike ceo inventar Muzeja komunističke ideologije u Bukureštu

      Teško je poverovati da istorija jedne socijalističke zemlje kakva je Rumunija bila sve do 1989. godine, kada je nova vlast pred streljački stroj izvela Nikolaea Čaušeskua i suprugu mu, može da stane u dve sobe. Te dve podrumske prostorije u kojima se našlo mesta za nekoliko gipsanih Lenjina, Staljina u ulju, nekoliko zastava, saksija plastičnog cveća. Na zidovima do pola premazanim zelenom masnom kao u seoskim školama, valjda svih, nekada socijalističkih zemalja zalepljeni su listovi novina čiji se nazivi ne mogu pročitati jer su crvenom temperom iscrtani ukršteni srpovi i čekići, petokrake.
       Iz već nekog razloga koji nije umeo, nije hteo, da objasni ni Aleksandru Cigara Samurkas, kustos Muzeja rumunskog seljaka u Bukureštu, gde se nalazi i pomenuti muzej, na centralnom mestu, u niši, nalazi se portret Georgija Georgiju Deža. Veliki je to portret, skoro kao Staljinov, a i Georgije Georgiju Dež je bio čovek za pamćenje. Kao ujedinitelj Socijaldemokratske partije i Komunističke partije, postao je 1948. godine generalni sekretar Rumunske radničke partije koja je iste godine donela Ustav i Zakon o nacionalizaciji industrije, banaka i svega ostalog što je vredelo. Taj isti čovek sproveo je, po ruskom modelu planskog socijalizma, agrarnu reformu koja je ukinula veleposednike.
       Međutim, ono što najviše zbunjuje u Muzeju komunističke ideologije jeste činjenica da Nikolae Čaušesku nije ostavio nikakvog traga - osim jedne crno-bele fotografije. Nikolae Čaušesku, koji je od 1974. godine Rumunijom vladao suvereno kao da je kralj, ovekovečen je kako se, stojeći, bez govorničke strasti, likovanja... obraća nevidljivim poslanicima.
       Na drugom kraju Bukurešta stoji, još nezavršeno, delo koje je Čaušesku gradio punih petnaest godina u svoju slavu i slavu rumunskog radnog naroda. A delo je zaista impresivno, čak i po američkim kriterijumima. Građevina u kojoj rumunski parlament održava sednice, a u koju je Čaušesku želeo da stavi sva ministarstva, druga je po veličini administrativna zgrada na celom svetu. Pentagon je veći, ali Amerikanci nisu, kao Čaušesku, naredili da se sruši najstariji deo glavnog grada, nekoliko crkava, arhiv i ko zna šta još da bi napravio prilaz koji je, kopija, i za jedan metar duži, od originala - ulice Šanzelize.
       Ovu zgradu od rumunskog mermera, mesinga, hrastovine, kristala i svile gradilo je 20 000 ljudi, u tri smene, tako da može da izdrži zemljotres jačine osam stepeni Rihterove skale. Da bi se ova raskošna građevina osvetlila potrebno je struje koliko i za ceo Bukurešt. Između severnog i južnog krila nalaze se dve metro stanice, koje nisu još u upotrebi, a veći deo zgrade turisti ne mogu da vide, jer ga koriste rumunski poslanici ili je nezavršen. Da se turisti ne bi izgubili u nekom od tajnih hodnika, koji su sagrađeni na zahtev Elene Čaušesku, posete zgradi organizovane su i traju ne duže od trideset minuta.
       Čaušesku, neprikosnoven lovac na medvede i komunista koji se nikada nije trudio da sakrije svoju grandomaniju i ljubav prema kraljevskoj raskoši zaslužio je bar portret u ulju u Muzeju komunističke ideologije.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ