NDR je bila ograđena sa 155 kilometara betonskog zida koji je delio Berlin i 1 378 kilometara bodljikave žice duž ostatka granice sa Zapadnom Nemačkom

      (Specijalno za NIN iz Nemačke)
      
       Trinaestog avgusta Berlinci privrženi miru izvojevali su još jednu pobedu u borbi za mir. Borbene trupe radničke klase Berlina, zajedno sa drugovima iz Nacionalne narodne armije i Narodne policije prekinule su u glavnom gradu Nemačke Demokratske Republike podrivačku delatnost agentura, trgovaca ljudima i revanšističkih organizacija iz Zapadnog Berlina." Tim rečima objasnio je izvesni drug Time, prvi sekretar okružnog komiteta JSPN (istočnonemački komunisti), partijskom članstvu podizanje zida koji je delio Berlin od pomenutog 13. avgusta 1961. godine do 9. novembra 1989.
       To je bio kraj nada za sve koji su želeli na Zapad - za stotine onih koji su pokušali ilegalno da pobegnu i za mnoge kraj života, jer su delovi granice bili minirani, a graničari su imali naređenje da pucaju. Samo dva meseca ranije, 15. juna, Valter Ulbriht, tadašnji šef istočnonemačke države i partije, izjavio je na konferenciji za štampu kako "niko nema nameru da podiže zid (u Berlinu)" i dodao da su istočnonemački građevinci prezauzeti izgradnjom stanova. Pri tom, Ulbrihtu niko nije ni postavio to pitanje - njegova izjava bila je pre omaška, nego namera.
       Ali, omaške nisu slučajne - istočnonemačko rukovodstvo bilo je u panici suočeno sa rekom ljudi koji su napuštali zemlju i odlazili na Zapad - svakog dana, u proseku, odlazilo je hiljadu ljudi - od osnivanja NDR 1949. godine ukupno 2,76 miliona. Poseban problem bio je u tome što su pre svega odlazili mladi i kvalifikovani, najpotrebniji u fabrikama, školama, zdravstvu, administraciji.
      
       Mirovna arhitektura
       Teškoće tipične za zemlje "realnog socijalizma" poprimile su 1960. godine u NDR zabrinjavajuće razmere - nije bilo mesa, kobasica, butera, sira, cipela, rublja. To je samo podsticalo ljude na odlazak, u fabrikama su nedostajali radnici što je vodilo dodatnom smanjivanju proizvodnje i ponude robe. Iseljavanje je bilo podstaknuto i najavama rukovodstva da će "problem sa zapadnim Berlinom biti rešen do kraja godine (1961)", što je samo povećavalo strahovanja (očigledno, sa razlogom) da će biti onemogućen izlazak iz zemlje. To se, na kraju, i dogodilo - ekonomskim sredstvima (povećanjem standarda) očigledno je bilo nemoguće zaustaviti odlazak i istočnonemačko rukovodstvo pribeglo je poslednjem sredstvu - Berlin je podeljen zidom kako bi se sprečio privredni slom. Na to su na Zapadu tada i računali izbegavajući bilo kakve ozbiljne pregovore sa Moskvom i istočnim Berlinom o "evropskoj mirovnoj arhitekturi".
       Naime, Moskva i Vašington imali su sasvim suprotne ciljeve - sovjetska politika želela je demilitarizovanu Nemačku i na vojnom planu slabu Evropu kako bi se obezbedila sopstvena dominacija, dok je Vašington radio na jačanju Severnoatlantskog saveza sa snažnim partnerima u Evropi koji, naravno, ne bi doveli u pitanje dominaciju SAD. Berlinski zid je za Zapad, međutim, na neki način bio manje zlo, jer se strahovalo da bi mogli biti blokirani prilazni putevi zapadnom Berlinu. Podizanjem zida prava zapadnih saveznika nisu bila narušena, bili su pogođeni isključivo istočnonemački građani.
       Međutim, prema mišljenju mnogih istoričara, podizanje "antifašističkog zaštitnog zida", kako je to formulisao Valter Ulbriht, sasvim sigurno nije bilo na listi prioriteta sovjetskog rukovodstva. Za Nikitu Hruščova, koji je tada bio na čelu SSSR, Berlin je bio samo "jedan od piona u igri sa Amerikancima", smatra - na primer - istoričar Hans Hertle. Osim toga, za Kremlj je NDR, koja je bila daleko najrazvijenija zemlja istočnog bloka, predstavljala neku vrstu izloga socijalističkih postignuća - nije priličilo postaviti betonski zid posred izloga. Hertle smatra da je Hruščov na kraju popustio, jer se i Moskva zabrinula zbog velikog broja izbeglica. Sedmog avgusta Politbiro JSPN odlučio je da se podigne zid, 13. avgusta u zoru "radnički bataljoni" u pratnji vojske i policije počeli su da postavljaju stubove, razvlače bodljikavu žicu i podižu zid. U stvari, i to je bio nagoveštaj onoga što će se dogoditi 28 godina kasnije u Istočnoj Nemačkoj i celom istočnom bloku - sistem koji je morao da podiže zidove, žičane ograde, da hapsi sopstvene građane i puca na njih kako bi ih sprečio da "glasaju nogama", dugoročno nije imao perspektive.
       Punih 28 godina iz istočne u zapadnu nemačku državu mogli su da putuju samo oni kojima su to vlasti dozvolile (uglavnom penzioneri) ili - ilegalno i zauvek - oni koji su bili spremni i da rizikuju život. Bežalo se na sve moguće načine - od leta balonom do samoubilačkog preskakanja Zida - tokom decenija podele na granici dve Nemačke, uključujući i Berlinski zid, ubijeno je, prema istraživanjima "Radne zajednice 13. avgust", 960 osoba. Među njima je 30 žena i 40 dece i mladih - najmlađa žrtva imala je godinu dana, najstarija 86 godina.
      
       Za sećanje i nauk
       Danas, od Zida gotovo da ništa nije ostalo - od 40 kilometara betonskog zida (ostalo je bila žičana ograda) sačuvano je samo 160 metara u ulici Bernau, delić na Invalidenfridhofu, jedna stražarska kula u Treptovu. Ostalo je i kilometar i 300 metara zida na špreji, ali to više ne liči na "onaj zid". To se danas zove "Eastside Gallerdž" i tu je 1990. godine na Zidu, 118 slikara iz 24 zemlje naslikalo isto toliko slika. U centralnom delu grada na pločniku je na nekim mestima označeno gde je bio Zid, ali treba imati dobro oko i znati šta se gleda da bi se to uočilo. Na najpoznatijem graničnom prelazu između dva dela grada - "Checkpoint Charlie" - postavljena je izložba o Zidu i svim dogodovštinama u vezi sa njim. Ali, zato je ponuda suvenira - parčića Zida neiscrpna, a cene se kreću od 3 600 maraka za uspomenu većeg formata do jedne marke za privezak za ključeve sa kamenčićem iz Zida - sve sa uverenjem da je reč o originalu, naravno.
       Ima mišljenja da je dobro što su tragovi Zida tako temeljito uklonjeni, kao što ima mišljenja da je trebalo sačuvati veće delove - na sećanje i nauk. Ali, ako nema fizičkog zida, ostao je onaj drugi, koji je, očigledno, mnogo teže ukloniti - u glavama ljudi. Najjača stranka u istočnom delu Berlina je PDS, proistekla iz bivše komunističke partije, u zapadnom delu grada najjača je CDU. Oni koji su odrasli na Istoku u mnogo čemu drugačije razmišljaju i osećaju od onih sa Zapada. Manfred Gilner iz Instituta za istraživanje javnog mnjenja "Forsa" smatra, na primer, da mnogi istočni Nemci u ujedinjenoj Nemačkoj osećaju socijalnu hladnoću i smatraju da su "u NDR odnosi među ljudima bili topliji". I psiholog Hans Joahim Mac smatra da su međuljudski odnosi u "novim saveznim zemljama" od većeg značaja: "Na Istoku odnosi među ljudima nisu u toj meri zatrovani konkurencijom". Na neki difuzan način među istočnim Nemcima preovladava osećanje "mi smo nekako drugačiji", kaže ovaj psiholog. Takve ocene potvrđuju i istraživnja javnog mnjenja. Poslednja anketa instituta "Forsa" pokazala je da 75 odsto ispitanika smatra da postoji različito "osećanje života" na istoku i zapadu zemlje. Samo 21 odsto ispitanika ne slaže se sa tom ocenom. Mac smatra da ekonomski problemi na Istoku doprinose takvom osećanju, ali je njihov osnovni izbor u prošlosti. "Socijalizacija se obavlja u detinjstvu i njom je obeležen ceo život", kaže psiholog. Tako preostaje jedino da se sačeka da problem "odumre" - nove generacije, odrasle u ujedinjenoj zemlji, imaće verovatno i istovetno "osećanje života".
      
       NENAD BRISKI