Članovi porodica Srba pobijenih u Sarajevu i danas čekaju pronalaženje posmrtnih ostataka svojih najbližih. Možda će Rasim Delalić Čelo imati odgovore na neka njihova pitanja

      Na Jablaničkom jezeru, na pola puta od Sarajeva prema jadranskoj obali, u prošlu subotu uhapšen je Ramiz Delalić Čelo, čovek za koga mnogi, posebno bosanski Srbi, veruju da je 1992. godine ispalio prvi metak u ratu u BiH. Taj bivši ratni komandant, sarajevski kriminalac, nacionalni junak, medijska zvezda, ubica, hadžija, haški svedok a možda i optuženik, pripadnicima antiterorističke jedinice MUP-a Federacije BiH predao se u prisustvu novinara. Naime, sarajevsko "Oslobođenje", koje je godinama pristrasno pratilo burne Delalićeve poduhvate i od tamošnjeg MUP-a zaradilo naziv "biltena jedne kriminalne grupe", opisalo je događaj spektakularnijim nego što je on bio. Poslednja scena predaje ratnog komandanta po zlu čuvene Devete motorizovane opisana je poput pozorišne predstave. "Oslobođenje" opisuje kišnu noć, u kojoj su se, osvetljena reflektorima, belela lica Delalića, njegove supruge Ehlimane i novinarke tog lista, koja je na njegov zahtev došla kao garant dogovora sa policijom.
       "Shvataš li, želim da se nešto ne dogodi ni meni, ni mojoj ženi, ni đeci! Želim da živim", rekao je uoči hapšenja Delalić, koji je devet godina ranije, samo koji mesec posle početka rata, u Sarajevu ležerno izdeklamovao u TV kameru svoju ispovest o tome kako je 1. marta 1992. na Baščaršiji na svadbi ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Tada je, po vlastitom mišljenju, postao "bošnjački Gavrilo Princip". "Oslobođenje", koje se te iste godine pod kišom granata sa okolnih brda okitilo titulom lista godine u svetu, pitalo se tada: A šta će uopšte srpski svatovi na Baščaršiji.
       Hapšenju u kući na jezeru, do koje se, po jednoj od verzija, moglo stići samo čamcem, prethodili su jednomesečni pregovori. Kada su 24 časa uoči hapšenja specijalci sa fantomkama na glavama opkolili njegovu kuću, Delalić nije znao o kome se radi: "Da li su esforovci ili naši". Kada je dilema otklonjena, pokazan mu je nalog iz kojeg se vidi da je razlog hapšenja šamar koji je prilepio jednom policajcu koji ga je zaustavio zbog saobraćajnog prekršaja. Tri dana pre izricanja presude od sedam meseci zatvora, Delalić je s regularno izdatim pasošem otišao u Tursku na odmor. Odatle je obavešten da se za njega zanima Hag, pokušao da se prebaci u Iran, ali ta zemlja, prema informacijama iz Sarajeva kojima raspolaže NIN, nije bila raspoložena da mu pruži utočište.
       Delalić se vratio kući znajući da je sedmomesečna kazna za napad na policajca manji problem koji ima. Priznaje da je tokom predaje nekoliko puta telefonom razgovarao sa jednim haškim istražiocem u Sarajevu i rekao mu: "Ako treba da idem u Hag, ići ću. Nema problema, samo zovni."
       Nekoliko dana posle hapšenja portparol Haškog tribunala DŽim Lendejl izjavio je da ne zna da li je hapšenje bivšeg ratnog komandanta Armije BiH na bilo koji način povezano sa ovim sudom. Bez obzira na njegovu uzdržanost, znalo se da je Delalić zanimljiv Tribunalu zbog zločina nad sarajevskim Srbima u "Kazanima" i hercegovačkim Hrvatima u Grabovici, nedaleko od mesta gde je uhapšen. Kako je agencija SRNA prenela neimenovani izvor iz Tribunala, Delalić je "mnogo zanimljiviji kao potencijalni svjedok o povezanosti muslimanskog ratnog rukovodstva sa ratnim zločinima".
      
       Država i podanici
       Poslednjih meseci Delalić je bio toliko kooperativan sa Tribunalom da je bio uplašen da će, kako kaže, "biti koknut". U jednoj od čestih novinskih ispovesti Delalić je rekao: "Obavještavam sve zainteresovane da sam dobio i pismenu zahvalu od Tribunala zbog moje saradnje sa njim, naročito kada je riječ o dokumentaciji koju sam im dostavio." Ipak, Delalić ne krije da se plaši zbog svega onoga što zna i napominje da je mnoge poslove "odradio" za državu, među kojima i ubacivanje prislušnih uređaja u ambasadu Hrvatske u Sarajevu ili učešće u zapleni velike količine droge.
       U odnosu "država BiH-Delalić" za sada je nejasno ko je kome više učinio, ali je izvesno da je došao trenutak pod pritiskom stranaca sve dođe na svoje mesto. Kakav je status kod vlasti uživao ovaj predratni sarajevski kriminalac, najbolje svedoči "afera pasoši". Naime, Delaliću su od 1997. godine sasvim legalno izdata tri pasoša iako su protiv njega vođeni sudski procesi te je bio pod sudskom zabranom za izdavanje putnih isprava. Kantonalni ministar policije Ismet Dahić zato danas ima problema pošto mu predstavnici međunarodne zajednice nisu poverovali da sa "kriminalcima, kao što je Delalić, nikada nije imao nikakve veze..."
       Delalić je prvi pasoš po vlastitom priznanju dobio na intervenciju iz "vrha Stranke demokratske akcije" Alije Izetbegovića, drugi mu je u jednom od kritičnih trenutaka izdat radi puta u Meku na hadžiluk, s tim što je bio obavezan da ga po povratku vrati. Samo tri dana uoči donošenja presude za napad na policajca izdat mu je i treći pasoš, s kojim je otišao u Tursku. Po povratku, na sarajevskom aerodromu, kad je policajac hteo da mu oduzme pasoš, Delalić ga je demonstrativno pocepao.
       NJegovo osiono ponašanje zapalo je za oko i bivšem visokom predstavniku za BiH Karlu Vestendorpu, koji je sredinom 1999. godine od lokalnih vlasti zahtevao njegovo hapšenje. Delalićem je bio inspirisan i kada je od lokalnih vlasti zahtevao usvajanje zakona o zaštiti svedoka s obzirom na to da su svedoci koji su svedočili protiv njega "bivali pretučeni i zastrašivani", a tužioci, izloženi pretnjama, nisu bili voljni da nastave istrage i krivična gonjenja. Vlast je, međutim, tek početkom ove godine, kad su pritisci pojačani, shvatila da je došlo vreme da se zahvali na uslugama i distancira od ljudi Delalićevog profila.
      
       Krvava svadba
       Tada preko štampe između predstavnika vlasti i Delalića počinje pravi rat od međusobnih optužbi ko je kome, zašto i kakve usluge pružao. Početkom februara ministar policije Ismet Dahić podsetio je da je protiv Delalića podneto 20 krivičnih prijava i da on neće odgovarati samo za napad na policajca nego za sva krivična dela koja je počinio, "uključujući i ubistvo svata na Baščaršiji". Devet godina pošto je na sarajevskoj TV priznao ubistvo, Delalić menja priču: "Malo me je bila povukla ona priča o Gavrilu Principu. Rekao sam nešto, kao, kad neće niko da prizna, pa, eto, ja sam ga, ljudi, ubio. Ja bih volio da sam ga ubio (Nikolu Gardovića). Nešto sam tako pričao, lupao. Suđenje je trajalo više od godinu, išao sam redovno. Redovno sam dolazio na rasprave i to je završeno." I zaista, valjda zbog redovnih dolazaka, sud je tada optužbu za ubistvo prekvalifikovao u krivično delo izazivanja opšte opasnosti, a potom, po donošenju Zakona o amnestiji, 1999, Delalić je oslobođen optužnice. Ipak, pod pritiscima stranaca postupak će biti obnovljen.
       Delalićeva saradnja sa Hagom zasnivala se na dobroj upućenosti u ono što se 9. septembra 1993. godine dogodilo u hercegovačkom selu Grabovica. U dokumentu "Ratni zločini muslimanskih vojnih postrojbi nad Hrvatima BiH", na osnovu kojeg je Tribunal pokrenuo istragu, navodi se da je "izvjesni Tiki iz Tarcina, pripadnik Zukinih (Zulfikar Ališpago, paravojni komandant na Igmanu, prim. aut.) postrojbi, tada ubio a zatim zapalio leš Ivana Mandića (Markovog), rođenog 1935. Izvjesni Švabo iz Goražda, pripadnik postrojbe zvane Čedini vukovi, ubio je, odnosno zapalio jednu stariju ženu, koja je, po njegovim riječima, strašno vrištala dok je gorila." U masakru je ubijeno 32 meštana, Hrvata. Kada je komanda Armije BiH saznala za zločin, naredila je da se blokira selo i da ni po koju cenu niko u njega ne uđe. Potom su leševi bacani u Neretvu, tako da je kasnije za razmenu tela ostalo samo njih 11.
       U pomenutom dokumentu zabeleženo je i stradanje porodice Zadro: "Pripadnici Zukinih postrojbi, koji su se međusobno dozivali imenima Rambo, DŽigi, Albanac, Specijalac, Vejsil i dr., upali su u kuću Mladena Zadre i iz nje izveli a zatim ubili Mladena Zadru, ženu mu LJubicu, kćerku Mladenku (staru 3,5 godine), zatim oca Ivana i majku Matiju." Iz ove porodice masakr su, sakrivši se, preživeli dvojica braće, dečaci koji su tada imali 11 i 13 godina, koji su i jedini svedoci zločina. Dečaci su zarobljeni, a svojevrsnu istragu o zločinu sproveo je sam Delalić tako što je postrojio svoju brigadu "u kojoj su bili skoro svi vojnici" i s repetiranim pištoljem poveo dečake da prepoznaju ubicu njihove porodice za koga su rekli da mu "lik ne mogu zaboraviti dok su živi". Na početku međusobnog optuživanja koje je među odgovornim vojnim starešinama usledilo preko štampe, Delalić je rekao da "dečaci nisu nikoga prepoznali, ili nisu smeli", i da masakr nisu počinili njegovi vojnici. Dečake nije likvidirao iako je, navodno, dobio takvu sugestiju, a originale njihovih izjava kasnije je predao službenicima Tribunala. U kasnijim kontaktima sa haškim istražiteljima, navodno je saznao imena počinilaca masakra, među kojima je imenovao i pripadnike svoje brigade od kojih je jedan "već dogurao do inspektora u MUP-u".
       U međuvremenu, Delalić je optuživao: "I Ališpago (koji je direktno komandovao pravcem), kao uostalom i Sefer Halilović (prvi čovek Armije BiH 1992-1993, prim. aut.) i Rasim Delić (Halilovićev naslednik), snose odgovornost zbog svog komandnog položaja. Niti mislim, niti sam rekao da su oni naredili zločin."
       U noći 26. oktobra 1993. godine Delalić je prvi put uhapšen, kad su se vlasti u Sarajevu obračunale sa vojnim komandantima iz kriminalnog miljea, koji su već pretili da preuzmu kontrolu u gradu. "Zbog neizvršavanja naređenja" osuđen je na tri i po godine, u zatvoru je proveo sedam i po meseci, a onda je usledila amnestija. O svom zatvorskom iskustvu priča: "Uhapšen sam zajedno sa više od 500 boraca. U toku istrage uprava bezbjednosti je do u tančine saznala sve detalje oko masakra u Grabovici. Nije mi jasno zašto su pojedini ljudi uopće pušteni iz zatvora kad se sve zna? Zašto nisu ostavljeni tamo i kažnjeni?"
      
       Kazani
       U noći obračuna sa Delalićevom Devetom motorizovanom (iako je on tada zvanično bio zamenik) i Desetom brdskom brigadom ubijen je njen komandant Mušan Topalović Caco i nekoliko specijalaca. Kasnije je sarajevski magazin "Dani" pisao da su već u junu 1993. visoki policijski i vojni funkcioneri odobrili tajni plan "Ševa" koji je trebalo da eliminiše pomenutu dvojicu i komandira vojne policije Ismeta Bajramovića Čelu. Plan je predviđao "obavljanje razgovora sa Cacom i Čelom na kojem treba ponuditi izlazak iz zemlje i aboliciju svih djela"?!
       Akcija protiv kriminalaca bila je i trenutak kad se javno počelo da govori o "nedozvoljenim akcijama prema civilima" u Sarajevu. Ova policijska formulacija podrazumevala je sve ono što su Srbi, ali i poneki građani drugih nacionalnosti, preživeli u prvim ratnim mesecima u opkoljenom Sarajevu. Po zlu čuvenoj Devetoj motorizovanoj i Desetoj brdskoj brigadi bilo je dozvoljeno da uzimaju ljude kao taoce, da ih odvode na kopanje rovova, u privatne zatvore gde su maltretirani, silovani i ubijani. Posebno zanimljiv bio je slučaj lokacije "Kazani", na obroncima planine Trebević, gde je pod teškim mukama ubijeno najmanje 50 civila Srba. Ta lokacija bila je u zoni odgovornosti Delalićeve brigade.
       Članovi srpskih porodica i danas čekaju pronalaženje posmrtnih ostataka svojih najbližih. Možda će Rasim Delalić Čelo imati odgovore na neka njihova pitanja.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ