Makedonija još nije dala sve što ima, niti su Albanci zatražili sve što im treba

      (Od dopisnika Tanjuga)
      
       Velemajstor nepredvidivih obrta, naizgled smušeni, a lucidni prvak Demokratske partije Albanaca (DPA) Arben DŽaferi sledio je makedonske političare izjavom da se njegovim sunarodnicima u najmlađoj evropskoj zemlji moraju vratiti prava koja su imali u državi kojoj su nekad pripadali. Da bi pojačao utisak, on je, kako to radi u sličnim prilikama, kad ulazi u igru koju nema nameru da izgubi, to nazvao "stečenim pravom", bacajući na teme Makedonce koji su se prisetili da DŽaferi cilja na prava Albanaca koja su imali na Kosovu i Metohiji, dok su bili deo zbratimljenih naroda i narodnosti Brozove Jugoslavije.
       Izgovorio je to DŽaferi u vreme kad je pod međunarodnim pritiskom makedonska strana u dugim i zamršenim pregovorima u Ohridu jedva pristala da se menja Ustav i podari Albancima pravo da njihov jezik postane zvaničan u opštinama gde ih ima više od 20 odsto, da proporcionalno budu zastupljeni u policiji i da Makedonci više ne budu državotvoran narod.
      
       Idilična ljubav
       Nije trebalo mnogo mudrosti da se otkrije da lider DPA priprema nastavak drame koja je počela pre šest meseci napadom terorista na karaulu u Tanuševcima, uz kosmetski deo makedonsko - jugoslovenske granice, a njen drugi čin završen pristajanjem Makedonaca da im se menja Ustav, na njihovu štetu.
       Nejasno je samo koliko je DŽaferi predvideo vremena za pauzu između prva dva i završnog čina.
       Oni vremešniji znaju da ni "stečenim pravima" Albanci nisu bili zadovoljni i da su među prvima počeli da buše Brozovu nesvrstanu lađu, još dok je on bio na ovom svetu parolama "Kosovo republika". Ne zaboravlja se da su se tada oslonili, ili su bili oslonac, na republike koje su prve napustile jugoslovensku federaciju, Sloveniju i Hrvatsku, kad Makedonija nije imala nameru da iz nje beži.
       Predosećajući šta se može dogoditi državi koju je preuzeo, makedonski predsednik Boris Trajkovski prošlo leto proveo je na Brionima, sa hrvatskim kolegom Stipom Mesićem. Bilo je to vreme kad su u njegovoj državi vladali, kako to u Skoplju vole da kažu, relaksirani međunacionalni odnosi, ili idilična ljubav između Makedonaca i Albanaca. Mora se priznati da Trajkovski nije ni imao nekog izbora, ali mnogi veruju da nije slučajno što je letovao na Brionima.
       Šta se u toj bivšoj komunističkoj kuhinji događalo za to vreme ne zna se, ali je Trajkovski napravio sigurno bolji izbor nego da je letovao na Dedinju ili, recimo u Lajkovcu, sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Svejedno, opet je Mesić, kad je boravio u Skoplju, bez imalo rezerve podržavao zahteve Albanaca i na Kosmetu i u Makedoniji.
       Za to vreme DŽaferi je često posećivao tri tačke trougla koje za Makedoniju mogu da budu sudbonosne - Prištinu, Tiranu i Sofiju. Nekakva veza, sumnjalo se u Skoplju, sigurno postoji. Da je nema i da za nju ne zna makedonski predsednik, ne bi ga vođa socijaldemokrata i bivši premijer Branko Crvenkovski nedavno, kad je država jednom nogom zakoračila u građanski rat, pozvao da narodu kaže istinu.
      
       Šta Crvenkovski zna?
       To što zna Trajkovski, a neće narodu da kaže, sigurno je poznato i Crvenkovskom, ali ni on nije hteo da otkriva više od onog što je rekao. Istina, tada je rezignirano primetio da mu je sumnjiv odnos DŽferija i lidera partije VMRO, sadašnjeg premijera LJupča Georgijevskog, prvo složnih koalicionih partnera, a zatim ljutih političkih protivnika.
       Novinari su pokušali da "povuku za jezik" Crvenkovskog, da bar on otkrije istinu, kad već neće Trajkovski. I on je, iako rečit, i uvek spreman za priču, naprasno zanemeo, bar što se te teme tiče.
       Ni ulazak socijaldemokrata u vladu široke koalicije, kad je bilo logičnije da se iz nje beži, ako ni zbog čega drugog, a ono da se ne ponese ogovornost pred istorijom za propast države koja nije uknjižila ni prvu deceniju postojanja, ostaje nerazjašnjen. Mnogi veruju da je tim potezom Crvenkovski pokušao da osujeti plan prema kojem bi deo Makedonije DŽaferi osamostalio, pa priključio Prištini ili Tirani, što bi omogućilo Sofiji da svoj deo dobije bez onog što joj ne treba - Albanaca.
       Tvrdi se, kad se govori o mogućoj podeli Makedonije, da ima i drugih aspiracija. Jedino je ovog puta, za divno čudo, svake sumnje za teritorijalne i drugačije pretenzije oslobođen Beograd, jer i sam muku muči da konačno sazna u kojim granicama je država čiji je sada glavni grad. Priča bi verovatno bila drugačija, iako možda ne bi bila veselija, da je pre desetak i više godina Makedonija bila interesantnija za Miloševića. On je, računajući da mu je južna jugoslovenska republika uvek nadohvat ruke, dozvolio, u retkim časovima velikodušnosti, da se Makedonija osamostali bez zametanja velike kavge. I sada se tvrdi da su mnogi Makedonci odlazak iz Jugoslavije shvatili kao privremen, bežeći od tadašnjih balkanskih nepogoda, koje su ih, ipak, sada snašle.
       DŽaferi i albanski lideri su se pre 10 godina listom izjasnili za samostalnu Makedoniju, ne tražeći da u novu državu unesu "stečena prava".
       Da je đavo, i ovde, došao po svoje videlo se proteklih dana kad su iz zvučnika počele da odjekuju koračnice i kad su mladi vojnici i policajci postali glavne zvezde spotova. Druga je priča što su i ovde mladi, kao i svojevremeno u Srbiji, poruku shvatili na drugi način - kao krajnje vreme da se napušta zemlja i pod drugim podnebljem traži spas, a ne da se oblači uniforma. Većina mladih je, jednostavno, prepustila političarima da ako im je do rata sami uzimaju puške u ruke.
      
       Pucnji u goluba mira
       To se nije odnosilo na Albance kojim se oružje prosto lepilo za ruke i veliko je pitanje da li će ga ispuštati sada kad dobijaju više prava u reformisanom makedonskom Ustavu. U Skoplju veruju da albanskim političarima i gerilcima menjanje Ustava i nije krajnji cilj, nego im je na umu zauzimanje teritorije.
       Stiže se tako do ključnog pitanja - hoće li sada, kad su im makedonski političari dali Ustav, Albanci predati oružje.
       Sve postaje neizvesnije kad se zna da ni jedni ni drugi nisu zadovoljni sadržajem teksta na hartiji koju su pre nekoliko dana potpisali u Skoplju, u prisustvu DŽordža Robertsona i Havijera Solane, prvih činovnika moćih evropskih institucija. Tu je i potpis specijalnog Bušovog izaslanika DŽejmsa Perdjua, ali opet nema garancije da će se sve dogoditi kako je na hartiji napisano iz prostog razloga što je makedonska strana ubeđena da je mnogo dala, a albanska da je malo dobila.
       Robertson i Solana napustili su Skoplje zadovoljni kad je golub mira zalepršao iznad Makedonije ne stižući da vide kako su na njega složno zapucali albanski teroristi kad se pojavio na zapadu i severu zemlje, iznad Tetova i Kumanova.
       Generalni sekretar NATO-a imao je razlog više da žurnije napusti glavni makedonski grad, jer ga je žestoko zbunio jedan američki novinar pitanjem - zar Albanci nisu iznudili promenu Ustava u svoju korist uz upotrebu oružja. To je bilo pitanje upućeno Robertsonu posle potpisivanja sporazuma o menjanju Ustava, kad je ovaj likovao kako se sve može rešiti mirnim putem, dijalogom, i da NATO nikad ne priznaje silu kao sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva.
       Nije Robertson na takvo pitanje zanemeo, nego je rekao istinu - to što se sad menja u Ustavu podudara se sa željama Evropske unije i firme za koju on radi. Izlazi da dve moćne svetske institucije isto misle kao Albanci u Makedoniji. Odgovorom Robertsona bio je najzadovoljniji DŽaferi kome je konačno, na otvorenoj sceni, priznato da ima bolji politički sluh od lidera makedonskih partija, iako su oni bili uvereni da prate najnovije evropske i američke trendove.
       Nespokojstvo više u rasplet makedonske drame unosi činjenica da su teroristi za nekoliko dana, između stavljanja parafa i potpisa na predlog za promene Ustava, ubili 20 vojnika i policajaca. To je trećina od ukupnog broja žrtava sa makedonske strane za šest meseci ratovanja. Zato se i u strahu pita koliko će biti žrtava od potpisivanja sporazuma do krajnjeg cilja - razoružavanja terorista, posebno zato što poruka iz Brisela ostaje nepromenjena. U njoj je ključna tačka da 3 500 vojnika NATO-a neće oduzimati oružje teroristima, nego će ga samo prikupljati i uništavati kad ga ovi dobrovoljno predaju.
       Svima je jasno da, ipak, nekako treba privesti kraju ovaj deo priče o Makedoniji. Makedonska strana prisetila se da joj se može dogoditi da u parlamentu promeni Ustav, a da oružje ostane u rukama terorista. Poučeni kosovskim iskustvom ne veruju mnogo u dogovor predstavnika NATO-a Pitera Fejta i političkog vođe paraformacije ONA Alija Ahmetija da će teroristi dobrovoljno vraćati oružje, pa su makedonski političari smislili neobičnu formulu za tu složenu operaciju. Kako je ona zaista fantastično precizna, dopala se i međunarodnim posrednicima pa su je odobrili, a suština je da teroristi za prvih 15 dana od dolaska trupa NATO-a vrate trećinu oružja. Tad bi počela skupštinska procedura o promenama Ustava. Dok bi debata u parlamentu tekla, u sledećih 15 dana, teroristi bi vratili i drugu trećinu oružja. I konačno, kad u poslednjih 15 dana operacije vrate i preostalu trećinu oružja, tri dana posle toga poslanici bi izglasali promene Ustava.
      
       Nije šija nego vrat
       Od 118 poslanika, koliko ih ima u makedonskom parlamentu, dvojica fale jer je jedan umro, a drugi se priključio teroristima, 94 su iz četiri partije čiji su lideri potpisali sporazum o promenama Ustava. Pitanje je da li će svi glasati za predložena rešenja. Sumnja se na tvrđe krilo VMRO-a, posebno što ni lider te partije, premijer LJupčo Georgijevski, nije oduševljen takvim raspletom makedonske drame. Od se u poslednje vreme deklariše kao pobornik proglašenja ratnog stanja i vojnog obračuna sa teroristima, što Crvenkovski nikako ne odobrava.
       I Albanci su pripremili stupicu, jer su se iznenada u Makedoniji pojavili neki "novi" teroristi koji nisu ONA (Oslobodilačka narodna armija) nego ANA (Albanska nacionalna armija). Verovatna je razlika između te dve firme kao između šije i vrata, ali svejedno, sa ovom drugom niko nije pregovarao. ANA je do sada preuzela odgovornost za ubistva dvadesetak makedonskih policajaca i vojnika, ali ne i obaveze da preda oružje.
       Mnogi u Skoplju procenjuju da je završni čin makedonske drame počeo pojavljivanjem na sceni paraformacije koja se zove ANA, a u suštini niko ne vidi razliku između nje i onih koje se zovu UČK, OVK, OVPBM ili ONA.
       U tom slučaju makedonska strana ima samo dve mogućnosti izbora - da pristane na nove zahteve Albanaca, koje je DŽaferi već nazvao "stečenim pravima" ili da počne novi rat za mir. Ni jedna od varijanti za opstanak makedonske države nije povoljna, bar onoliko koliko za Albance jeste.
       Uostalom, Albanci odlično znaju da makedonska strana ima još šta da daje. A Makedoncima je DŽaferi jasno rekao da Albanci nisu još zatražili sve što im treba.
       Na kraju se može otkriti da je ispod stola u rezidenciji Trajkovskog, na kojem su lideri makedonskih i albanskih partija i međunarodni posrednici potpisali sporazum o mirnom razrešenju krize i promenama Ustava, bilo bure baruta. Strahuje se da bi od eksplozije stradala Makedonija i neki njeni političari, jer su Robertson, Solana i njihovi pomoćnici daleko od granica ove države, DŽaferi bi se već negde sklonio, ili u Prištinu ili u Tiranu.
       Gde bi Georgijevskog zatekla eksplozija ne zna se, iako su mu istočni putevi najbolje poznati. Crvenkovski bi ostao u Skoplju i zato pokušava da izvuče zapaljeni fitilj iz bureta.
      
       PERO SPARAVALO