Madona - ikona XX veka (5)

      Neću se povući, mada priznajem da je album Bedtime Stories blaži od Erotike. Dok sam ga pisala, bila sam neverovatno otvorena i istraživala sam svoju dušu. Bila sam u romantičnom raspoloženju i to se u pesmama čuje. Izuzeci su "Survival" i "Human Nature". One su vrlo specifične. Ostale mogu biti o bilo kome, ali kroz ove dve je očigledno da se obraćam javnosti. Obe imaju istu poruku: skinite mi se s leđa i ne lečite svoje komplekse na meni. "Human Nature" je, u nekom smislu, moja programska pesma; njen tekst govori o tome kako me ljudi pogrešno shvataju samo zato što sam imala hrabrosti i iskrenosti da govorim o stvarima koje sam radila. Moja smelost, pokazana kroz knjigu "Sex" ili novije pesme, bila je anatemisana na najodvratniji način. Na albumu Bedtime Stories su moji odgovori.Govorim o tome šta me je sve povredilo. Štitim se! Ali, štitim se bez sarkazma, bez ismevanja. Ni na šta se ne žalim. Ima još jedan stih koji mi dosta znači. Nalazi se u pesmi "Forbidden Love" i glasi: "Odbijanje je najmoćniji afrodizijak." To nije moja misao, misim da je to rekao Prust. To je velika istina, zar ne? Još jedna bitna pesma je "Secret", i to iz dva razloga: prvo, snimajući u Harlemu spot za nju, otkrila sam da je to mesto, o kojem mnogi razmišljaju kao o tamnom kraju bez nade, puno lepote, prepuno lepih ljudi. Drugo, i važnije, ova pesma nosi osnovnu poruku albuma: "Sreća leži u tvojoj ruci".
       Odlučila sam da Bedtime Stories radim sa dosta različitih producenata.U to vreme puno sam slušala Bjork i zaključila da ona ima odličnu produkciju. Nešto od te atmosfere želela sam da uhvatim i na svom albumu i mislim da mi je to pošlo za rukom. Bedtime Stories bavi se različitim emocijama, manje seksom, a više romansom. Tačnije, gubitkom mogućnosti da se romansa dogodi, neuzvraćenom ljubavlju. Kada sam uzela seks kao osnovnu temu, niko me nije razumeo, to jest svi su me razumeli pogrešno. Pokušala sam da prenesem svoj stav o tome kako je dobro i lepo osećati se okej u svojoj koži i istraživati svoju seksualnost, a ljudi su od svega toga shvatili samo da treba ići okolo bez gaćica i imati seks s prvim koji naiđe. Zbog toga sam odlučila da seks ostavim po strani, jer je to još uvek tabu tema i svi su tako destruktivni kada je otvorite. A ja više ne želim da budem žrtveni jarac. Možete reći da sam sada defanzivnija, to apsolutno stoji, meni nije žao. Ne izvinjavam se ni zbog čega, ne kajem se ni zbog jedne jedine stvari.
       Bedtime Stories je dobio taj naslov pošto svaka pesma na njemu jeste neka vrsta priče, a muzika povremeno podseća na neku uspavanku. Otac me je često uspavljivao pričama i ljubav prema njima zadržala sam do danas. Ne sećam se konkretnih priča kojima sam, kao dete, bila uspavljivana, ali znam da su govorile o borbi dobra i zla.
       Puno ljudi mi je reklo da je ovaj album romantičan. Mnogi su to primetili tek kada se on pojavio, mada ja nisam romantiku otkrila juče. Nije je bilo i u mojim prethodnim pesmama, kao što su, recimo, "Rain" ili "Live To Tell". Međutim, svet je toliko bio zaokupljen seksom i erotikom u onome što radim, da nije obraćao pažnju ni na šta drugo. Doduše, sada sam i ja starija i pametnija, ali, ponavljam, to nikako ne znači da ranije nisam bila romantična.
       Većina pesama sa Bedtime Stories govori o konkretnim osobama. "Inside Of Me" zvuči kao ljubavna pesma, ali zapravo govori o mojoj majci. Ponekad mi trebaju godine da definišem osećaj koji sam nekada imala ili nešto što sam doživela. Skupljam misli i utiske, i onda kada mi se to sklopi, napišem pesmu. Moje pesme, dakle, ne govore uvek o nečemu što mi se dogodilo nedavno.
       Na kraju, trudila sam se da spotovi za ovaj album budu dobri.Otišla sam u Španiju da bih snimila spot za "Take A Bow". Dok sam pisala tu pesmu, nisam u glavi imala matadora, nego filmsku zvezdu, ali sam za spot odabrala prvu varijantu, jer sam mislila da će vizuelni opis te opsesivne ljubavne priče, tragične priče, tako biti atraktivniji. Bilo mi je stalo da na zanimljiv i neobičan način prikažem šta radi čovek koji je objekat moje čežnje. Spot smo snimili u Rondi, u kući staroj petsto godina. Ronda je divno, mirno mesto, bez Mekdonaldsa, bez ičega što bi neprijatno podsećalo na tenziju velikih gradova.
       Kada jednom počnete da snimate spotove koji imaju priču, razmišljate da se pojavite i na filmu. To je prirodan progres. Ja sam film oduvek smatrala izazovom; tačno je da više volim muziku, jer čovek sam piše svoje pesme, dok je stvaranje filma timski rad i pedeset posto onoga što ste pružili može biti promenjeno ili zanemareno na montažerskom stolu. Znam da ima dosta ljudi koji misle da nisam stvorena za glumicu. Moj položaj je vrlo težak, zato što me svet zna kao pevačicu. To je teret koji nosim u svakom filmu, pošto ljudi, dok me gledaju na platnu, razmišljaju o Madoni, a ne o liku koji igram. Posebna situacija nastaje kada se pojavi film kao što je bio Body Of Evidence. Tada su svi mislili da igram samu sebe, pošto se film pojavio otprilike u vreme kada i knjiga "Sex". Mnogi ne umeju da razdvoje te stvari, ali za mene je to samo ekstra izazov: da ostvarim ulogu koja će biti iznad svega toga.
       Još teže je glumcima koji žele da se bave rokenrolom, a takvih je puno. Ima ih više nego pevača koji žele da se oprobaju na filmu. Teže im je, jer glumci provode puno vremena da bi ušli u tuđu kožu, dok se muzičari trude da tačno pokažu ko su. Uopšte, mnogi žele da pevaju. Čak i sportisti maštaju o tome.
       Dosta se menjam. Svake godine, svakog meseca sam drugačija. Kada sam počela da se bavim plesom, nisam razmišljala o ozbiljnom pevanju, još manje o tome da ću se pojavljivati na filmu. Zasad, ipak, želim da ostanem u muzici. Ja možda nisam tehnički jaka pevačica ali očigledno, to što radim dotiče puno ljudi. Nije presudno da čovek bude tehnički dobar pevač; dobro je ako jeste, ali to je tek start. Mnogi veliki umetnici, veliki pevači, nisu tehnički savršeni. Važno je imati strasti, biti pošten prema sebi i osećati to što se peva. Jer, ako ti sam ne osećaš pesmu, kako očekuješ da će je osetiti drugi?
       Na žalost, puno njih više se bavi izgledom, fejsliftingom i sličnim stvarima, nego svojim pevanjem.Meni su takođe predlagali fejslifting. Mislila sam o tome i došla do zaključka da nikada ne bih mogla to da uradim, pošto se plašim i same pomisli da me neko uspava. A tu je još i ta mogućnost, jedna u milion, da neko zajebe nešto. Ali, ključna stvar je to što sam ja ono što jesam - uzmi ili ostavi. Pogledajte Džeka Nikolsona i druge glumce njegovog kalibra - njima je dozvoljeno da imaju spuštene stomačine i bore na licu i to je super. Ali, gde je Džesika Lang Lange koja je prelepa žena i vrhunska glumica, a niko joj ne daje uloge? Sve je to strašno zajebano, čak ni žena ne želi da vidi ženu kako stari. To je način na koji se projektuju stvari, to je ta užasna pozicija. Kada je stariji muškarac sa devojkom od šesnaest godina, koja može da mu bude kćerka, o tome niko ništa ne kaže, a kad je starija žena sa mladićem, ona je sramota za čovečanstvo, jedna patetična, odvratna, izopačena baba. Sve je to pogrešno, ali šta se tu može?
       Naravno, ja želim da budem dobra prema svom telu. Ne sunčam se, ne jedem lošu hranu i vežbam, jer hoću da budem u formi i da dobro izgledam što je moguće duže. Ali, ne sedim i ne razmišljam kako ću snimati spotove u pedesetoj godini. Nadam se da ću imati troje dece i da će to biti centar mog sveta, a ne razmišljanje kako ću da se pojavim na MTV-ju. Nikada nisam izigravala nešto što nisam. Ja nisam siroče, ne dozvoljavam da me iskorišćavaju, muškarci ne mogu da me vrte oko malog prsta. Mogu da otvorim srce i dam milion razloga da me sažaljevaju, jer nisam imala lak život. Opstala sam i preživela. Mnogi me sahranjuju, međutim ja planiram da ostanem i da se, kad poželim, sama povučem. Mene ne plaši prolaznost slave, i moja će jednom početi da se gasi. To je neminovno, to su samo promene u sistemu vrednosti. Znam šta je neverovatna slava, znam šta znači biti na vrhu. Ima u tome i nečeg čudesnog i nečeg užasnog i to mi se neće ponoviti u ovom vremenu.
      
       KRAJ
      
      

Filmografija Glumačku karijeru, do koje joj je stalo bar koliko i do pevačke, Madona je započela sa trinaest godina, igrajući u filmu koji je režirao njen drug iz razreda, igrajući u jednoj jedinoj sceni, tokom koje je on ispržio jaje na njenom stomaku. Pošto je hrabro, bez posrtanja, prošla kroz "toplog zeca", priređenog od većine filmskih kritičara, ona je stigla do Zlatnog globusa koji joj je dodeljen za glavnu ulogu u raskošnom spektaklu Evita, čime se i zvanično našla na listi uvaženih. Sličan put prošla je, uostalom, i kao pevačica.               Truth Or Dare: In Bed With Madona (1991)        Dinamičan dokumentarac sniman na Blond Ambition turneji, ubrzo po prikazivanju proglašen je specifičnom Madoninom autobiografijom. Nju je kamera pratila ne samo na bini, gde pevačica deluje izazovno i moćno, već i u garderobi, spavaćoj sobi i kupatilu, u trenucima kada nije želela nikoga pored sebe ili ujutru, kada je bunovna i kada pilule za spavanje više ne deluju.        Da bi sklopio dvosatni film, Alek Keshishian (rođen u Bejrutu, odrastao u Bostonu, Mančesteru i Nju Hempširu) snimio je 250 sati sirovog materijala. Rezultat: ponekad isforsirano otvorena, ponekad bolno iskrena, Madona je predstavljena u izdanju u kakvom je dotad nismo mogli videti. Čudna toplina ovog filma pretvorila je, pri tom, mnoge njene oponente u poštovaoce; oni su počeli da cene Madoninu sposobnost da ostane čvrsta i pošto razgoliti svoje tajne. U Truth Or Dare ona je, na primer, otkrila da povremeno pati od depresije i usamljenosti, kao i da je jedan njen brat, Martin, alkoholičar, a drugi, Kristofer, homoseksualac; dalje, nije zahtevala da se izbace kadrovi puni tenzije, kakav je onaj kada iza scene stižu njen otac i maćeha; naposletku, može se pretpostaviti da se ljudima dopao i njen smisao za humor ("Dok ti ne postane veći, nemoj da ulaziš u moj krevet", komanduje ona kroz smeh jednom od svojih igrača), kao i odsustvo prenemaganja: "Francuski poljubac dva moja igrača mi je omiljena scena u filmu", priznavala je bez ustezanja. "Volim što će ljudi to gledati, onda otići kući i pričati o tome cele noći. Živim za takve stvari."               Shadows And Fog (1992)        Mala uloga, beznačajna za karijeru? Tako je, ali kada vas pozove Vudi Alen, onda se odazivate pa makar se zvali i Madona. Evo, dakle, nje kako glumi izvesnu Meri, gutačicu mačeva u cirkusu iz dvadesetih godina. U ovom crno-belom trileru sa elementima humora, glume još i Mia Farou (naravno), Džon Malkovič, Džudi Foster, Keti Bejts, Donald Plezens, Lili Tomlin, Džon Kusak i sam Vudi Alen. Kroz kafkijanski zaplet u kojem doktor Klajnmen (Allen) misteriozno biva uvučen u hvatanje serijskog ubice, teče nepretenciozna priča o velikim stvarima: dvostrukom moralu, prirodi zla, strategiji rulje i poniznosti pojedinca.               A League Of Their Own (1992)        Madona glumi Mae Mordabito, pametnu i sposobnu devojku, jednu od članica ženskog bejzbol tima osnovanog 1943. kako bi se na svaki - pa makar i ovaj - način američki nacionalni sport održao živim dok su muškarci na frontu. Pored nje, u filmu glume Geena Davis, Lori Petty i, kao trener, Tom Hanks.        Jedna od pikanterija glasi da je režiserka Penny Marshall, na izričit Madonin zahtev, uslovljen učestvovanjem u filmu, sve duhovite replike pripisala njoj. Čak i da je istina - a po svoj prilici nije - bilo je smisleno. Kao što je smislena i replika upućena samoj Madoni kada ova krene da pokazuje grudi publici: "Misliš li da postoji osoba u Americi koja ih još nije videla?" Pravo pitanje.               Body Of Evidence (1993)        U ovoj, kontroverznoj erotskoj drami nemačkog režisera Ulia Edela, Madona glumi galeristkinju Rebeku Karlson, u slobodno vreme zavodnicu starijih muškaraca jakog imovinskog stanja i slabog srca; pošto ih uvuče u krevet i nagovori da je odrede za naslednicu, ona ih usmrćuje, kako je neko lepo definisao, prekomernim seksom na sadomazohističkoj osnovi. Jedan od tih nesrećnika ostavlja joj testamentom osam miliona dolara, međutim kada ga pronađu mrtvog, Rebeku optužuju za ubistvo sa predumišljajem. Ona onda angažuje portlandsku advokatsku zvezdu Frenka Dilenija (Willem Dafoe) da je brani; razume se, njihova veza ubrzo prerasta profesionalne okvire i pretvara se u strasnu avanturu.        Svučena da ubije, Madona nije ni pokušavala da pobegne od onoga što je Šeron Ston odglumila u hitu Basic Instinct; većina ljudi koji se bave pokretnim slikama ionako uopšte nije govorila o, na primer, sadržaju i stilu Edelovog filma, već se - sa sociološkog i seksološkog aspekta - bavila sličnostima između Instincta i Body Of Evidence, i to redovno na štetu ovog drugog. Jedina uteha za Madonu: pošto je znala da joj telo pouzdano funkcioniše kao smrtonosno oružje, nije morala da gubi vreme tražeći po kuhinji nož za led, već je mogla na miru da se posveti maštovitim detaljima u koje spada i sipanje sveže rastopljenog voska po Dafoevim genitalijama.               Dangerous Game (1993)        Iz više razloga se može ispostaviti da je ovo bio prelomni film Madonine karijere: najpre zbog toga što je radila sa kultnim figurama kao što su Abel Ferara i Harvi Kajtel; za Ferarine filmove je lepo primećeno da izgledaju kao da su snimljeni sečivom, a ne kamerom - on je često grub, ponekad brutalan, ali uvek autentičan i sugestivan do granice kidanja gledaočevih živaca. Napravila je dotad najupečatljiviju ulogu u karijeri, noseći se sa prvoklasnim partnerima (pored Kajtela, u filmu blista James Russo) i boreći se sa svojom prirodom: Madona, naime, ovde igra sve ono što u životu nije: pasivnu ženu bez identiteta koja dozvoljava da ljudi na njoj iskaljuju svoj bes a da ona, pretvarajući se polako u klasičnog mazohistu, nikada ne reaguje.        Dangerous Game je film o filmu: za vreme snimanja u Los Anđelesu, reditelj Eddie Israel maltretira glumce koji ga, očigledno, vole i koji misle da to maltretiranje ima pokrića...        Što se tiče Madone, ona je, još jednom potvrđujući kako sme dosta toga da stavi na kocku, ovim filmom definitivno pokazala ne samo da ume da glumi, nego i da ima razvijen ukus. Dangerous Game, sa svojim visokim standardima, obavezao ju je, pri tom, da bude probirljiva dok razmatra naredne ponude, ali joj je i pružio šansu za novo poglavlje u glumačkoj karijeri, poglavlje u kojem će je nepronicljivi kritičari, umesto što joj dodeljuju posprdnu nagradu Zlatna malina za najgoru ulogu godine (Body Of Evidence), staviti na listu uvaženih i priznatih.               Four Rooms (1995)        Omnibus sastavljen od četiri priče - The Missing Ingredient, The Wrong Man, The Misbehavers i The Man From Hollywood - različitih autora. Igraju, pored ostalih, Tim Rot, Antonio Banderas, Brus Vilis (koji nije potpisan ni na najavnoj ni na odjavnoj špici), Dženifer Bils, Marisa Tomei i Kventin Tarantino, koji je, istovremeno, jedan od dva izvršna producenta.        Madona se pojavljuje u prvoj priči koju je napisala i režirala Alison Anders. Učestvovanjem u ovom filmu, Madona je iznova pokazala kako ima dobar ukus i želju da radi sa ljudima prave reputacije i u projektima koji nose dah andergraunda. To joj je omogućilo dalje radikalno udaljavanje od imidža s početka karijere, no u tom smislu prava junakinja ovog filma bila je Dženifer Bils koja je, glasnim nabrajanjem svih poznatih naziva za muški polni organ, sa svog lika konačno zbrisala sindikalnu masku iz Flešdensa, pokazujući da je taj lik zavodljiviji i pametniji nego što se mislilo.               Blue In The Face (1995)        Izvrsni osamdesetominutni igrano-dokumentarni film Vejna Vanga i Pola Ostera; reč je, zapravo, o specifičnom dodatku njihovom filmu Smoke. Blue In The Face jeste nežni, poetični omaž Bruklinu, sentimentalna mini-povest jednog od najinteresantnijih delova Njujorka. Film je podeljen u nekoliko epizoda punih maštovitih improvizacija, fine, vešto kontrolisane patetike i nenametljivog humora; Madona se pojavljuje u poslednjoj priči (Once More With Feeling), glumeći devojku koja glavnoj ličnosti, Ogiju, uručuje "pevajući telegram". Utegnuta u šašav crveni kostim sa dubokim dekolteom, ona peva tekst telegrama, njiše bokovima i istura zadnjicu, zarađujući napojnicu od pet dolara. Ogija, inače, glumi Harvi Kajtel, a u filmu još učestvuju Lou Rid, Majkll J. Foks, Mira Sorvino, Džim Džarmuš (sa antologijskom konstatacijom: "Seks & cigarete će mi stvarno nedostajati") i drugi.               Girl 6 (1996)        Film Spajka Lia, jednog od najzanimljivijih režisera s kraja osamdesetih i tokom devedesetih. Pored samog Lija, u filmu glume Kventin Tarantino, Naomi Kembel, Coati Mundi, Halle Berry, John Turturro i druge zvezde među koji ma je Madona.               Evita (1996)        Prosto je frapantno koliko ima sličnosti između Eve Duarte (kasnije Peron) i Madone Ciccone. Tih sličnosti je toliko da je Madona morala ili želeti učešće u ovom filmu najviše na svetu ili moliti Boga da joj tako nešto niko nikada ne predloži. Kao što je poznato, ona je - budući sposobna da se uhvati u koštac sa sopstvenim demonima - godinama na različite načine pokušavala da se dokopa uloge Evite, načinivši od te zahtevne role top momenat svoje filmske karijere.        Ključne trenutke Evitinog života Madona je prikazala uverljivo, glumeći dirljivo i uzbudljivo, jednako na balkonu sa kojeg se govori masi ili na samrtničkoj postelji, mestu sa kojeg se upućuju poslednje reči mužu (ostatak priče zahtevao je rutinsku igru i to za Madonu nije predstavljalo nikakav napor). Uopšteno govoreći, ona se veoma dobro snašla, uspešno parirajući Antoniju Banderasu koji je predstavljao Čea, kao i Džonatanu Prajsu kojem je pripala uloga Huana Perona. Uloga Evite donela joj je Zlatni globus, jednu od najprestižnijih filmskih nagrada uopšte, ali u velikoj je zabludi svako ko misli da je to priznanje zarađeno lako; svedoci smo da su najbolje scene sa Madonom, scene Evitinog unutrašnjeg urušavanja, samo vrhunac karijere koja je podrazumevala velike borbe sa kritičarima, kao i upornost koja je povremeno bila jača od zdravog razuma.        Kad smo već kod upornosti, recimo i to da je Madona dobila ulogu Eve Peron tako što je (opet) napisala pismo režiseru; ovoga puta, međutim, nije u pitanju bio opskurni film već skupi holivudski spektakl - troškovi za Evitu iznosili su oko 60 miliona dolara - a režiser spada među najpoznatije u tom poslu. Opširno pismo - osam strana ispisanih rukom - bilo je tako ubedljivo da je Madona iz Parkerovih misli i planova istisnula imena poput Barbre Strejsend i Meril Strip (u konkurenciji je bila i Mišel Fajfer, ali je odustala zbog privatnih obaveza).               The Next Best Thing (2000)        Romantična komedija o Abbie (Madona), instruktorki joge, i Robertu (Rupert Everett), njenom privlačnom , neobično muževnom gej-prijatelju.        Prepričan, The Next Best Thing - u režiji Džona Šlezingera - baš ne mami na gledanje ali, ne dajte se zavarati, on uopšte nije loš. U pitanju je "mali", zabavan film, pitak, ali ne i plitak. On pokazuje da Madona, posle Evite, nije rešila da se oslobodi balasta zdravog razuma i počne da bira samo role u glomaznim spektaklima. Umesto toga, ona, očigledno, nastavlja da traži uloge koje joj intimno odgovaraju i da ih, po mogućstvu, prilagođava svojim privatnim interesovanjiima (u originalnom scenariju Abbie nije bila instruktorka joge nego plivanja, ali je Madona, koja je jogi posvećena već godinama, to uspela da izmeni). "Mogla bih da se setim i nekih dobitnika Oskara koji su snimili više slabih filmova od mene." Niko da nije pomenuo Kim Basinger, važi?