NASLOV: "Bićete kao bogovi"
AUTOR: Erih From
IZDAVAČ: "Klio", Beograd 2001.

      Nenad Daković
      
       Doista, ko se još seća Eriha Froma? Da se našalim, možda još jedino Žarko Trebješanin koji je svojevremeno napisao ozbiljnu disertaciju o njegovim dihotomijama i za ovu priliku inspirativan pogovor. Nekada je ovaj američki psihoanalitičar jevrejskog porekla bio jedan od teorijskih vedeta našeg kritičkog marksizma, odnosno humanizma. Pokazalo se da je upravo problem čovekove slobode ili, preciznije, oslobođenja, što pokazuje i ovo delo, ostao Fromova opsesivna tema do samog kraja njegove teorijske aktivnosti. U svakom slučaju, ovo neočekivano podsećanje na Froma jeste dobar izdavački potez. Jer, u međuvremenu, teorijsko interesovanje se kod nas radikalno promenilo. Fromovi nekadašnji prijatelji doživeli su neočekivanu teorijsku metanoju a i veronauka je uvedena u naše škole tako da će Fromov humanistički optimizam u pogledu Starog zaveta, verovatno, postati predmet kritike. Tim pre što je Stari zavet u našim verskim školama na nekoj vrsti neoficijelnog kritičkog indeksa, iako Stari zavet predstavlja zajednički izvor iz kojeg su nastale tri najveće religije zapadnog sveta: judaizam, hrišćanstvo i islam. Možda ovo zajedničko poreklo treba potisnuti iz sećanja?
       Podnaslov Fromovog ogleda je "radikalno tumačenje Starog zaveta i njegove tradicije". U čemu se ogleda njegov radikalizam? Raširena je predrasuda da, za razliku od Novog zaveta koji predstavlja izraz ljubavi i milosrđa, Stari zavet izražava samo načela pravde i osvete. Da bi doveo u pitanje ovo rašireno verovanje, From polazi od razlike između neteističkog religijskog iskustva ("iskustva h") koje označava univerzalno ljudsko iskustvo i same religije kao sistema znanja, odnosno apsurdnosti same teologije. Jer, "ako bog nema imena ne postoji ništa o čemu se može govoriti". Zato je "zavet" koji je bog sklopio sa čovekom neka vrsta duga boga prema čoveku, "jer se bog ne meša u istoriju i ne menja čovekovo srce". Avram je "slobodan čovek" budući da njegov "pad" nije metafizički nego istorijski događaj i zahvaljujući ovoj razlici između "prvog" i "prvobitnog greha" From će dospeti do razlike između judaizma, Starog zaveta i jevrejske Biblije i Novog zaveta ili hrišćanske Biblije. Tako judaizam naglašava "horizontalnu, istorijsku osu" a hrišćanstvo "vertikalnu osu" u učenju o zagrobnom životu i Apokalipsi. Suštinska ideja judaizma je ideja o slobodi a mesijansko doba nije čin milosrđa nego, kako veli From, "čovekovih dihotomija". Zato je prirodno da u svojoj analizi From naglašava postbiblijski razvoj, odnosno učenja proroka i psalme, u kojem njegov optimistički humanizam više dolazi do izražaja. NJegova analiza zaključuje se analizom psalma 22 u kojem From vidi negaciju Hristovog očajanja, kao što šesti psalm, u kojem se veli: "Jer mrtvi ne spominju tebe, u grobu ko će te slaviti?", izražava osnovnu razliku u odnosu na hrišćanstvo. Jevrejska Biblija nije "novo iskustvo smrti", nego novo iskustvo života. Čovek je zato "majstor povratka" ili "majstor života". U odnosu na šesti psalm teologija je u principu inferiorna ili apsurdna, kako bi rekao From.