NASLOV:Prilično mrtvi
AUTOR: Vladan Matijević
IZDAVAČ: Narodna knjiga
Beograd 2000.

      Adrijana Marčetić
      
       U priči "Sunovrat", jednoj od najboljih priča iz zbirke Prilično mrtvi Vladana Matijevića, glavni junak i pripovedač - svirač na usnoj harmonici - odjednom postaje svestan da se "sunovraćuje": propada u prazninu bez dna. Štaviše, on vidi da se sunovraćuju i ljudi oko njega, da "ćute i padaju tiho kao sneg", ali to, izgleda, ne primećuju. Junak je sasvim usamljen u svom užasnom saznanju i nastojanju da, noseći otvoren kišobran, koliko-toliko uspori sunovrat i odloži neizbežan kraj svog propadanja.
       Ali, središnji fantastično-košmarni motiv "sunovrata" uklopljen je u suštinski realističan narativan kontekst. "Stvarnost" koja okružuje junaka je sasvim obična, naša stvarnost, a u činjenicama iz njegovog života nema ničeg natprirodnog: on odlazi na koncert, pije pivo i vinjak, ima roditelje koji ga ne razumeju i pati zbog nesrećne ljubavi. "Stvarnost" u kojoj dominira prozaičnost svakodnevice oneobičena je zahvaljujući "pomerenoj" psihološkoj perspektivi iz koje je predočena.
       Na ovaj način ispripovedane su gotovo sve priče u zbirci Prilično mrtvi, pa bi se zato moglo reći da je tehnika psihološkog "oneobičavanja" Matijevićevo glavno sredstvo u izgradnji sižea. Predočavajući neko manje ili više zanimljivo zbivanje, pisac središnji narativni "fokus" smešta u, po pravilu, "pomerenu" svest iz koje se potom sagledavaju i samo to zbivanje i njegove značenjske implikacije. Tako je, na primer, u priči "Došljak" pripovedanje povereno duhu devojke samoubice, priču "Oficir ružnog lica" pripoveda dečak sadista, budući SS oficir, u "Tamnoj strani meseca" jedan od pripovedača je noćni čuvar s ubilačkim nagonom, a u "Putanji šarene lopte" transvestit. Pripovedačeva neobična psihološka konstitucija služi da se u predočeno zbivanje, koje je samo po sebi često sasvim banalno, unese drugostepeno, metaforično značenje, te da se samim tim "produbi" smisao predstavljenog sveta u celini. Pripovedajući na ovaj način, Matijević se, čini se, inspiriše prozom savremenih anglo-američkih pripovedača, na primer Karverovim ili Kerijevim pričama, dok su mu najvažniji klasični uzori Kafka i Beket. Osim toga, očigledni izvori Matijevićeve inspiracije, na koje uostalom i sam upućuje, predstavljaju filmska tehnika montaže ("Kratki rezovi") i rok muzika ("Tamna strana meseca").
       Navedeni izvori istovremeno svedoče i o vrsti senzibiliteta koji stoji u osnovi Matijevićevih priča. NJegovi junaci su "autsajderi", socijalno neprilagođeni pojedinci, usamljenici i čudaci koji svet oko sebe doživljavaju kao zastrašujuću, psihodeličnu moru. Emocionalno prazni, lišeni autentične komunikacije s drugim ljudskim bićima, ovi likovi zaista deluju "prilično mrtvo"; Matijevićevi junaci su zarobljenici jednodimenzionalnog sveta svoje košmarne fantazije. Isti moderan senzibilitet ogleda se i na planu forme. Matijevićeve priče pisane su savremenim narativnim jezikom za koji je, s jedne strane, karakterističan minimalizam u pogledu fabule, a s druge, nastojanje da se eksperimentisanjem dovedu u pitanje tradicionalni pripovedni kanoni. Osim u primeni "oneobičene" pripovedne perspektive, eksperiment u nekim pričama iz Prilično mrtvih sastoji se i u kompozicionom premeštanju pojedinih delova priče ("Proleće Filipa Kukavice"), kao i u preplitanju različitih narativnih glasova ("Tamna strana meseca", "Cveće za doktora").
       Ipak, eksperiment nije ni glavno svojstvo ni glavna vrlina Matijevićevog pripovedanja. Naprotiv, najviše veštine Matijević pokazuje na planu nešto tradicionalnijih - i zahtevnijih - pripovedačkih umeća: on je pisac koji izuzetno vešto, s vrlo malo reči, uspeva da verno dočara atmosferu i socijalnu stvarnost u kojoj "žive" njegovi junaci i da istovremeno precizno i uverljivo predstavi njihova psihološka preživljavanja. Osim toga, sve priče iz zbirke Prilično mrtvi ostavljaju utisak celovitosti i jedinstvenosti, čvrsto složenih celina u kojima nema ni suvišnih rečenica ni "praznog hoda", što je vrlina koja se u prozi - i to ne samo našoj - ne sreće često. Najzad, povoljnom utisku o Matijevićevom pripovedanju doprinosi i činjenica da ono nije puko eksperimentisanje formom, već prvenstveno izraz jednog posebnog doživljaja sveta koji je prepoznatljiv u svim pričama zbirke Prilično mrtvi, bez obzira na raznolikost narativnih glasova koji se u njima javljaju.