Iako internacionalni i kosmopolitski, Bajrojtski festival koji ove godine slavi 125. godišnjicu, ima i svoju oporu notu - eminentno nemački karakter u duhu nacionalnog poimanja umetnosti

      Otvaranje ovog jubilarnog festivala palo je 25. jula 2001. svečanom inscenacijom "Majstora pevača" pod umetničkim rukovodstvom Volfganga Vagnera, Rihardovog unuka. Specijalni dvostruki koncert - u povodu 125. godišnjice Bajrojtskog festivala i 50. godišnjice Novog bajrojtskog festivala održan je 10. avgusta izvođenjem Betovenove IX simfonije, d-mol, opus 125, koja je u delu Riharda Vagnera imala centralnu ulogu. NJome je Vagner dirigovao 1872, a interpretacijom te simfonije je Vilhelm Furtvengler 1951. otvorio Novi bajrojtski festival.
       Izvođenjem tog Betovenovog dela indirektno se odaje omaž ideji i kontinuitetu Bajrojtskog festivala. Trivijalno je možda isticati da je narod "pesnika i mislilaca", a moglo bi se reći i kompozitora, prečesto vizije duha politički ideologizovao. Kad god je reč o nemačkom geniju, takva se isticanja čine redundantnim.
       Recimo eksplicite, da gotovo nikoja institucija nemačke kulturne istorije nije bila u takvoj permanentnoj napregnutosti između politike i umetnosti, kao što je to slučaj sa Bajrojtskim festivalom. Jedan nemački estetičar muzike veli da je "bajrojtizam" nešto poput sekte. Psihoanalitičari oko Frojda, komunisti oko Lenjina i Trockog, kompozitori oko Šenberga - na egzemplaran način odražavaju prirodu tog složenog odnosa. No, tamo gde ima idolatrijskog poistovećivanja, tamo su i izdaje vrlo česte i renegatstvo gotovo pravilo. Karl Gustav Jung i A. Adler kod frojdijanaca, Trocki i Kestler kod komunista, Niče i Bilov kod Vagnera.
       Konstantin Stanislavski je bio euforičan i lapidaran: "Vagnerov san o festivalu u Bajrojtu je najviši domet koje je pozorišna umetnost u 19. veku postigla." Sam Rihard Vagner pisaće s narcističkim patosom. "Bajrojt je praktično moj najveći genijalni potez."
       Šta je genija muzičkog teatra doista odvelo u palanački Bajrojt? Baden-Baden, Berlin, London i Čikago su imali atraktivne ponude. Da li su pri tom slučaj, intuicija i kalkulacija bili odlučujući? U autobiografiji "Moj život" Vagner, s izlivom idealističkog zanosa, veli da ga je teatar kneginje Vilhelmine u Bajrojtu, biser rokoko arhitekture, u jedan mah opsenio. Za izbor Bajrojta bili su odlučujući i drugi razlozi. S jedne strane, to što je Bajrojt bio udaljen od kulturnih centara koje je Vagner mrzeo, a s druge, što on ipak leži na umerenoj udaljenosti od Minhena, Frankfurta, Lajpciga ili Berlina. Najvažniji od svih sastojao se u činjenici što Bajrojt, ipak, čini deo Bavarske i što je time u sferi vlasti i uticaja velikog mecene kralja Bavarske Ludviga II koji mu je iz svog privatnog fonda stavljao izvesnu apanažu na raspolaganje.
       Na Vagnerov 59. rođendan, 22. maja 1872. položen je bio kamen temeljac za "Festšpilhauz". Prvi Bajrojtski festival otpočeo je premijerom
       "Rajngolda" 13. avgusta 1876. Posle Vagnerove smrti 1883, rukovodstvo festivalom preuzima njegova udovica Kozima Vagner, kći Franca Lista. Festival je dosegao zenit premijerom "Tristana i Izolde". Stariji Vagnerov sin, Zigfrid, preuzima rukovodstvo festivalom, kojim će rukovoditi do smrti 1930. Zigfridova supruga, Vinifred (rođena Vilijams-Najdort), frenetično slaveći firera, rukovodiće festivalom do 1944. Tu epohu obeležava bliskost sa nacionalsocijalizmom i ekstremno prisna veza sa Adolfom Hitlerom. Sinovi Zigfrida i Vinifred Vagner, Viland i Volfgang, preuzimaju 1951. zajedničko rukovodstvo festivalom. Posle Vilandove smrti, Volfgang Vagner je postao svemoćni monarh Bajrojtskog teatra. Od 1973. postoji Fondacija Riharda Vagnera u Bajrojtu čiji pravilnik jasno reguliše rukovodstvo festivalom - "jednim ili više članova familije Vagner". Ta klauzula gubi pravosnažnost ukoliko se, "drugi, adekvatniji kandidat pojavi". Budućnost festivala je kvazidinastički regulisana.
       Tek nedavno je festival zapao u turbulencije saopštenjem Ministarstva za kulturu Bavarske da će subvencije biti drastično smanjene. Kako je monarhu Vagnerovog klana sada osamdeset i prva godina, to se i prirodno postavlja pitanje njegovog naslednika. Posle silnih familijarnih intriga, finansijskih i estetičkih peripetija, bila je nominovana kći iz prvog braka Volfganga Vagnera, Eva Paskije-Vagner. Na to mesto reflektuje i Nike Vagner, kći Vilanda Vagnera. Kako je Eva Paskije-Vagner u junu povukla svoju nominaciju, to se personalno vrzino kolo sa svim pratećim intrigama produžuje do daljeg. Nike Vagner je nagovestila svoju spremnost da od 2006. zajedno sa direktorom Štutgartske opere Klausom Celajnom preuzme umetničko rukovodstvo Bajrojtskog festivala.
       Bajrojt je nadasve topos monokulture Vagnerovih drama. Bajrojt je postao, više no Salcburg za Mocarta, sinonim i šifra Vagnerove muzike. U tom sezonalnom teatru, koji se svakog leta volšebno prevaploti u kultni i mistagoški hram promišljanja Vagnerovih muzičkih drama, sjate se ne samo melomani poklonici i internacionalna "džet-set" šikerija već i gusti i nepregledni snop parvenija, paladina, propagandista i žurnalista. I mimo sveg internacionalizma i kosmopolitizma istine radi valja reći da Bajrojtski festival ima i svoju opornu fasetu, naime eminentno nemački karakter, u duhu Vagnerovog nacionalnog poimanja umetnosti.
      
       ZORAN ANDRIĆ