Od 12. do 22. jula cela Peruđa je bila hram džeza u kome se od jutra do večeri sviralo na desetinama punktova ovog srednjovekovnog grada

      Kako li su se samo srednjovekovni arhitekti i njihovi moderni sledbenici slatko poigrali gostima Peruđe! U gornji, stari grad - čija dva kvadratna kilometra beleže dva i po milenijuma burne istorije glavnog grada Umbrije - stiže se pokretnim stepenicama kroz hodnike Tvrđave (Rocca) Paolina, koju je papska država podigla na ruševinama palate porodice Baljoni, 1540. godine. Desetak minuta putovanja sa pogledom na renesansne odaje, a onda sjaj letnjeg sunca na Pjaci Italija, vreva grada koji se budi u podne, udarci bas bubnja da odrede ritam koraka, reski doboš, siktanje činela, pa urlanje limenog orkestra. Dobro došli u hram džeza, italijanski Nju Orleans, na Umbria Jazz 2001.
       Svira se na desetak punktova. Za džez buđenje je zadužen Olympia Brass Band iz Nju Orleansa - čiji ceremonijal majstor, sa kitnjastom lentom preko ramena i belim kišobranom umesto dirigentske palice, okuplja trubače i turiste pred hotelom "Brufani" da prošetaju Korzom Vanuči, pozovu na kapućino u neki od usputnih restorana, pa otvore zabavu na trgu 4. novembar (uz miris pice i vina iz skupih restorana) i u bašti Karduči (uz miris kreolske kuhinje - šator nazvan Luisiana Corner nudio je retku priliku degustacije džambolaje i gamba). Sve do ponoći, na ovim binama razmeNju ju se grupe različitog stilskog opredeljenja, ali svakako "mekše" orijentacije. Najveće veselje nude sastavi dvojice saksofonista, DŽonija Nokturna (SAD) i Reja Đelata (Velika Britanija), uz veseli ritam i bluz po receptu dva Luja - heroja džuboksa DŽordana (Nokturn) i (Diznijevog) snjing veseljaka Prime (Đelato).
      
       Sećanje na Majlsa
       Starinskim bluz temama zanimala se seda dama Linda Hopkins, a modernije bluz tonove pakovao je divlji gitarista Hajram Bulok. Zvuci harmonike Rokin Dupsija i njegovih Zydeco Tnjisters pozivali su na ples, a harmonije Melody Clouds Gosped Singers podsećale na još jedan važan izvor džez idioma. Pred zatvaranje festivala formiran je Very Very Big Band, od nekoliko stotina profesora, asistenata i polaznika "klinike" Umberia Jazz (koju tradicionalno u vreme festivala organizuje čuvena muzička škola Berkli iz Bostona) - džez paradom gradskim jezgrom obeleženo je deset godina od smrti Majlsa Dejvisa. Stilizacija čuvene Majlsove fotografije u bokserskom ringu, delo Patersona i Barnsa, poslužila je kao zvanični plakat festivala i motiv na festivalskoj majici.
       Festival je otvoren 12. jula koncertom pevačice Di Di Bridžvoter u teatru Morlaki. To je najveće (pet galerija) i najraskošnije od sedam pozorišta u oblasti, s pozlaćenim svodom i zidovima, raskošnim lusterom i tapeciranim foteljama boje trule višnje, otvoreno za potrebe Muzičke akademije, 1790. godine. Barokni ambijent idealno je pogodovao novom programu Bridžvoterove - džez aranžmanima legendarnih songova nemačkog kompozitora Kurta Vajla - čemu je svedočilo nekoliko stotina srećnika sa specijalnim pozivnicama. U drugoj polovini festivala ovaj prostor bio je domaćin grupi Parsons Dance, koja je predstavila baletsku koreografiju Majlsove ploče "Kind Of Blue", jednog od najcenjenijih albuma u istoriji džeza.
       Sećanje na Majlsa nije mimoišlo ni glavni program, pod otvorenim nebom u Vrtu Frontone. Enriko Rava i Paolo Fresu, dvojica najpoznatijih italijanskih džez trubača, sjajno su se izborili sa teškim zadatkom referisanja na Majlsov legendarni kvintet iz pedesetih godina, razmeNju jući nadahnuta sola u temama poput "Milistones" ili "Bye Bye Blackbird", uz dostojnu asistenciju pijaniste Stefana Bolanija i dvojice ritmičara. Drugi deo iste večeri, u kojem je Rava pokušao da pomogne indisponiranom Gatu Barbijeriju (saksofon, Argentina - proslavio se temom za film "Poslednji tango u Parizu"), brzo će biti zaboravljen.
       Posebna pažnja posvećena je konceptu pijanističkog trija. Ahmad DŽamal i Bred Meldou nastupili su iste večeri, što deo izveštača nije povoljno ocenio, mada je bilo zanimljivo neposredno sagledati različite koncepte (agresivni DŽamalov i nežni Meldouov), uporediti generacijsku energiju (sedamdesetogodišnji DŽamal troši svaki gram energije da dokaže vitalnost, a tridesetogodišnji Meldou taktizira da suptilno prikaže kreativnu zrelost), napokon, diviti se trijumfu džeza kao bogatstva različitih pogleda na muziku. Standards Trio Kita DŽereta je obnovio posetu festivalu, Šveđanin Esbjorn Svenson se nametnuo kao fin sledbenik Monkove filozofije, a golobradi Australijanac Tim Stivens najviše je slušao Bila Evansa.
      
       Mladići sa "klinike" Berkli
       Uz elegičan Stivensov pijanizam, stižemo do zanimljivog programa u još jednom neobičnom prostoru. Molitvenik svete Sesilije (Oratorio Di Santa Cecilia), iz sedamnaestog veka, nazvan po svetici zaštitnici muzičara, posle niza godina restauracije, osposobljen je za kamerne koncerte zahvaljujući glavnom sponzoru festivala Heinekenu i ličnoj donaciji popularnog pevača Tonija Beneta. Tokom dva popodneva, u ovom zdaNju savršene akustike, muzicirali su umetnici iz Australije - pored Stivensa još i saksofonista Berni Mekgan, te avangardna ekipa simpatičnog imena Ish Ish. Omogućavajući zanimljiv susret, Australijski savet i Nacionalna kancelarija za razvoj džeza doprineli su upoznavaNju opskurne, ali vitalne džez sredine - potpisnik ovih redova voleo bi da slično društvo pozdravi i na domaćem terenu.
       U kasnu noć vodi muzika iz nekoliko kafića u kojima sviraju mladići sa "klinike" Berkli, a ponekad im se pridruže njihove poznate kolege u potrazi za dobrom zabavom u časovima opuštanja posle dobro obavljenog "plaćenog" posla. Među vrućim ponoćnim skupovima, ove godine se isticao program u teatru Pavone, skromnijem od Morlakija, ali izrazito prisnom prostoru. Na sceni je iz večeri u veče bio Gid Evans Orchestra, sastav koji čuva uspomenu na slavnog dirigenta i aranžera, a koji predvodi njegov sin, trubač Majls (ime, naravno, ne slučajno asocira na Dejvisa, sa kojim je Gil Evans sarađivao krajem pedesetih).
      
       VOJISLAV PANTIĆ