"Munje" su prvi domaći film koji će u Hrvatsku ući na velika vrata, u velike kino dvorane Zagreba i ostalih gradova. Da li je to konačan dokaz da je srpski film najbolji izvozni proizvod kad je o kulturi reč

      Ja sam trudna. Ja sam Nikola.
       Ja sam tvoja devojka. Nesrećnice.
       Ovaj dijalog Milene Pavlović i Nikole Koja iz filma "Mi nismo anđeli", tvrdi nam jedan producent, zna svaki drugi mladi Zagrepčanin. Ne zna se broja piratskim kasetama sa ovim filmom koje su prodate u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Makedoniji. Tek 1999. godine legalizovana je prodaja ovog filma na video-kasetama. Od tada se može govoriti o regularnijem prisustvu srpskih filmova na području bivših jugoslovenskih republika.
       Ono što se ovih dana događa sa filmom "Munje" Radomira Raše Andrića, predstavlja praktično novu praksu u dosadašnjim odnosima. Producent ovog filma Milko Josifović to objašnjava sledećim rečima:
       - Onog trenutka kada smo završili "Munje", a tonsku obradu filma radili smo u zagrebačkom "Gama studiju" koji predstavlja deo nekadašnjeg Jadran filma, hrvatski distributeri su se već javili. Došli su na premijeru filma u Beograd i onda smo počeli da pregovaramo. Za sada su u igri UCD i Discaverdž, dva privatna zagrebačka distributera i videćemo ko će ga otkupiti. Međutim, moj uslov je bio: ili će se "Munje" prikazivati u najboljim bioskopskim salama, ili Hrvati neće videti ovaj film. I prihvatili su naš zahtev.
       Drugim rečima "Munje" će biti prvi film koji će na velika vrata ući u Hrvatsku, jednako kao i u Sloveniju gde će 6. septembra biti njegova premijera u LJubljani, potom u Mariboru i Celju. Na ovaj način, pravi se bitna razlika izmedju dosadašnjeg prisustva filmova srpske produkcije koji su proizvedeni u poslednjih deset godina i bili prikazivani na ex džu prostoru. Jer, sva ta ostvarenja naših reditelja prikazivala su se u andergraund filmskim prostorima, u Kinoteci, u studentskim kulturnim centrima, ali nikako u najvećim kino dvoranama u Hrvatskoj.
       Sva je prilika da počinje nova era u odnosima sa onima od kojih smo se manje ili više bolno rastali početkom devedesetih. Po mišljenju upućenih, srpski film može da postane najbolji izvozni proizvod u nekadašnje jugoslovenske prostore, kad je o kulturi reč. Ako se treba pozivati na nekadašnje iskustvo, mada u ovom slučaju to nije od velike koristi, pre raspada Jugoslavije snimano je tridesetak filmova godišnje, od toga polovina u Srbiji. I svi su oni bili gledaniji u ostalim republikama nego filmovi tamošnje produkcije. Neretko, tukli su rekorde velikih svetskih hitova. Isto je i danas. Milko Josifov nema podatak da je neki film oborio rekord "Rana" Srđana Dragojevića koji je u Sarajevu videlo 22 000 gledalaca a u Federaciji BiH 40 000. "Lepa sela, lepo gore" bila su 1996. najgledaniji film u Sloveniji sa više od 60 000 prodatih karata, dok je pedesetak hiljada gledalaca takodje bio rekord u Makedoniji.
       Producenti, odnosno distributeri u ovoj priči imaju najrealniji odnos prema ovom poslu u kome svako ima svoj interes. Tako Ivana Mihić, vlasnik producentske kuće "Horizont" nabraja razloge zbog kojih prihvata tezu o srpskom filmu kao najboljem izvoznom pakovanju kad je o ovdašnjoj kulturi reč:
       - Prvo, mnogo je jednostavnije prikazati jedan film nego dovesti ceo pozorišni ansambl neke predstave. Broj prikazivanja i broj gledalaca neke pozorišne predstave ili izložbe... ne može da se poredi sa brojem posetilaca bioskopskih projekcija. Srpski film postiže fantastične rezultate i u svetu, te se o njemu priča i na prostorima ex-džu. Na primer, film "Mehanizam" je do sada učestvovao na 32 inostrana festivala a ići će, za sada, na još dvanaest. To je retkost u našoj kinematografiji i ta činjenica svakako utiče i na interesovanje ljudi iz naših bivših republika.
       Takođe, mnogo je glumaca starije generacije iz Srbije, koji su i dalje popularni na tim prostorima i koje ljudi pamte i žele ponovo da gledaju, a igraju u našim filmovima. Mnogo je autora čiji su filmovi bili voljeni, i ljudi žele da vide šta su novo stvarali. Uopšte, naš duh, pa i naša duhovitost, specifični su i publika van granica naše zemlje uživa u njemu. Konačno, ipak smo mi živeli mnogo godina u zajednici i postoji nešto što nas spaja i nešto što samo mi sa ovih prostora razumemo.
       Ivana Mihić, naravno, podrazumeva i kvalitet naših filmova koji je prevashodna preporuka za svaku publiku, ali ima u vidu još jednu specifičnost:
       - U našim filmovima nema politizacije ni službe režimu (što se ne može reći za filmove iz nekih bivših republika) i to je sigurno razlog velike potražnje za njima.
      
       Direktor producentsko-distributerske kuće "Vans" potvrdjuje da su "Lepa sela, lepo gore" bila apsolutan rekorder po gledanosti, a "Rane" i "Bure baruta" megahitovi i tumači:
       - Deo mlade publike koju nije zahvatio žestok nacionalni sukob, namerno je voleo da gleda srpski film u Hrvatskoj. To je bila publika koja je predstavljala prirodnu političku opoziciju u Hrvatskoj. S druge strane, kako je vreme prolazilo, ljudi su jednostavno želeli da gledaju likove koje poznaju - Milenu Dravić, Dragana Nikolića, LJubišu Samardžića... Oficijelna politika jeste otežavala da se radi normalno, ali je u isti mah i činila da srpski film bude najželjenije zabranjeno voće. Tako je gledanost ponekad bivala možda i veća nego što pojedini filmovi zaslužuju.
       Naš sagovornik smatra da tek sada počinje vreme ozbiljnih poslova i da je prošao period ispipavanja tržišta. Treba imati na umu da se isplati prikazivanje domaćeg filma u Hrvatskoj i Sloveniji na primer, jer su tamo karte neuporedivo skuplje nego ovde.
       Mnogi su spremni da ovaj prodor srpskog filma krste jugonostalgijom, što direktor Avala filma Ranko Petrič, poput mnogih, demantuje:
       - To, ni u kom slučaju, nije jugonostalgija već dokaz kvaliteta našeg filma. Stasale su nove generacije sa novim senzibilitetom i oni se medjusobno prepoznaju i razumeju bez obzira u kom delu bivše Jugoslavije žive. Srpski film je u tom pogledu zaista najpogodniji izvozni proizvod jer u našim ostvarenjima dominira specifičan i prepoznatljiv duh.
       Za filmove "Mehanizam" i "Kupi mi Eliota" otkupljena su video i televizijska prava za celu ex-džu, upoznaje nas Ivana Mihić i govori o svom iskustvu kad je o Sloveniji reč:
       - Krajem 1999. bila sam u poseti slovenačkom Ministarstvu kulture, slovenačkom filmskom fondu i imala organizovane razgovore sa dosta njihovih producenata i distributera. Cilj mog putovanja, a i motiv, bio je da upoznam način na koji oni stvaraju i finansiraju svoje filmove i da sklopim kontakte za neke buduće projekte. Moram da priznam da sam bila fascinirana. Pored ljudi koji su željni saradnje, izuzetno ljubazni i kreativni, oduševilo me je to što država u finansiranju filmova u Sloveniji učestvuje i sa 85 odsto od budžeta filma. Takodje sam primetila da ljudi gledaju naš satelitski program, citiraju replike iz naših filmova, poznaju našu najnoviju filmsku produkciju i naše glumce mladje generacije. Interesuju se za sve što dolazi odavde, što predstavlja jasan znak da srpski film već jeste dobar izvozni proizvod. Kakvi su realni izgledi da ponovo dobijemo filmove koji će biti rezultat koprodukcije producentskih kuća iz zemalja bivše Jugoslavije? Ranko Petrič kaže da je još rano za to:
       - Prošle godine nismo uspeli da zatvorimo finansijsku konstrukciju za jedan film koji je trebalo da bude rezultat zajedničkog ulaganja Srbije, Slovenije, Hrvatske i Crne Gore.
       Dejan Vražalić smatra da je to neminovna budućnost:
       - Biće to pre svega ujedinjenje snaga iz većeg broja zemalja ovog regiona, nužna integracija bez koje nema velikih filmskih projekata na ovim prostorima. U svakom slučaju, biće to potpuno različito od one koprodukcije koju smo imali u nekadašnjoj SFRJ. Najpre, reč je o privatnim producentima što znači da se ne saradjuje na državnom nivou, ali ni na nivou bratstva i jedinstva, već po sistemu objedinjenog bratstva u filmskom smislu. Nije, dakle, reč o bilo kakvom emotivnom, već pre svega profesionalnom pristupu kad je reč o proizvodnji filma. Mi smo svih ovih godina koje su bile veoma teške za stvaralaštvo, pokazali da je filmska proizvodnja bila neprekinuta i da smo u tom pogledu zadržali apsolutni primat na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Tu činjenicu treba i materijalno valorizovati ako znamo da je za Hrvatsku veoma važno da prikaže srpski film svojim gledaocima, ako su Slovenci i Makedonci u tom pogledu izuzetno zainteresovani, ostao je najteži deo otvaranja tržišta - Federacija Bosne i Hercegovine. Sada je i to savladano, tako da praktično više ne postoje ni političke prepreke da od naših filmskih ostvarenja ubiramo tantijeme.
       Teško je zaključiti da su baš svi politički okovi raskinuti, posebno kad je reč o oficijelnom tržištu Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Možda se više neće dogoditi da srpski film bude titlovan na hrvatski, možda će još biti slučajeva koji su rezultat nacionalne netrpeljivosti i nemogućnosti da se zaborave sveži grobovi iz poslednjih ratova... Ali, interes i u ovom slučaju predstavlja onu neprikosnovenu vodilju kojoj će se prikloniti dojučerašnji neprijatelji. Hrvoje Hitrec, hrvatski reditelj, koji je svoju estetiku formirao u Beogradu, na FEST-u i u Kinoteci, ne krije da mu nedostaju filmovi Živojina Pavlovića koje ne može da vidi u hrvatskoj kinoteci i preporučuje:
       - Srbi bi morali znati da je njihov najjači kulturni adut upravo film. Ne postoji nijedan proizvod iz Srbije koji ima tako dobru prođu u Hrvatskoj kao vaši filmovi. Vi od nečeg morate krenuti. U filmu imate i šta da pokažete i na čemu da zaradite. Ujedno, srpski film je najbolji most kojim ćete ostvariti saradnju sa svetom.
       I vratimo se "Munjama", filmu mladog reditelja Raše Andrića koji je početkom avgusta prikazan na filmskom festivalu u Motovuku. To je urbana beogradska priča koja je podigla na noge publiku u Istri, isto kao što je to bilo na Paliću, na primer. Krajem avgusta film će biti prikazan i na filmskoj smotri u Sarajevu. Ako se i tamo dogodi uspeh, treba očekivati da se i sa distributerima iz BiH pregovara na isti način kao sa slovenačkim i hrvatskim. Da se pod najboljim uslovima prodaje ono što se iz Srbije jedino traži. Možda je to početak tržišnog poslovanja kad je o kulturi reč.
      
       RADMILA STANKOVIĆ