Od dana kada sam došla u misiju OEBS-a, svi su znali za moje poreklo. Ako neko misli da sam zbog njega zla, puna predrasuda ili pristrasna, onda je to njegov problem. Znači da je emotivno i intelektualno ograničen. Ja sam ponosna na svoje poreklo, ali to sigurno ne ograničava moj identitet

      Pomalo neobično zvuči: američka građanka volontira u Saveznom ministarstvu nacionalnih i etničkih zajednica. Upravo je to sadašnja životna odrednica Marine Koblenc, Amerikanke iz mešovitog braka Srpkinje i Jevrejina. Srpski govori sa karakterističnim naglaskom. Učestvovala je u radu Unprofora i OEBS-a u Bosni, a u bliskom susretu sa mržnjom i osvetom, zlom i patnjom, opredelila je sebe za sadašnje angažovanje: da se vrednostima zajedničkog života dă prilika i podsticaj.
      
       ŠTA SE TU MOŽE:Moj otac je, početkom pedesetih, bio dopisnik Herald tribjuna iz Beograda. Vozio je automobil kad je ugledao moju buduću majku, usledilo je naglo kočenje i zaljubljivanje. To baš nije bilo povoljno za porodicu moje majke: družiti se, u to vreme, sa jednim Amerikancem, pri tom novinarem koji piše protiv komunizma. Podrazumeva se da su imali Udbu za vratom, i da je moja majka morala da ide na "informativne razgovore". Zbog toga su, čak, izgubili pravo na bonove za snabdevanje. Ubrzo je moj otac postao persona non grata, a pre nego što se to dogodilo, otišao je kod majčinih roditelja i rekao: Želim da se oženim vašom ćerkom!? Priča se da nisu bili oduševljeni, mama nije bila završila studije medicine. Ipak, rekli su: Dobro, šta se tu može. Onda je moj otac, preko svog prijatelja Jevrejina i komuniste, uspeo da dobije papire za mamu. Tako smo se, sestra i ja, rodile u Nemačkoj.Tu smo živeli nekoliko godina, onda u Parizu, pa u NJujorku, gde sam se upoznala sa svojim jevrejskim poreklom.
       Odrastala sam na relaciji Pariz-NJujork, a otac je stalno insistirao na našem pripadanju Americi. Jednom sam ga pitala: Zašto si nas upisao u francusku školu, kad insistiraš da smo Amerikanke? Odgovorio je: Nisam hteo da odrastete sa hot dogom i koka-kolom. Takav njegov odgovor delimično objašnjava razliku između Evrope i Amerike.
       Krštena sam ovde, u topčiderskoj crkvi. Ne toliko zbog religioznosti moje bake i majke, već zbog bojazni od nekog mogućeg talasa antisemitizma, kako bi, eventualno, sestra i ja time bile zaštićene. I deca moje sestre krštena su ovde. Ja se osećam i Jevrejkom i Srpkinjom. Nisam posebno religiozna, ali poštujem obe religije. Kasnije, kad su se moji roditelji razveli, otac se oženio muslimankom iz Alžira; sestra se udala za protestanta iz Australije, a tetka za katolika u Francuskoj. Tako se multietničnost razvila u mojoj porodici.
       Beograd, u koji sam dolazila svako leto, bio je jedino stabilno mesto u mom životu. Baka i deda bili su sjajne ličnosti i imali uticaj na sve nas. Uvek sam smatrala da ovde imam svoj dom, a to je vrlo važan osećaj jer pruža sigurnost.
      
       BOSNA: Početkom devedesetih počela sam da radim u Odeljenju za razoružanje UN, u NJujorku. Upravo u vreme kad je počelo da se komplikuje stanje u bivšoj Jugoslaviji. Ujedinjene nacije su spremale uspostavljanje misije za Jugoslaviju i ja sam mislila da bi bilo dobro da tu radim jer poznajem zemlju i znam jezik. Kandidovala sam se i umalo se dogodilo da ne prođem. Smatrali su da ću biti pristrasna s obzirom na moje poreklo. I, marta 92, došla sam u Sarajevo s misijom Unprofora. U početku su svi u Sarajevu bili kategorični: Ma, nema problema, niti će ih biti! Bio je to njihov beg od stvarnosti, zapravo tamo je sve izgledalo mnogo haotično. Samo što je Unprofor uspostavio svoju misiju, počeo je rat u Bosni.
       U maju '92. UN su donele odluku da se evakuiše misija. Našim saradnicima iz Sarajeva omogućeno je da pođu sa nama. Kolona od 70 vozila putovala je 18 sati, često pod pucnjavom. Prolazili smo kroz razne punktove, sa dva ili tri prsta. Na jednom smo umalo izgubili našeg saradnika, Bošnjaka. Kad smo stali, zapucali su uzduž konvoja, da nas malo isprepadaju. Naravno, bili smo uplašeni. LJudi na tim punktovima nisu uvek bili trezni.
       Trebalo je kroz prozore da pokažemo svoje identifikacione kartice; dogodilo se da je jedan oficir svoju karticu ostavio u koferu, koji se nalazio u drugom vozilu. To je izazvalo nervozu i ljutnju srpskih vojnika. Još jednom su počeli da nas proveravaju, i nastala je opšta uzbuna kad su primetili da se među nama nalazi naš saradnik iz Sarajeva. Nekoliko njih ušlo je u autobus, tražili su da on izađe. Obožavala sam tog našeg Sarajliju jer je izuzetno dobar čovek. U trenutku, od straha, počeo je da ustaje sa sedišta. Pored njega je sedeo belgijski oficir i povukao ga nazad. Bilo je sasvim sigurno šta će mu se dogoditi ako ga izvedu iz autobusa. Nastala je rasprava između šefova tog punkta i generala Moriona, koji je vodio konvoj i bio odgovoran za njega. Trajalo je to dva i po sata. Kad su srpski vojnici izašli iz autobusa i konvoj krenuo, ovaj naš saradnik se i dalje grčevito držao za sedište. Nije disao od straha, morali smo da ga lupamo po leđima kako bi došao sebi. Onda mu je taj belgijski oficir stavio svoju kožnu jaknu u rejban naočare ne bi li bio manje sumnjiv.
       Posle nekoliko meseci provedenih u Beogradu, misija se preselila u Zagreb. 'Naš čovek' iz Sarajeva pozdravio se sa mojom tetkom, i to je bilo veoma čudno: zagrlili su se, a da se nikad ranije nisu videli, i oboje počeli da plaču, bez reči. Zauvek će mi u sećanju ostati taj prizor, nemo razumevanje dvoje ljudi u ratom zahvaćenoj zemlji.
       SEJFUDIN TOKIĆ: Godine 1993. radila sam u Švedskoj, za jednu nevladinu organizaciju koja se bavila pronalaženjem roditelja maloletnoj deci u izbeglištvu. Da bi spasli svoju decu od bombi i smrti, mnogi su, izbezumljeno, slali svoju decu u inostranstvo. Često i ne znajući gde deca tačno odlaze. Tako su ona razaslana po celom svetu, od Švedske do Malezije. Cilj te organizacije bio je da se identifikuju maloletna deca bez roditelja, u izbeglištvu. I da se, tamo gde je to moguće, povežu sa svojim roditeljima. Lično sam spojila četrdesetak dece sa njihovim porodicama.
       Septembra '96. počela sam da radim za OEBS u BiH, u istočnom delu Republike Srpske. U kampovima za raseljena lica bili su smešteni uglavnom seljaci, izbeglice. Sećam se jednog starijeg čoveka, odlučno je rekao: Ama, neću da moja žena nosi šalvare! Sigurna sam da njemu nije bilo stalo do etnički čiste teritorije, samo da mu žena ne nosi šalvare!
       U leto '97. na jednoj konferenciji u Sarajevu, Sejfudin Tokić, bosanski političar, rekao je nešto u smislu: Zar se i Srbi nisu branili!? U tom trenutku on nije upotrebio politički jezik, govorio je o drugoj dimenziji rata. O tome da se nisu svi Srbi zaverili da unište bošnjački narod i dobiju etnički čiste teritorije. Naravno, bilo je onih sa takvim perverznim idejama, ali sigurno je da mnogi Srbi to nisu želeli. Niti su se za to borili. Jednostavno, neki samo nisu želeli da im žene nose šalvare. Drago mi je što je Bošnjak Sejfudin Tokić imao dovoljno kuraži da to kaže, da mu je ljudsko razumevanje veće od političkog taktiziranja. Jer, taj rat nije započeo narod i obični ljudi, već lideri koji su njima manipulisali. Znate, užasne su to cifre: oko 250 hiljada poginulih i milion i po raseljenih lica, izbeglica. LJudi koji su vekovima živeli na svojoj zemlji, a ni krivi ni dužni morali da odu sa nje i prebivaju u ponižavajućim uslovima. Danas napori međunarodne zajednice idu u pravcu da se svim tim ljudima omogući povratak u svoje domove.
      
       LIMITIRANI POREKLOM:Sve što se ticalo Srbije sa Miloševićem na čelu, bilo je grozno i užasno - inkarnacija zla. Naravno, mediji često pojednostavljuju stvarnost, sve bude crno-belo. Tako su, na primer, zbog opsade Sarajeva, svi Srbi postali zli. Na jednoj konferenciji bila sam sa koleginicom, koja je u misiju došla posle mene, i obe smo istovremeno primetile da nismo stavile slušalice. Pitala me je otkud znam jezik, i ja sam nju isto pitala... Trebalo joj je izvesno vreme da mi kaže da je i ona poreklom Srpkinja. Ja nisam imala taj problem. Od dana kada sam došla u misiju OEBS-a, svi su znali za moje poreklo. Ako neko misli da sam zbog njega zla, puna predrasuda ili pristrasna, onda je to njegov problem. Znači da je emotivno i intelektualno ograničen. Ja sam ponosna na svoje poreklo; recimo, moj deda je pešice prešao severnu Albaniju sa Đačkom četom, i kasnije se borio kao pilot. Ali, to sigurno ne ograničava moj identitet - nisam limitirana svojim poreklom.
      
       RASIM LJAJIĆ:Posle četiri godine rada za misiju OEBS-a u BiH, rešila sam da promenim posao. Kao delegat OEBS-a bila sam posmatrač na republičkim izborima u decembru 2000. u Kraljevu i Novom Pazaru, i odlučila da ostanem u Beogradu. Ovo je malkice i moja kuća, treba da se odmorim! Ali, neki prijatelji su mi zamerili: Umesto što sediš u kući i "pišeš biografiju", mogla bi sa svojim iskustvom da malo pomogneš novoj državi! To je meni zvučilo veoma prekorno i originalno. Sutradan sam nazvala ministra Rasima Ljajića, poznavala sam ga, kao i izvestan broj ljudi iz DOS-a. Dijalog je, otprilike tekao ovako: Rasime, kako je na novom položaju, kako ide posao? Jaooo, imam užasno mnogo posla! Pa, ima li nekog da vam pomogne, imate li ljude? Mi smo novo ministarstvo, nema dovoljno ljudi. Mislite li da bih mogla da vam pomognem? Imam utisak da je bio iznenađen mojim predlogom. Rekao je da dođem kod njega, da se dogovorimo. I, dogovorili smo se.
       Kao američka državljanka u Saveznom ministarstvu za nacionalne i etničke zajednice, ja volontiram. Znači, radim bez plate. Moj posao sastoji se u kontaktima sa međunarodnim faktorima u Jugoslaviji, informisanju o delatnostima Ministarstva i ugovaranju zajedničkih projekata. Ne znam da li je ministar Ljajić zadovoljan mnome, ja sam veoma zadovoljna njime. Vrlo je ambiciozan, insistira na perfekciji u radu svojih službenika. Njegov najvažniji zadatak u ovom trenutku jeste da približi većinski i manjinske narode. To je važan zadatak i ja bez rezerve želim da mu pomognem. Cenim njegovu neagresivnost i nenametljivost; možda to nisu vrline potrebne političaru, ali on ima jednu svakako značajnu - stvarno je umeren čovek.
       Na jednom prijemu u ambasadi stajali smo u dugom redu da bismo se rukovali s ambasadorom. Neko od osoblja ambasade mu je prišao i rekao: Zašto stojite u redu, dođite ovamo!? Rasim je to odbio, rekavši: Pa ne mogu preko reda! Oduševio me je taj njegov gest. Neki put imamo burne rasprave, valjda zbog balkanskog porekla. Uvek mu kažem kad se ne slažem s njim. Mada, primetila sam da to ovde nije običaj, ljudi ne vole da kažu šta misle i osećaju. To je i razumljivo kad ste živeli pola veka u komunizmu i deset godina u Miloševićevom režimu. Oni nisu tolerisali drugačije mišljenje.
       Nekoliko puta bila sam sa ministrom Ljajićem na jugu Srbije, i moram da odam veliko priznanje potpredsedniku Čoviću. Taj čovek vraća ugled ovoj zemlji. On i njegova ekipa uradili su fenomenalan posao, to je ogromno dostignuće. Koliko sam videla i razumela, Čović i Ljajić su veoma komplementarni, zajedno su odlična ekipa.
       Ono što sam ja dole osetila kao veoma tragično, jeste situacija potpune odvojenosti srpske i albanske dece. Ona se uopšte ne poznaju. Pa to vodi ka rasizmu.
       Jedan od najvažnijih projekata Ministarstva nacionalnih i etničkih zajednica jeste Nacrt saveznog zakona o pravima manjina. Uradio ga je domaći ekspertski tim i već je dobio odlične ocene od Saveta Evrope i OEBS-a. Nacrt zakona je dat na razmatranje predstavnicima manjina i političkim partijama, upravo počinje javna rasprava.
       Ovo je značajno parče mog života. Srećna sam što mogu da doprinesem radu Ministarstva i Saveznoj vladi.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Patriotizam Za vreme rata u Bosni, dobili smo poruku u poštanskom sandučetu naše kuće na Topčiderskom brdu, u kojoj je stajalo: Ako nastavite da primate muslimane, bacićemo vam bombu. Svakako da mojoj majci i tetki nije bilo prijatno kad su to pročitale, a "problem" je bio u tome što ih je posećivala jedna albanska porodica.        Moj deda Sava Mikić, učesnik albanske golgote, pilot u Prvom svetskom ratu, 1945. je u svom dvorištu sagradio pomoćnu zgradu i primio jednu veliku albansku porodicu iz Makedonije. Živeli su tu nekoliko godina.

      
      

Ćirilica Jednoj zvaničnici u opštini Novi Pazar pokazala sam spisak sa rezultatima lokalnih izbora i zamolila je da mi potvrdi da li su tačni. Pogledala je i odmahnula glavom. Rekla je: Ja ne znam ćirilicu! Bila sam prilično iznenađena. Negiranjem poznavanja ćirilice htela je da potvrdi svoj bošnjački identitet. Zar se vlastiti identitet mora afirmisati negiranjem simbola tuđeg identiteta? Kod mene različitost izaziva simpatije, a ne mržnju.

      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu Septembar 1964. Prvi dan u školi. Ja sam levak i držim penkalo u levoj ruci. Kažu mi da moram da ga držim u desnoj ruci. Užasno sam zbunjena, nelagodnost zbog toga traje cele godine.               1968. Ubistvo Martina Lutera Kinga. Kao dete shvatam da je ubijen čovek koji je želeo mir i suživot.               Leto 1973. Poseta Sirovcu, selu na Sinjajevini, mestu rođenja mog dede. Ni struje, ni tekuće vode, ni puteva, samo neograničeno gostoprimstvo. U ljudima neka mirnoća. Upoređujem to sa "zapadnim" nervozama. Zavidim im.               Januar 1975.U Parizu se upoznajem sa izbeglicama iz Čilea, protivnicima Pinočea. Pričaju mi o njihovim zatvorskim iskustvima. Strava. Užas. I o izuzetnoj solidarnosti među zatvorenicima. Pomažem im u njihovim političkim aktivnostima u Parizu.               80-ih. Kao odrasla, živim u NJujorku. Izuzetno eklektična sredina, u njoj se nalaze sve ekstremnosti i sve ono što je između njih. Odličan primer kako različitosti obogaćuju društvo. Ali, ukoliko se negativno tumače i manipulišu mogu rezultirati u društvene sukobe.               Juli 1984.Boravak u manastiru Žiča kod Igumanije Justine. Niko me ne pita odakle dolazim, zašto sam tu i gde idem. Iskusila sam bezuslovno prihvatanje ljudskog bića.               Mart 1992.Krećem sa UN na svoju prvu misiju na Balkanu. Početak mog profesionalnog angažmana u ovom regionu.               Zima 1998.Prvi posleratni susret između direktora pošta oba entiteta u BiH, za koji sam ja kao predstavnik OEBS-a u BiH, u saradnji sa OHR-om, bila odgovorna. Posle više godina blokade opet se uspostavlja razmena pošte na celoj teritorije BiH.               Maj 2000.Poseta mom crnogorskom rođaku Mišku u Gračanici, u BiH. Sedimo sa njegovim rođakom i jednim prijateljem, obojica su Bošnjaci. Miško kaže: "Vidiš, Marina: ova dva čoveka bi dali život za mene!" Ovi to potvrđuju osmehom i klimanjem glavom. Pričaju kako su svi zajedno preživeli rat.               Januar 2001.Počinjem da radim u Jugoslovenskoj saveznoj vladi, u Ministarstvu nacionalnih i etničkih zajednica. Divim se entuzijazmu i sposobnostima za improvizovanje zaposlenih, koji rade u skromnim uslovima. Sa izvesnog stanovišta, smatram ovaj posao značajnijim nego rad u međunarodnim organizacijama.