Mi zaista ne želimo da držimo vojnike ni u Bosni ni na Kosovu, želimo da ih povučemo, želimo da ovo bude stabilno područje. To je naš cilj, a novi jugoslovenski pristup pomaže nam u ostvarenju tog cilja, i zato je prirodno što nam se odnosi stalno poboljšavaju

      Američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri imao je ove godine retku čast da u vrtu svoje rezidencije na Dedinju, na prijemu priređenom povodom najvećeg američkog nacionalnog praznika, 4.jula, Dana nezavisnosti, ugosti jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunicu. Bio je to, ujedno, po svoj prilici najveći postoktobarski skup nove srpske elite. Stotine odabranih zvanica strpljivo je čekalo u redu u Tolstojevoj ulici da Montgomeriju čestita državni praznik. Najviše se ipak načekao on sam budući da se Koštunica pojavio tek pred kraj prijema, ravno sa sastanka DOS-a. Ambasador je bio prinuđen da dva sata čeka na ulazu u rezidenciju kako bi pozdravio gosta. No, bio je to po svemu trijumfalan trenutak za izaslanika zemlje sa kojom smo pre samo dve godine bili u ratu. Razgovor za NIN vođen je prošlog petka, dan pre nego što je Montgomeri, dugogodišnji diplomata od karijere i dobar poznavalac prilika na Balkanu, putovao na godišnji odmor u SAD.
      
       Gospodine Montgomeri, kažu da vam je potrebna hitna "re-amerikanizacija" i da zbog toga odmah morate na jednomesečni prinudni boravak u Sjedinjene Države. Jeste li zaista proveli toliko vremena na Balkanu da vas valja iznova "amerikanizovati"?
       - (Smeje se.) Radi se o tome da u Americi postoji zakon koji zahteva da svaki diplomata posle četiri godine službovanja u inostranstvu mora da se vrati u zemlju na najmanje četiri nedelje. Ja sam bio ambasador u Hrvatskoj nešto duže od tri godine, posle čega sam u leto 2000. upućen u Budimpeštu, gde sam otvorio ured za Jugoslaviju. Posle petog oktobra došao sam pravo u Beograd i tek sada imam priliku da idem u Ameriku na godišnji odmor. To je ujedno i moja zakonska obaveza.
      
       Toliko ste zavoleli ovo podneblje da ste kupili letnjikovac u Cavtatu?
       - Tačno je, mojoj porodici i meni se dopada ovaj kraj sveta, u kojem sam proveo dobar deo karijere. Bio sam šest godina u Bugarskoj, na početku diplomatske službe poslat sam u Beograd na tri godine, bio sam tri godine u Hrvatskoj, a sada još jednu godinu u Beogradu.
      
       Na jesen ćete morati nazad u Vašington zbog sednice senatskog odbora na kojem treba da bude potvrđeno vaše imenovanje za ambasadora u Beogradu. Očekujete li da će to ići glatko? Ovde u Beogradu vlada utisak da se vaše prisustvo u tri balkanske zemlje (Bugarskoj, Hrvatskoj i Srbiji) podudarilo sa serijom, sa stanovišta američkih interesa, veoma poželjnih političkih preokreta u tim državama. Mislim na dolazak prozapadnih političkih partija na vlast, i prozapadnu politiku koju su te zemlje potom usvojile. Jeste li učestvovali u tim događajima i jeste li za to kod kuće dobili priznanje?
       - Budimo realni: oni koji određuju budućnost neke zemlje jesu građani te zemlje. Sve što se desilo, bilo ovde, bilo u Hrvatskoj, rešili su sami građani. LJudi izvana mogu da misle da imaju mnogo uticaja na zbivanja, ali u stvarnosti nemaju. Oni mogu da potpomognu određene procese, ali ne mogu ništa sami da reše. Važno je da se to shvati. Sjedinjene Države su širom ovog regiona pokušale da pomognu u procesu demokratske tranzicije, koji se u ovom delu sveta odvija već desetak godina. Jedan od načina bio je donošenje zakona o pomoći upućenoj različitim korisnicima: nevladinim organizacijama, nezavisnim medijima, vladama koje podržavaju promene. Tako je pružana pomoć, ali bila je to podrška trendovima koji su već postojali. Ja sam imao tu sreću da se nađem na mestima gde se tranzicija odvijala, ali bilo bi pogrešno kad bih ja sebi pripisivao zasluge za taj proces.
       Postoji vic, kažu da je smišljen u Albaniji u vreme kada je tamo vlast menjala ruke, po kojem je Amerika jedina demokratska država u svetu zato što je jedina zemlja u kojoj ne postoji američka ambasada.
       (Smeje se.)
      
       Vi znate da vas mnogi u Beogradu lično smatraju za veoma moćnu osobu sa mnogo uticaja na ovdašnje političke prilike. Šta vi na to kažete?
       - To u meni izaziva podeljena osećanja. S jedne strane, Amerika ima sposobnost da rešavanju problema priđe s količinom političke volje i resursa gotovo jedinstvenim u svetu. Takva moć istovremeno predstavlja izazov zbog posebne odgovornosti za način njene upotrebe. Neizbežna posledica toga je da Ameriku visoko cene, da je se plaše ili je sagledavaju kao problem. S tim se suočava svaki američki ambasador širom sveta. S druge strane, s toliko moći mora se pažljivo rukovati, izbegavati unilateralizam. Ali mi takođe imamo tu prednost što možemo brzo i uspešno da reagujemo. Ponosan sam na način na koji smo to činili u podršci ovdašnjim snagama.
      
       Što nas dovodi do toga da ste vi, u svojstvu donosioca poruka vaše vlade, bili taj koji je u martu ove godine ovdašnjim vlastima isporučio zahtev Vašingtona da uhapse Miloševića, a zatim i da ga isporuče Hagu. Jeste li morali da im mnogo zavrćete ruke? Odnosno, da li ste uopšte morali da im zavrćete ruke, ili vam se čini da ste pružili zgodan izgovor beogradskim vlastima da učine osetljivu i neprijatnu stvar koju su ionako htele tako da reše?
       - Verovatno vam na to pitanje neću moći dati potpun odgovor koji želite. Kao prvo, američki Kongres je uslovio pomoć vašoj zemlji saradnjom sa Haškim tribunalom, sprovođenjem Dejtonskog sporazuma i poštovanjem pravne države. To je bio zahtev Kongresa koji je administracija morala da ispuni. Mi smo vašim vlastima preneli koje korake moraju poduzeti kako bi se taj zahtev ispunio. Čvrsto verujem da je vaša vlast svakako imala nameru da sarađuje sa Tribunalom i da ispuni i ostale preuzete obaveze, poput Dejtonskog sporazuma i rezolucije UN. Na vama je da procenite da li su ti američki zahtevi pomogli da se nešto od toga ubrza. Ali pravac je već bio uočljiv.
      
       Da li je politika uslovljavanja sada iza nas, ili smo nakratko pomilovani pre nego što počnu da pristižu zahtevi za ispunjenje novih uslova, odnosno nova hapšenja?
       - Moj je cilj da na neki način prevaziđemo uslovljavanje, jer nije korisno ni za koga da oseća da mora da učini ovo ili ono.
      
       Čak i kad želite da ujutro ustanete pre podneva, neće vam se dopasti ako vam to neko postavi kao uslov da dobijete doručak.
       - Želim da to ostavimo iza sebe, ali budimo realni i recimo da u svim odnosima između država i naroda postoje neke pretpostavke. Mi možda dobro sarađujemo sa Velikom Britanijom, ali to činimo zato što imamo zajedničku filozofiju koja se razvila kroz stoleća. Pomoć koju pružamo bilo kome, Jugoslaviji ili Izraelu, zasniva se na pretpostavci o zajedničkim vrednostima, o zajedničkom viđenju stvari. Tako ćemo se uvek ponašati.
      
       Jugoslovensko-američki odnosi su trenutno u uzlaznoj fazi, a sudeći prema uspehu prijema koji ste povodom Dana nezavisnosti priredili u vašoj rezidenciji, vi i vaša zemlja trenutno ste ovde veoma omiljeni. Doskora su naše dve države bile neprijateljski raspoložene. Da li smo sada prijatelji, saveznici, ili "nešto između"?
       - Pre svega, mi nismo nikada bili neprijatelji srpskog naroda. Mi se politički veoma nismo slagali sa vladom Slobodana Miloševića, i čvrsto verujemo da je Jugoslavija pod njegovim rukovodstvom bila centar nestabilnosti u ovom regionu. Ali na tom planu mnogo šta se uveliko izmenilo i Srbija ubrzano postaje centar stabilnosti regiona, što je nama izuzetno važno. Mi zaista ne želimo da držimo vojnike ni u Bosni ni na Kosovu, želimo da ih povučemo, želimo da ovo bude stabilno područje. To je naš cilj, a novi jugoslovenski pristup pomaže nam u ostvarenju tog cilja, i zato je prirodno što nam se odnosi stalno poboljšavaju.
      
       Slažete li se da je ovo vrlo dobar čas u odnosima dve zemlje?
       - Svakako. Imali smo veoma uspešnu posetu predsednika Koštunice SAD, bilo je i drugih događaja, poput saradnje na jugu Srbije.
      
       U ovdašnjoj štampi (BlicNews) jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Milan Protić upravo je izneo suprotno mišljenje, da je ta Koštuničina poseta bila slabo pripremljena i neuspešna.
       - Meni je veoma drag vaš ambasador, poštujem ga, ali sa stanovišta moje vlade, poseta predsednika Koštunice bila je veoma, veoma uspešna. Pre svega zato što su lideri naše dve zemlje imali priliku da se prvi put sretnu, da licem u lice razgovaraju o otvorenim pitanjima. Ja sam učestvovao na svim sastancima predsednika Koštunice sa američkim zvaničnicima i mogu vam reći da je, što se naše strane tiče, ta poseta rezultirala većim uvažavanjem Jugoslavije, većim razumevanjem za jugoslovensku poziciju, za izazove sa kojima se ovdašnja vlast suočava. Bila je to, sa svake tačke gledišta, izvanredna poseta. U svakom slučaju, dosta toga je učinjeno, a naši odnosi mogu biti još bolji. Voleli bismo da se razviju poslovne veze, da JAT ponovo leti u SAD, a kad dođe do dodatnih promena u vašim oružanim snagama, voleli bismo i da imamo bliže veze na vojničkom planu.
      
       Kad kažete "dodatnih promena", da li aludirate na smenu generala Nebojše Pavkovića sa položaja šefa Generalštaba VJ? Da li biste to pojasnili?
       - Ne, radije bih ostao na tome što sam već rekao.
      
       Rekli ste da SAD nikad nisu bile neprijatelj srpskog naroda, pa bih htela da vas pitam koliko se vaš posao razlikuje u zemlji koju je Amerika bombardovala, u odnosu na isti posao tamo gde nije bombardovala? Morate li naročito da pazite da ne pozledite osećanja domaćina? Koliko se bombardovanje uopšte pred vama spominje, i da li vam prigovaraju?
       - Bio sam u Hrvatskoj kad je počelo bombardovanje. Ja sam počeo diplomatsku karijeru u Beogradu, i svi uvek kažu da se čovek zaljubi u zemlju koja mu je prvo mesto službovanja. U tome ima istine. Gajim veoma lepe uspomene na svoj prvi boravak u Bogradu.
      
       Vi onda spadate u grupu koju su u Stejt departmentu pre deset godina interno odmila zvali "beogradskom mafijom"?
       - Da. Apsolutno. Mnogi od mojih najboljih prijatelja u Stejt departmentu su, kao i ja, službovali u Beogradu. I ranije sam pokušao da se vratim u Beograd kao ambasador, samo mi nije pošlo za rukom. Kad je bombardovanje počelo, sećam se da sam pomislio da više nikada neću videti Beograd. Mislio sam da će reagovanje srpskog naroda biti takvo da će mnoge, mnoge godine proći pre nego što mi budemo opet imali dobre odnose. Bio sam veoma, veoma tužan. Kad sam u oktobru dolazio ovde iz Budimpešte, sa nekolicinom službenika, to je u meni izazvalo snažna osećanja. Povratak ovde mi je mnogo značio. Mogu vam reći da su se prema nama iz ambasade svi u Jugoslaviji u svakom pogledu ponašali veoma lepo. Istovremeno smo, međutim, svi mi svesni da su u bombardovanju ljudi izginuli, da su osećanja uskomešana, da mi na to moramo biti osetljivi dok radimo svoj posao. Kad ja putujem po zemlji i posećujem Novi Sad, Kragujevac, ili druga mesta, vidim štetu koja je nanesena. I ljudi to spominju, i to veoma iskreno. Sve su to činjenice kojih moramo biti svesni. Opet, moram reći da ja nastojim da se bavim budućnošću, a ne prošlošću. Nemam ništa protiv da pričamo o onome što je bilo, ali usredsređujem se na ono što će biti.
      
       Da li u budućnosti predviđate jaču vojnu saradnju dve zemlje? Vidite li u doglednoj budućnosti, na primer, kako jugoslovenskim cestama i železnicama NATO snabdeva svoje trupe na Kosovu?
       - Vojna saradnja je u celom regionu bila jedna od pokretačkih snaga za bliže odnose. I ovde bi to moglo da se desi. Mi to nećemo ni zahtevati, ni silovati. To je nešto što treba da se desi na način koji će odgovarati obema stranama. Nama vojne baze niti trebaju, niti ih tražimo. Zainteresovani smo za saradnju.
      
       Poznati ste kao promoter ideje o "demokratskoj Crnoj Gori u okviru demokratske Jugoslavije". Ovdašnja javnost, međutim, gaji izvesne sumnje spram iskrenosti američke podrške teritorijalnom integritetu i suverenitetu Jugoslavije: pamti kako je Vašington početkom decenije podržavao suverenitet SFRJ, pa onda od toga odustao. Značajan signal biće to hoće li američka finansijska podrška Jugoslaviji doći u paketu, ili će sredstva u Kongresu opet biti posebno doznačena Crnoj Gori, kao da ova republika nije deo savezne države?
       - Morate imati na umu da je američki Kongres zaista potpuno i istinski nezavisan, i da on jedini odlučuje o tome da li će sredstva za Crnu Goru biti posebno odvojena. Očekujem da će i ove godine novac biti doznačen direktno Crnoj Gori. Ali to neće značiti da se stav američke vlade promenio, a on je tačno takav kakav ste naveli: demokratska Crna Gora u demokratskoj Jugoslaviji.
      
       Vi ste u Beogradu dobili agreman od savezne države, odnosno od Koštuničine vlade. Ovde se, međutim, katkad čuje da se Vašingtonu više od Koštunice sviđaju neki drugi srpski političari: tako Milan Protić ovih dana kaže da Zoran Đinđić i Miroljub Labus bolje stoje. Da li je istina da Koštunicu Vašington vidi kao prelaznu figuru, dok se Đinđić kotira kao uspešan političar koji je u stanju da isporuči ono što obeća? Traži li Vašington od vas izveštaje o njihovom rivalstvu?
       - Zaista moram da pročitam taj intervju gospodina Protića. (Smeje se.) No, mi ćemo održavati kontakte sa svim političkim figurama u ovoj zemlji. To je činjenica. Nemam nameru da za vaš nedeljnik, niti za bilo kog drugog, opisujem kako mi vidimo ovog ili onog političara. To bi bilo potpuno nesvrsishodno. Verujem da sa svim vašim zvaničnicima imam dobar profesionalni odnos, a tako i treba da bude. Takođe, bilo bi krajnje kontraproduktivno da mi ostavljamo utisak da stajemo na bilo čiju stranu u bilo kakvom unutrašnjem sporu, i ja to neću činiti.
      
       U makedonskim zbivanjima Srbi čuju eho sopstvenih dilema. U vašoj zemlji je odavno pravo građanstva dobila teorija po kojoj je sve što se desilo u bivšoj Jugoslaviji rezultat jednog zlog čoveka koji je hteo da na ruševinama SFRJ podigne "Veliku Srbiju". U Makedoniji se, međutim, i bez Slobodana Miloševića spor o ljudskim pravima pretvara o otimačinu teritorije. Makedonci su, sasvim suprotno Srbima, činili sve što im Zapad i NATO kažu, pa ipak se konflikt u njihovoj zemlji odvija po sličnom obrascu. Izgleda da nije sve što se na Balkanu zbilo isključivo krivica Slobodana Miloševića?
       - Kao prvo, svako ko bi pokušao da krivi samo jednu ličnost za probleme bivše Jugoslavije u najmanju je ruku neverovatno loše obavešten. Mnogo je krivice na sve strane, a možete početi odakle hoćete, pre sto godina, ili sa Titom, ili 1991. godine, i gde god biste počeli, našli biste nešto što je doprinelo problemu sa kojim se suočavamo. Ja čvrsto verujem da je politika Slobodana Miloševića u velikoj meri doprinela nestabilnosti, nasilju i ratu u regionu, ali on nije jedini: svoj doprinos su dali pojedinci svih nacija. Pre deset godina anticipirali smo probleme koji su usledili, na Kosovu i u Makedoniji. Ali nema stopostotne garancije da će sve izaći na dobro ni onda kad ljudi sve rade kako valja, jer u ovih deset godina pojedine grupe su se toliko radikalizovale da više ne žele mirna rešenja. Nešto slično desilo se u Makedoniji. Mi ćemo učiniti najbolje što možemo da smirimo situaciju, ali nije izvesno da ćemo uspeti, jer to, na kraju, ipak najviše zavisi od ljudi koji tamo žive.
      
       Ovde postoji uverenje da je Makedonija kolateralna šteta američke politike na Kosovu, da ste vi Amerikanci izneverili Makedonce.
       - Kad bismo se mogli vratiti u 1991. ili 1992.godinu, i vi i ja možda bismo našli pet ili šest stvari koje bismo s ovom pameću drugačije uradili, što bi možda sprečilo nasilje. Ali pitanje je šta bi se moglo učiniti sa makedonskom situacijom. Jedno od rešenja je ono što sad pokušavamo u Makedoniji, da pregovorima rešimo problem. Hoće li uspeti, ne znam. Postoje i druga rešenja, ali opet to ima veze s onim što ste pre pitali u vezi s ulogom SAD. Da li to znači da mi moramo da upotrebimo živote svojih vojnika, da naši ljudi treba da ginu? Je li to sve naša odgovornost? Ili nije? Moram vam reći da ima mnogo majki u SAD koje misle da nije. Da ne treba da dovodimo u opasnost živote naših vojnika.
      
       Vi ste ambasador u Jugoslaviji, što znači da ste odgovorni za Srbiju i Crnu Goru. Da li imate neke dužnosti u odnosu na Kosovo, koje je takođe deo Jugoslavije?
       - Mi imamo misiju u Prištini, sa mnogo osoblja, i oni obavljaju poslove na Kosovu.
      
       Vi imate osoblje i u Podgorici, ali pretpostavljam da oni izveštaje o svom radu podnose vama. Pretpostavljam da osoblje iz Prištine ne referiše vama, nego direktno Vašingtonu?
       - U pravu ste.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ