Dalji politički uspon Nebojše Čovića i generala Ninoslava Krstića učinio bi Amerikance savršeno spokojnim, ali oni su suviše pristojni da to javno kažu

      Srbi su trenutno po volji Amerikancima. Letnje zatišje (od Vidovdana iz Vašingtona ne stižu ni pretnje, ni upozorenja) pomalo podseća na lanjski postoktobarski medeni mesec sa Amerikom. Sjedinjene Države su tada bile zahvalne što su građani Srbije srušili Slobodana Miloševića, a sad su nam zahvalne što smo ga na Vidovdan onako ekspeditivno isporučili Haškom tribunalu. Odnosi dveju vlada su u ovom času tako meki da izgleda ne zahtevaju ni prisustvo ambasadora: američki ambasador u Beogradu i jugoslovenski u Vašingtonu su se u avgustu maltene mimoišli, svaki na putu u svoju domovinu.
       Stvari su, naravno, retko onakve kako na prvi pogled izgledaju. Što se ambasadora tiče, američki je otišao kući u Vašington jer odatle bez odgovarajuće pauze izbiva već duže od četiri godine, što američki propisi ne dopuštaju, a jugoslovenski je po sopstvenom nahođenju procenio da mu sleduje pauza u Beogradu. Prethodno je u američkoj prestonici u neku ruku osvojio i predsednika i javno mnjenje (o čemu svedoči izuzetno mu naklonjen članak objavljen početkom juna u uticajnom "Vašington postu"), ali zato je do te mere antagonizirao svog šefa, jugoslovenskog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića, da dobro obavešteni izvori u Beogradu tvrde da mu ni lična naklonost DŽordža Buša neće sačuvati ambasadorski položaj. (Protić za NIN, međutim, kaže da ga u Beogradu niko zvanično nije "ribao" niti mu spominjao smenu.)
      
       Mraz
       A što se mira i tišine na relaciji Beograd-Vašington tiče, srpski seljak zna reći da "pred zoru se mrzne". Amerikanci jesu zadovoljni držanjem Jugoslavije na jugu Srbije, kao i njenom retoričkom samokontrolom kad je kriza u Makedoniji posredi. Nagradili su nas učešćem na Donatorskoj konferenciji i nagoveštenom blagonaklonošću spram otplate inostranog duga (oprost dve trećine duga). Nastavljaju da podržavaju jugoslovensku saveznu državu i otvoreno ne ohrabruju Mila Đukanovića u separatističkim namerama. Uvažavaju jugoslovenske argumente da ispunjavamo zadatu reč i postajemo centar stabilnosti na Balkanu. No, kad je NIN od američkog ambasadora u Beogradu zatražio da kaže jesu li Srbi Americi postali prijatelji, saveznici, ili nešto treće, Vilijem Montgomeri izbegao je precizan odgovor. U svetu u kojem nijedna država više ne predstavlja dostojan izazov američkoj sili, i u kojem i najveće države mogu više dobiti saradnjom nego oponiranjem Americi, u Vašingtonu je čak i reč neprijatelj izgubila smisao (Henri Kisindžer upravo se u jednom članku u "NJujork tajmsu" pojmu neprijateljske države podsmehnuo kao "hladnoratovskom konceptu"), a Amerikanci ne znaju šta bi sa svim svojim potencijalnim saveznicima.
       Gospodinu Montgomeriju možda pomalo i laska kad mu bulevarska štampa pripisuje natprirodne moći (stvarni vladar Balkana i slično), no on je odavno naučio da ne brka moć svoje zemlje sa sopstvenom ličnošću. Nije mu ovo prva balkanska postaja od pada Berlinskog zida: kada lokalni vlastodršci krenu da ispunjavaju želje Vašingtona (pa još pokazuju višak revnosti i čitaju želje iz očiju, a podilaze im bez pretnje), on zna da to nije ništa lično i da je kompliment zapravo upućen sili države koju predstavlja. Verovatno mu, isto tako, ne pada ni na pamet da se oseća odgovornim za lakomost i koristoljublje političkih lidera zemlje domaćina koji se revnosno preporučuju njegovoj vladi. Ne uobražava da je kralj Balkana samo zato što se Balkan prema njemu ponaša podanički.
      
       Lideri
       Domaću javnost uvek najviše kopka meša li se američki ambasador u unutrašnje poslove zemlje u kojoj obavlja diplomatsku dužnost. Je li Montgomeri "kriv" ako iz Vašingtona stigne glas da američka administracija jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunicu smatra "slabom, prelaznom figurom" sa kojom ipak treba negovati odnose jer uživa visoku podršku javnosti? Koštunica nije uspeo da održi u maju datu reč Beloj kući da će obezbediti zakonitu saradnju sa Hagom, uz poštovanje i međunarodnih obaveza i domaćih institucija. Miloševića je umesto njega isporučio Zoran Đinđić. Treba li, međutim, kriviti Amerikance što iz njihove vizure neosporno efikasni Đinđić kao drugi centar srpske moći pomalo počinje da podseća na Mila Đukanovića (zato što mu se imidž krnji kroz dodir sa kontroverznim poslovnim partnerima Mila Đukanovića, poput Stanka Subotića Caneta)? U Vašingtonu se, naime, šapuće da je Đinđić, istina, pouzdan partner, da vrši vlast, ali da, nažalost, možda neće potrajati.
       Nonšalantnost jugoslovenskog ambasadora Milana St. Protića doživeli su kao simpatičnu i dobrodošlu promenu, ali nisu propustili da primete da je teško zaključiti kada on govori u svoje ime, a kada u ime svoje vlade. Rano su savladali lekciju da Protić ne govori u ime Vojislava Koštunice (u diplomatiji se obično ceni to kada ambasador ima blizak i direktan pristup predsedniku zemlje koju zastupa, jer to skraćuje i olakšava komunikaciju), ali više ne umeju da razluče govori li on u ime drugog srpskog centra (Đinđića) ili samo u svoje. Cene spontanost, ali, kad im je pred očima, prepoznaju haos i odsustvo kontrole.
      
       Cenkanje
       Sve to znači da srpsko-američko zatišje neće potrajati. Demokratske vlasti u Srba su već pokazale da "dobro reaguju na pritisak" pa će se pritisak nastaviti, a tamo gde je otišao Milošević uskoro će po svoj prilici morati i vukovarska trojka (ili četvorka, ili kako već stoji u otvorenim i zatvorenim haškim optužnicama). Beograd ima još nekoliko stvari koje Amerikanci žele. Prva je na američkom spisku učešće Srba na izborima na Kosovu. Jugoslovenske vlasti tu se još cenkaju sa Vašingtonom, ali posao im kvare "neposlušni" kosovski Srbi koji su dosad bojkotom registracije za izbore pokazali da neće disciplinovano odigrati svaku ulogu koju im vlasti namene, niti izvršiti svaku odluku. Na jesen treba očekivati novu rundu pritisaka na Jugoslaviju vezanu za Vojsku Jugoslavije i saradnju sa Hagom.
       A kakve karte drži Beograd? Ako se nastavi građanski rat u Makedoniji, Amerikancima će zatrebati alternativni putevi za snabdevanje trupa NATO-a na Kosovu. To se može činiti preko Albanije, samo je skupo, dakle neracionalno, a može i preko Crne Gore, odnosno luke Bar, što se već čini, samo nije dovoljno, a k tome bi još ohrabrilo Mila Đukanovića čija je švercerska država sve veći trn u oku Evropljanima. (Treba sasvim ozbiljno uzeti članke koje je protekle sedmice o tome objavio od zagrebačkog "Nacionala" kudikamo kredibilniji londonski "Fajnenšel tajms": u njima se tvrdi da od krijumčarenja potiče pola crnogorskog nacionalnog dohotka, i da je malena republika, sa svojim predsednikom na čelu, bezbedno utočište za "organizovani kriminal", što će reći belosvetsku mafiju.) Treća opcija, sa američkog stanovišta, najpoželjnija je: da se snabdevanje obavlja jugoslovenskim putevima, železnicom i vazdušnim lukama, dakle celom teritorijom Jugoslavije, otprilike onako kako je to prvobitno predviđeno onim sporazumom iz Rambujea koji smo odbili. U sadašnjim okolnostima, ta opcija je veoma privlačna i za Beograd. NATO je svakako okupirao Kosovo: ovako bi plaćao troškove usluga, a Jugoslavija bi uz to još dobila i adut u nekim budućim političkim pregovorima sa Zapadom.
       Amerika se upravo sprema za svoju treću balkansku intervenciju u poslednjih šest godina. Tu spada i priča o bazama NATO-a u Jugoslaviji, o kojima se prvi put govorilo još u vreme postdejtonske euforije i otopljavanja odnosa na liniji Milošević-Vašington. O tome verovatno dosta zna i ondašnji šef Generalštaba Momčilo Perišić.
       Prepreku bližoj vojnoj saradnji danas predstavlja aktuelni šef Generalštaba Nebojša Pavković, kome NATO, po svoj prilici, nikad neće oprostiti što je sa Kosova, posle besomučnog bombardovanja i lažljivog hvalisanja alijanse, izvukao kolone neoštećenih tenkova. Ambasador Montgomeri je na diplomatski uviđavan način u intervjuu NIN-u rekao ono što se u kuloarima vlasti u Beogradu dobro zna: uslov za bližu vojnu saradnju dve zemlje je uklanjanje Nebojše Pavkovića sa položaja prvog čoveka u Vojsci Jugoslavije. Kad ambasador kaže da je on protiv politike uslovljavanja, on je savršeno iskren, ali to samo znači da on veruje da ovdašnje vlasti ne treba dovoditi u glup i ponižavajući položaj tako što će im se uslovi saopštavati javno, naočigled građana koji su ih birali da demokratski upravljaju suverenom državom. Iz istih razloga Amerikanci javno i ne iskazuju svoje uvažavanje i punu podršku Nebojši Čoviću, ili generalu Ninoslavu Krstiću sa kojim Čović dobro sarađuje. Lako je, međutim, zaključiti da bi ih dalji politički uspon ovih ličnosti učinio savršeno spokojnim. Amerikanci su suviše pristojni da to javno kažu, ali oni imaju svoje mišljenje i o drugim domaćim političkim ličnostima i političkim potezima. Oni podržavaju Jugoslaviju (katkad u šali nezvanično kažu da još samo američka ambasada i Vojislav Koštunica u ovoj zemlji podržavaju saveznu državu), ali ne kriju da im se SNP ne čini dobar partner DOS-u na saveznom nivou.
      
       Vojska
       No, ako se Americi ovaj narod i država mogu otvoreno suprotstavljati samo u korist vlastite štete, to još ne znači da Amerika priznaje samo slepu pokornost. Amerikanci su u Srbiju i Jugoslaviju došli silom, ali to ne mora da znači da se ovde uopšte neće ponašati u skladu sa svojim političkim principima i moralnim uverenjima, pogotovo ako nađu domaćeg partnera koji će ih na te principe i na ta uverenja stalno podsećati tako što će ih usvojiti i sam poštovati. U današnjem svetu je propao svako ko na Zapadu ne nađe nekoga ko će u ime zapadnih interesa i vrednosti zastupati njegove lokalne interese i opcije.
       Samit lidera najrazvijenijih zemalja u Đenovi (G7 plus Rusija) o siromaštvu u svetu pokazao je da su siromašni našli saveznika kome se nisu nadali. Interese siromaha zastupali su neki ljutiti mladi ljudi koji su imali dovoljno novca da avionom za ovu priliku dolete u Đenovu: stotinjak najborbenijih među njima imalo je na ruci ispisane brojeve telefona svojih advokata, za čas kada budu privedeni u policiju. Jugoslavija ima interese za koje je moguće naći "advokate" i pristaše u Americi; njima se mora obraćati rečnikom koji razumeju. Jedna od retkih prednosti ove zemlje i njene demokratske javnosti u ovom času je to što gaji iste vrednosti i dobra kao i najliberalnije zemlje. Jugoslovensko pravo na Kosovo, na primer, postoji: "Vašington post" je nedavno objavio duži članak u kojem je taksativno nabrojao sve nepodopštine kolonijalnih upravitelja Kosovom, od zatvaranja očiju pred albanskim kriminalom i terorom do izneveravanja osnovnih principa vladavine prava i ljudskih prava Srba. Jezik "Vašington posta" je jezik koji u Americi razumeju. Srpska prava i interesi ne moraju se izražavati isključivo rečnikom kosovskog mita. Saveznike ne treba uvek tražiti samo među "realpolitičarima" iz administracije, već i među izabranim ličnostima koje su prinuđene da brane principe koje u predizbornim kampanjama zastupaju. Taj je prolaz tesan, ali možda se može naći.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ