Politika je imala tu prednost da je bila potpuno ispražnjena od kadrova što je značilo mogućnost da se dovedu novi mladi ljudi sveže krvi i ideja

      Vladan Alimpijević trenutno je urednik Informativnog programa Televizije Politika i autor jedne od udarnih emisija ove kuće “Presing”. Tokom šestogodišnje pauze na domaćim televizijama (1994. godine otišao sa Studija B) radio je za strane stanice (BBC, ORF, ITN, ARD) i u listu “Danas”. Na pitanje zašto se nije vratio na Studio B, kratko odgovara “zato što se ne treba vraćati na mesto zločina”, a o tome zašto je izabrao baš Politiku kaže:
       - Posle odlaska sa Studija B godinama sam radio za strane TV stanice, izveštavajući sa ratišta ali i iz okolnih zemalja, nekoliko puta sam razmišljao o povratku na neku domaću televiziju i prva realna prilika mi se pružila tek posle 5. oktobra kada sam dobio poziv da dođem na TV Politika. Shvatio sam to kao šansu da se od jedne gradske televizije, koja je, istina, bila potpuno razrušena, napravi moderna, urbana medijska kuća. Politika je imala tu prednost da je bila potpuno ispražnjena od kadrova što je značilo mogućnost da se dovedu novi mladi ljudi sveže krvi i ideja, povraćen je entuzijazam, a da je bilo nešto više novca verovatno bi entuzijazma bilo još više.
      
       TV Politika je važila za obezličenu stanicu koja je bila na najboljem putu da potpuno izgubi publiku. Da li ste uspeli da povratite gladanost?
       - Od oktobra je postavljeno gotovo 30 novih emisija. Najveći odjek imalo je “60 minuta” Jugoslava Ćosića i moja emisija “Presing”. Problem je što u Jugoslaviji još ne postoji pravo istraživanje gledanosti. Izražavam otvorenu sumnju u izveštaje koje šalju neke agencije jer verovatno u njima učestvuje onaj ko je naručilac posla i eventualno oni koji imaju interes u reklamiranju. Ukupni marketinški kolač od nekoliko miliona maraka koji se deli na televiziji nedovoljan je za ovoliko komercijalnih programa koje imamo, i dalje, više od gledanosti na odluku potencijalnih oglašivača utiču politički odnosi, verovatno i predmarketinški odnosi provizija i zato mislim da nećemo imati prave rezultate sve dok se ne uvedu moderni sistemi preciznog praćenja gledanosti, a ne po sećanju.
       Uostalom, sve televizije u Srbiji su zastarele, spore i neinventivne, na njima se vrti ograničeni broj ljudi i još uži izbor tema. U profesionalnim uslovima televizija je vrlo skupa igračka, mi međutim imamo niz amaterskih ili veoma amaterskih programa i te amaterizacije nije pošteđena ni državna televizija, tako da političarima uopšte nije potrebno da vrše direktne pritiske na medije, dovoljno je da drže neregulisane odnose vlasništva i dovoljno je siromašno društvo u kome se novinarima maše ambasadorskim, ministarskim ili državnim poslovima koji nisu atraktivni zbog plate, nego zbog širokih mogućnosti koje otvaraju.
      
       Očekuje se novi zakon koji bi trebalo da raščisti medijski prostor, svede broj stanica na razumnu meru, pa i da pomogne medijima da se osamostale. Da li vam izgleda da će to promeniti i odnose o kojima govorite?
       - Novi zakon o frekvencijama je Damoklov mač koji visi nad glavama svih stanica i bez obzira na priče o nezavisnom telu opominje urednike na poslušnost. Zbog politike kontinuiteta zadržan je princip da “što je bilo bilo je”, ko je dobio frekvencije taj i dalje radi. Uslove za elektronske medije država treba da da samo okvirno, a opstanak tih medija treba ostaviti tržištu.
       Televizijske stanice se ovde računaju kao oružje političkih partija i imaju izuzetan značaj u pripremi javnosti pred izbore, koji su ovde prečesti. U proteklih deset godina smo mogli da vidimo kolika je moć elektronskih medija, kako se preko noći menjalo mišljenje takozvanog javnog mnjenja, kako su se pobede opozicije poklapale sa, recimo, širenjem Studija B ili nekih drugih nezavisnih medija.
      
       Čije je sada oružje TV Politika?
       - Mi smo sada u situaciji da smo kod nekih stranaka poželjni, kod nekih nepoželjni. I posle 5. oktobra Politiku su gađali jajima, ovoga puta nova opozicija. Zvuči kao fraza, ali Politika pokušava da bude što otvorenija prema svim relevantnim izvorima informacija, a naši gledaoci imali su prilike da vide i opoziciju i posvađanu vlast i društvene marginalce i albanske ekstremiste i oštre kritičare vlasti i one koji misle da se vlast kritikom popravlja. I dok smo mi bili otvoreni prema svim izvorima, neki od njih bili su zatvoreni za nas. Nekad smo bili u podređenom položaju prema državnim medijima, nekad prema onima koji su imali političke veze, ali generalno smo imali daleko manje tabu tema i skoro da nije bilo prećutkivanja. Direktni pritisci ne postoje i moram priznati da sam prijatno iznenađen što neke manje stranke nisu pokušale da nas ucenjuju zato što ne pokrivamo njihove partijske događaje, jer mi se rukovodimao samo tehničkim mogućnostima i zanimljivošću za gledaoce. Indikativno je da nas iz vojske i policije i nekih drugih službi efikasno eskiviraju.
       Uloga elektronskih medija je sada u nekom smislu pionirska, treba političare opominjati da su smenjivi, javnost odnosno birače ubediti da imaju moć i objasniti im kakva je ta moć, a treba i nosiocima javnih funkcija objasniti da televizija nije njihova prćija i da se mogu, a i ne moraju pojaviti na minut, dva ili pet bez obzira da li su ministri, predsednici vlade ili bilo šta drugo i da moraju snositi odgovornost i za prećutkivanje. To je sloboda koju novinarima niko neće pokloniti, ona će se osvajati onim tempom kojim mediji budu kadrovski i ekonomski postajali nezavisni od institucija.
      
       Mislite li da su se novinari do sada pokazali boljima od političara, spremnima da “osvajaju slobodu”?
       - Ne mogu biti novinari bolji ili gori od društva. Uz sve ruiniranje profesije, u poslednjih 10 godina, kao esnaf su možda pokazali najviše hrabrosti, uz još neke slobodne profesije. I možda su ljudi koji su imali najviše kontakta sa spoljnim svetom, pa su im novi procesi, tehnologije, nov posthladnoratovski način razmišljanja koji se formira u svetu, najbliži. Ima mnogo novinara koji su imali kontakta sa stranim svetom, a zbog specifičnog oružja - jezika, nisu otišli iz zemlje, nego su pokupili strana iskustva, a ostali na domaćem tržištu.
       Osnovni problem je generacijski jer postoji rupa od 10 godina u kojoj je sazrelo manje profesionalaca nego što je medijima bilo potrebano, a istovremeno mnogo više ljudi oseća sebe novinarima nego što ih zapravo ima. Činjenica je i da većina redakcija u Srbiji počiva na skoro robovskom radu honoraraca koji su po definiciji poslušniji i činjenica je da nosioci javnih funkcija prosto i dalje mogu da budu nekažnjeno zatvoreni za medije i da ta njihova vrata često mogu da otvore samo podobni urednici. Nade ima samo zato što su političari sada postali doista i smenjivi.
      
       IVANA JANKOVIĆ