3.

      Proces konstituisanja nacije prati jezik. Jedan jezik - jedna nacija. I u daljem toku jedna država. Naravno, Evropa nudi više primera da iz jednog jezika može izaći i više nacija, iz jedne nacije više država. Pokazalo se da uz jezik, kao važan, idu i drugi konstitutivni faktori. Na primer, vojna moć i ekonomija kao njen konstituent. Vojna moć uvek ide ispred gramatike. Ona je ono stvarno i rekao bih presudno u (dosadašnjoj?) istoriji, ne gramatika. Gramatika je gospodstvo. U Platonovoj Akademiji išla je uz Filosofiju i Matematiku (s geometrijom) i po stepenu razumevanja gramatike izdvajali su se favoriti, miljenici. Kasnija istorija na njoj je manje insistirala. Uz cara i kralja sedela je dvorska luda, ne gramatičar.
       Za Jugoslaviju (onu Karađorđevića) moglo bi se reći (naravno bez naučnih pretenzija) da je konstituisana na gramatičkim principima. Genijalni lingvistički autokrat proširio je granice jezika. Iza uistinu liberalnog gesla PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ I ČITAJ KAO ŠTO JE NAPISANO išao je dosta isključiv propis kako da se piše i kako da se govori. Tek činom normiranja jezik postaje državotvorna kategorija. U jeziku, međutim, postoje i centripetalne, ne samo centrifugalne sile. U smutnim vremenima ovo prvo dolazi do izražaja. Na jezičkoj "istosti" srpskog i hrvatskog naroda rađala se ideja o zajedničkom otačastvu. Nauka o jeziku (koliko je to bila nauka pokazaće se mnogo kasnije) stajala je na državotvornom stanovištu da Srbi i Hrvati govore istim jezikom. Na prostoj činjenici da ni svi Hrvati ne govore istim jezikom, kao ni svi Srbi srpskim, niko se nije zaustavljao. Ideja da na svim južnoslovenskim prostorima svi govore istim (uglavnom srpskim) jezikom porodila je i mnoge druge ideje pa i one koje nisu donele mnogo sreće.
       Na ideji večitog bratstva i jedinstva imenovan je (i na brojnim naučnim kongresima verifikovan) SRPSKOHRVATSKI I HRVATSKOSRPSKI jezik. Pokazaće se da ništa nije večno pa ni bratstvo i jedinstvo. Hrvati su iz "zajedničkog" jezika ne oklevajući ni časa izdvojili svoj deo (jer su tu simbiozu uvek primali kao nasilje), dok se sa srpske strane još okleva kao da "nije propalo kad propalo sve je".
       Nije (egzistencijalni) problem kako će se koji jezik ili deo jezika zvati - problem je što se na našim prostorima u dvadeset prvom veku odgovara na pitanja iz devetnaestog. Da li mi mnogo kasnimo ili drugi preterano žure, ostaje da se vidi. Uglavnom, u Evropi svi imaju definisano kojim jezikom govore. U nas, eto, proces te vrste emancipovanosti još traje. Nauka o jeziku ne prati faktički razvoj kao da se sve ovo što se događa, događa nekom drugom. Dobro, nauka i ne sme da žuri, nije njeno da istrčava pred rudu, ona mora sve dobro da izvaga, da prouči sve aspekte, uzroke i posledice. Vreme, međutim, ne stoji, osim u određenim filosofskim spekulacijama. Na sceni su političari, priučeni eksperti, publicisti, žurnalisti, agitatori, profesionalni patrioti - jezik ipak nije kvantna fizika u koju neznalice nemaju pristup. Jezik je za sve otvoren. Opšte dobro.
       Bošnjački jezik (u Bosni, ali i u značajnom delu Srbije) do juče je bio srpsko(hrvatski). Novo ime je u skladu s nacionalnim "osvešćenjem" i rezultat je svih užasa koji su se na našim prostorima krajem već prošlog veka dogodili. Da bi se došlo do sebe, uvek se mora poći od drugog. Nema mesta ni humoru ni zgražanju. U psihološkom smislu, posle svega što se ispodogađalo, Muslimane doista ne može ispunjavati radošću da im se jezik kojim govore zove srpski. Muslimani (bar oni koji znaju o čemu govorimo) znaju da je jezik kojim govore i dalje onaj jezik koji se do juče zvao srpski, hrvatski, itd., ali je (bar iz mog ugla) sasvim razumljivo što deonici tog jezika u sopstvenoj upotrebi nastoje da promene ime. To jeste zakasnelo i jeste pluskvamperfekat, ali uslovljeno je ukupnim, rekao bih i sudbinskim kašnjenjem u svim oblastima. I posebno velikom nesrećom iz prethodnih redova. Već dosadna žvaka da su Muslimani Srbi ili Hrvati muslimanske vere (dakle, ne i autentičan narod), pripada prošlosti. Muslimani više nikada neće biti ni Srbi ni Hrvati. Ono što su stekli, ne može im se oduzeti. Argument po analogiji s Amerikom (Kanadom, Australijom) i engleskim jezikom nije za nas. U nas je sve mimo sveta. Moja ideja da se to što smo "mimo sveta" može iskoristiti za dobrobit čovečanstva, propašće kao i sve moje ideje.
       Bosna je, naravno, već i druga država: srpski poslovi s Gavrilom Principom otišli su u prah i pepeo. I još mnogo toga.
       Šta je ostalo? Jugoslavija? Crna Gora i Srbija kao "dva oka u glavi"?
       Nekoliko rečenica i kao odgovor onima koji me optužuju da sam stao uz separatiste (crnogorske, naravno) koji su zaumili da razdvoje ono što je Bog zauvek sastavio. Heraklit kaže da ništa nije zauvek. Traje dok traje. Jugoslavija (ona kralja Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza) više ne postoji. A bila je tako lepa i tako zauvek. NJen "žabljački" deo još postoji, ali više onako. Monetarni sistem, carina, ustav, diplomatija itd. - šta funkcioniše po principima JEDNE države? Crna Gora i Srbija FAKTIČKI funkcionišu kao DVE države. Dakle, ne kao JEDNA. Šta sam ja tu kriv?
       Predsednik Koštunica mi se neće naljutiti (pre će mu biti lepo da čuje, čovek je od duha) ako mu prenesem da u nekim omladinskim kružocima on slovi kao Majka Kraljica. Koje su njegove ingerencije u Crnoj Gori, ako ih već u Srbiji ima? Savezna skupština, kojom predsedava filosof Dragoljub Mićunović, takođe je više onako, po inerciji. Neće mi se ni Mićun naljutiti, računam na filosofski relativizam.
       Ideja o CRNOGORSKOM JEZIKU proističe iz svega ostalog. I iz svega već rečenog. Humorni, ironijski tonovi na tu temu, očas se mogu uozbiljiti, uakademičiti. Gramatika je već napisana. Nisam je imao u rukama ali možem misliti. Prvak te jezičke reforme gospodin Vojo Nikčević već je (ako je verovati dopisnicima iz Crne Gore) detektovao trista i dvadeset reči kojih nema u Srbiji. Malo li je?
       Čak ni to nije važno, tih nekoliko stotina reči.
       Ako postoji volja da se crnogorski korpus srpskog jezika preimenuje u korist nacionalne i državotvorne emancipacije, još ako se zbude da ta volja prevlada, da se ukoreni na ljutom "cetinjskom kamenu", onda je to to. Nijedan jezik nije propao zbog dva imena. Ne treba u svemu videti tragediju. Samo je važno da crnogorski jezik ostane srpski. Ako smo se razumeli.
       Srpski žurnalist (inače ljubitelj lingvistike) izbacio je pitanje hoćemo li prevoditi NJegoša. Kakav žurnalist i lingvist, takvo i pitanje.
       Crnu Goru i Srbiju čekaju veliki poslovi.
       Neka Žabljak.