Svetska konferencija Ujedinjenih nacija protiv rasizma u Durbanu, Južna Afrika, imala je glavni zadatak da napravi dokument koji bi bio "Magna carta" u borbi protiv rasizma. Sve je postignuto osim toga

      Zemlje u razvoju, naročito afričke i azijske, poslale su u Durban na konferenciju UN protiv rasizma šefove svojih država, dok su razvijene zemlje (SAD, Velika Britanija) poslale niže državne službenike. Evropa, naročito centralna, nije bila zainteresovana za taj skup. Nas je predstavljao ministar inostranih poslova Goran Svilanović, koji je put u Afriku iskoristio da obiđe i druge "prijateljske i nesvrstane" zemlje. Istina, ni mi, ni većina zemalja Evrope, nemamo velike probleme sa rasizmom i ropstvom iako se, istini za volju, danas sve može proglasiti rasizmom, što se i događa kada uskomešanost etničkih grupa prevaziđe granice tolerancije i pretvori se u otvoreni sukob.
       Ovo je bio prvi globalni susret zemalja članica UN koji nije imao veze sa ekonomijom, tj. novcem, i izgledalo je da će se na njemu postići veliki uspeh, ako ne i stvoriti uslovi za dokument koji bi bio nekakva "Magna carta" u borbi protiv rasizma i u kojem bi se našlo mesta za zagovaranje tolerancije i međusobnog razumevanja među državama, rasama, verama. Međutim, već drugog dana konferencije sve je krenulo neočekivanim tokom.
      
       Jezik mržnje
       Vatru su zapalili Palestinci koji su tražili da u završni dokument ove konferencije uđe osuda Izraela kao zemlje u kojoj vlada aparthejd i rasizam i da se Izrael osudi za genocid i druge zločine protiv humanosti.
       Izrael i SAD su zapretile da će napustiti skup, zatim ga i napustile. Državni sekretar SAD Kolin Pauel je rekao da donosi ovu odluku sa žaljenjem. "Ne možete se boriti protiv rasizma na konferencijama koje proizvode deklaracije sa rečima (jezikom) punim mržnje."
       Naravno, Palestincima su se pridružili mnogi sećajući se deklaracije UN u kojoj je rečeno "Cionizam je jednak rasizmu".
       Kad se uzme u obzir da su još pre početka konferencije afričke zemlje zatražile od SAD i evropskih bivših kolonijalnih zemalja da im se izvine za bedu i destrukciju koja je nastala trgovinom robljem i da to plate, može se misliti koji je to jezik tolerancije prevladao na konferenciji i u štampi "umešanih" zemalja. Britanci ne prihvataju da se trgovina robljem nazove "zločinom protiv humanosti" i stalno podsećaju na činjenicu da je kod njih ropstvo ukinuto još 1772. godine i da je Kraljevska mornarica "lovila" strane brodove koji su prevozili robove i kažnjavala njihove vlasnike i kapetane. Nasuprot njima, Holanđani su se izvinili.
       U delu britanske štampe podseća se i na činjenicu da Evropa nije izmislila ropstvo već da je ono deo kulturnog nasleđa Afrike, gde su jedna plemena porobljavala druga i prodavala ljude najpre u Aziju, zatim u Ameriku. Azijci i Amerikanci su držali robove i kad je Evropa odustala od toga, naravno pritisnuta javnim mnjenjem.
       Poneki britanski mislilac ne zaboravlja da pomene da je kolonijalna imperija nastala na robovskom radu ili da su oni promenili kulturni milje Afrikanaca, što danas Amerikanci rade gotovo celom svetu.
       Da priča bude bude još zapetljanija pobrinuli su se crni Južnoafrikanci, koji su poslednji dobili slobodu. Najveća briga sadašnje južnoafričke vlade su tri "R", kaže Endru Keni (kolumnist britanskog konzervativnog "Spectator-a"). To je rasa, rasa i rasa. Najveći prioritet vlade predsednika Mbekija je pitanje boje kože, kaže Keni. "Kao u prethodnoj vladavini aparthejda, vlada je kompletno opsednuta pitanjima rase."
      
       Platiti ili ne
       Iz Zimbabvea, nekadašnje Rodezije, takođe stižu vesti da danas nije lako biti beo na jugu Afrike. Mnogi su već počeli da se pitaju da li bi bilo isto da je bilo obrnuto?
       U SAD, zemlji koja je imala najviše robova, belci sve više pominju činjenicu da su njihovi robovlasnici bili beli, ali bilo ih je i žutih i crnih, u Americi, koji se nisu odricali svojih robova. Pominje se i činjenica da niko od američkih crnaca neće da se vrati u Afriku, a da svi Afrikanci žele da dođu u Ameriku.
       S druge strane (crne) sve glasniji su zahtevi da se crnim Amerikancima isplati odšteta za robovanje, ugnjetavanje i ponižavanje koje i danas postoje. Najglasnija je N'COBRA (Nacionalna koalicija crnaca za repartaciju Amerike). Oni računaju da bi 50 hiljada dolara po američkom crncu veoma ublažilo njihove bolove i bolove njihovih predaka. Pošto i u vladi znaju da računaju, izračunali su da bi to bilo oko 300 milijardi dolara - svota koju ni Klinton ni njegovi demokrati nisu mogli da obećaju.
       Istovremeno i Jevreji (cionisti po predloženoj deklaraciji), koji su dobili odštetu od Nemaca za ropski rad u logorima, traže od Amerike odštetu jer su američke kompanije trgovale sa Hitlerovom vladom.
       U Ujedinjenim nacijama, ipak, postoji tračak nade da se svi neće sećati samo prošlih vremena i meriti količinu bola i zla samo novcem. Ali taj tračak je tako mali da ovakve konferencije mogu samo da ga uguše. Jer, ako pogledamo i tu nevinu Evropu i naš Balkan gde je jezik mržnje dobro poznat, možda su mu tu i koreni, Hrvati se nadaju da će im Srbi platiti za duševni bol, Bošnjaci se nadaju da će im platiti i Srbi i Hrvati. Albanci se oštre na Srbe i Makedonce (za naplatu, naravno). Srbi se sećaju Turaka... Istina, u ovom slučaju je malo teže govoriti o rasizmu, ali ako se malo bolje izračuna, moglo bi da se nađe elemenata.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ