NAZIV IZLOŽBE: Artrakti
AUTOR: Zagorka Stojanović
SALON MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI

      Đorđe Kadijević
      
       U rečniku formalističke umetničke kritike ne nalazimo termine koji bi se odnosili na primer u p o r n o g stvaralaštva kao na fenomen posebne vrste. Čini se, otud, da je u pristupu delu i ličnosti Zagorke Stojanović primerenije upotrebiti intencionalističku kritičku metodu. Tim načinom izgleda moguće ukazati na nepresušnu kreativnu motivaciju Stojanovićeve, lišenu stereotipnog angažmana i, kako izgleda, nezavisnu od uočljivih objektivnih okolnosti. Vreme prolazi, stvarnost menja lik a umetnost kontekst, a Stojanovićeva ostaje stalno prisutna. Ono što u tom upornom prisustvu najviše čudi, skriveno je u prostom oku nevidljivom i prostoj pameti nedokučivom vrelu stvaralačke inspiracije, jednako nezavisne od lika stvarnosti i od konteksta kulture.
       Ovaj osvrt odnosi se na "artrakte" koje Stojanovićeva izlaže u Salonu muzeja savremene umetnosti, malom segmentu njenog ogromnog opusa. Reč je o eksponatima koji u recepciji formalističke svesti predstavljaju tapiserije, ali izvan tog kriterijuma mogu da se posmatraju kao objekti, kao konstrukcije, čak kao slike... Poznata kao velika "tkalja" među našim likovnim umetnicima, Stojanovićeva ovog puta napušta svoju omiljenu tehniku. NJeni artrakti su načinjeni od gotovog materijala, od fragmenata tkanina različitih vrsta, spojenih u celine koje su utoliko efektnije ukoliko je heterogenija njihova struktura. Reč je o monumentalnim eksponatima čije dimenzije se mere metrima. Treba reći da "govor materije" nije ono što Stojanovićeva ovde traži. Ona ne pokazuje sklonost ka "bekstvu od tumačenja" koju Suzan Zontag pripisuje modernoj likovnoj umetnosti. Stojanovićeva se ne štiti od interpretacije i navodne ilustrativnosti oprobanim metodom eliminacije predmetnog ili simboličnog sadržaja. Naprotiv. U njenim kompozicijama lako je primetiti asocijativne aluzije na predmet, pa čak i motive kao što su predeo, oranica, seosko groblje. Na izložbi najviše efekta ima eksponat što nalikuje proplanku na kome su poređane šajkače "solunke", simbolično vezane za istorijski ali i aktuelni aspekt naše stvarnosti.
       Po složenosti strukture svojih kompozicija, po tehničkoj perfekciji njihove realizacije i naročito po snazi njihovog estetskog dejstva, Stojanovićeva je daleko prevazišla nivo akademskog "primenjaštva" po kome se oslovljavaju radovi rađeni u tkanini. NJeni eksponati lepotom izgleda i punoćom značenja predstavljaju suprotnost onom mazohističkom afinitetu prema "praznini sadržaja" koja, da se opet vratimo Zontagovoj, kod manje lucidnih umetnika odražava strah od drugoga: "Budući da nema sadržaja, ne može biti ni tumačenja."