NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Stvarno prisustvo

Šta je rezultat prvog međunarodnog skupa studenata umetničkih akademija 16 evropskih zemalja i Jugoslavije u Beogradu

      Nije Bitef ali jeste "predstava" sa više od 300 aktera koja se prostrla preko celog grada, zauzela prostore od Muzeja "25. maj" i ateljea Fakulteta likovnih umetnosti na Topčiderskom brdu, preko alternativnih prostora i prestižnih gradskih galerija ("Remont" na Trgu Republike, "Zvono" u Višnjićevoj...) do donjeg Dorćola i bioskopa "Reks". Pupak ovog međunarodnog radnog hepeninga je legendarni Studentski kulturni centar.
       "Stvarno prisustvo" naziv je prvog međunarodnog susreta studenata sa umetničkih akademija iz 16 evropskih zemalja i Jugoslavije koji, prema koncepciji Biljane Tomić, urednika likovnog programa SKC-a, i Dobrile Denegri, istoričara umetnosti iz Rima - organizuju Studentski kulturni centar nKA (Kulturna asocijacija iz Rima) i Muzej "25. maj".
       Posle prva dva, tri dana akomodacije, biranja prostora, "traženja inspiracije" i odabira materijala, studenti su se upustili u stvaralačku avanturu s tim što su se svako veče okupljali podno maršalove večne kuće. U "25. maju" svaki dan se predstavljala po jedna od akademija koja je na ovaj skup poslala studente, ali i mladi umetnici od kojih su neki već učestvovali na prestižnim međunarodnim smotrama. Neko je puštao video-zapis, neko je izvodio performans podstičući i novopečene prijatelje da se uključe. Ove nedelje počelo je sukcesivno otvaranje izložbi. Prva je otvorena u "Zvonu" gde se grupa studenata iz Kasela i Diseldorfa predstavila fotografijama. Poslednja i najspektakularnija će biti 8. septembra kad se ovaj skup, započet 27. avgusta, završava u prostorima Muzeja "25. maj".
       - Iako je praksa u Evropi da se organizuju vork-šopovi do mesec dana, da studenti rade u grupama, beogradski skup je bez presedana. Velika avantura koja će uroditi novim kvalitetom - kaže Harald Zeman, negdašnji direktor kultnih Kaselskih dokumenata te kustos poslednjeg venecijanskog Bijenala u 20. i prvog (ovogodišnjeg) u 21. veku. On je, kako sam priznaje, došao u Beograd jer je hteo da "svojim prisustvom ukaže mladima na značaj ove beogradske inicijative".
       - Već dugo pripremam najrazličitije izložbe. One iz pedesetih i šezdesetih su nastajale ponajviše kroz diskusije koje smo vodili u kafanama, kafeima, u klubovima. Potom je sve puklo. Stariji umetnici su se povukli na selo, mladi sede za kompjuterom, dopisuju se i komuniciraju imejlom - kaže Zeman ističući da cilj beogradskog studentskog okupljanja nije da se napravi svetski poznata i(li) atraktivna izložba. Svrha je, kaže on, da se dogodi susret različitih škola, da mladi uspostave komunikaciju, da ostvare onaj najbolji, najkvalitetniji - direktan kontakt. To će, siguran sam, isprovocirati posve nov kvalitet.
       Zeman kaže da je, obilazeći umetnike tokom priprema za poslednja dva Bijenala u Veneciji, primetio kako ponovo postoji velika potreba za neposrednim komuniciranjem, pogotovo kod mladih. Zato beogradsku inicijativu, ovaj skup studenata, susret Istoka i Zapada smatra "izuzetno važnim".
       Biljana Tomić, po čijoj koncepciji se i realizuje ovaj projekat, kaže da je "Stvarna prisutnost" rezultat rada SKC-a u protekle tri decenije.
       - Ovi mladi umetnici, studenti od kojih su neki već imali zapažene nastupe na međunarodnim izložbama, zapravo su - u duhovnom smislu - unuci one generacije internacionalnih stvaralaca koje je SKC promovisao pre 30 godina - objašnjava Biljana Tomić. - Posle Jozefa Bojsa, u SKC-u su bili njegovi studenti Urlihe Rozenbah, Klaus Rinke... a onda dolaze studenti ovih profesora.
       Tu se čita i odgovor na pitanje šta su bili kriterijumi za odabir studenata koji će krajem avgusta i početkom septembra boraviti i raditi u Beogradu.
       Kad je Tomićeva dobila otkaz u SKC-u (za prethodne vlasti), bila je, pored ostalog, pozvana da bude gostujući profesor na Diseldorfskoj akademiji tako da je i sama odabrala izvestan broj studenata za susret u Beogradu. Deo studenata je birao nastavnički kadar s akademija koje su pozvane da učestvuju na "Stvarnom prisustvu".
       - Tema na našem skupu nije zadata, kako to često biva na letnjim vork-šopovima, radionicama, studentskim okupljanjima u Evropi. Nema ni kvalitativnog prosuđivanja o vrednosti dela. Hteli smo da se radi u atmosferi bez tenzije - ističe Dobrila Denegri.
       Masa studenata, pogotovo onih sa Zapada, zaista stvara u popriličnoj tenziji. To se (in)direktno moglo prepoznati po pitanjima koja su studenti upućivali Haraldu Zemanu u razgovoru na otvaranju susreta, 27. avgusta u Muzeju "25. maj". Najčešće ih je interesovalo kako Zeman prepoznaje dobar rad i čime se rukovodi pri izboru dela za svoje izložbe...
       U Beogradu je, dakle, zanemareno ono što su mnogi mladi usvojili već kao uslovni refleks - da delo stalno mora biti prosuđivano.
       - Ovde nećemo donositi vrednosne sudove. Bitno je da mladi komuniciraju, neverbalno - delom, verbalno, da shvate i to da je prava umetnost jedino ona koja ima korene. To je jedini odgovor na globalizaciju i uopštavanje. Dobra umetnost je ona koja je toliko nacionalna da postaje nadnacionalna.
       Naravno, svu ovu idilu i nade u rađanje novog kvaliteta koji očekuje Zeman može pokvariti priča o novcu. Troškove zapravo niko nije javno spominjao. Za razliku od podužeg spiska ministarstava i ustanova koje su podržale ovu značajnu akciju, novac je do sada dalo jedino Ministarstvo prosvete (Srbije), i to 400 hiljada dinara.
       - Savezno ministarstvo inostranih poslova je obećalo 100 hiljada dinara, Fond za otvoreno društvo pet hiljada nemačkih maraka, od Vršca očekujemo novac za katalog, strogo namenska sredstva je obećala "Pro Helvecija", ali za finansijsku pomoć obratili smo se i gradu Beogradu, mada SKC nije ustanova gradskog nivoa - objašnjava Biljana Tomić koja zbog "skraćenih" finansija juri od Kartonke "Avala", koja poklanja kartone, do "Sonija" i "Samsunga" od kojih pozajmljuje TV aparate i video-rikordere za video-radove i instalacije...
       Preliminarni, sasvim ozbiljni proračuni su, prema rečima Biljane Tomić, predviđali da se ceo projekat pokrije sa 120 do 150 hiljada nemačkih maraka. Kako, osim verbalne podrške, nisu usledila uveravanja da će ta svota biti i obezbeđena, već su stizala obećanja na manje svote, sve je, što je moglo, reducirano. I, 50 hiljada maraka je ono, kako kaže Dobrila Denegri, što jeste najniža svota potrebna da pokrije troškove boravka i rada više od 300 studenata koji su se okupili u Beogradu.
      
       Studenti spavaju u beogradskim studentskim domovima, a dolazak su im platile njihove akademije ili nadležne kulturne institucije. Holandija snosi sve troškove puta i boravka za svoje studente. Akademija u Frankfurtu je takođe platila troškove svojim studentima jer, kako objašnjava Dobrila Denegri, ta akademija planira studentska putovanja i u tu svrhu ima organizovan poseban fond. Slično je i sa akademijom u Braunšvajgu gde predaje Marina Abramović, jer sistem studiranja u toj visokoj školi i podrazumeva česta putovanja studenata. Oni će, kako je planirano, posle Beograda otputovati na tri nedelje u Irsku.
       Iz Braunšvajga dolazi Nezaket Ekidži, poreklom Turkinja, danas Nemica koja kaže kako je pre dva dana stigla iz radionice u Oksfordu.
       - Tamo je radilo nas 28 u grupi, dakle imam iskustva u grupnom radu. Ali, na ovako brojnom, impozantnom skupu nikad nisam bila. Nisam ni čula da je neko uspeo da organizuje tako brojnu radionicu. Najveća grupa u kojoj sam radila imala je 40 studenata.
       Ekidži je, kako kaže, pre Oksforda radila u Milanu mesec dana a to je rezultat prošlogodišnjeg boravka u Komu na poziv fabrikanta Antonija Rakija. Tamo je grupa studenata radila tri nedelje pod vođstvom čuvenog vajara i konceptualnog umetnika Ilje Kabakofa.
       - Da budem iskrena, ovde sam došla pre svega da pokažem svoj rad, a onda sam videla da se u Beogradu događa nešto mnogo značajnije - kaže Grkinja Katarina Kacifarajki koja studira u holandskom gradu Eršhade. - Uzbudljivo je videti kako različito mislimo ili likovnim jezikom govorimo o istom ovom svetu. Posebno me uzbuđuje što radim delo u Galeriji SKC-a gde je nekad, još pre mog rođenja, nastupao jedinstveni Jozef Bojs. Za mene je ovo kultno mesto za koje sam znala odranije, ali nisam slutila da ću i ja ovde izlagati.
       Mislio sam da će sve ovo biti neka istočnoevropska budževina. Doduše, nisam ni pozvan - zvali su me drugovi koji su odabrani da dođu. Pozvali su me telefonom i rekli mi: u Beogradu je super. Kasnim, ali nisam jedini koji se švercuje. Ovo je sjajna zamisao i siguran sam da su nam razgovori potrebniji od trčanja da se ubacimo na neku veliku izložbu. Ja se nikad ne bih gurao na zastarelo venecijansko Bijenale iako poštujem Zemana - kaže Rajnhard Švabe iz Drezdena.
       Možda rezutlat ovog skupa, koji objektivno tek treba da se oseti u budućnosti, bez vremenske distance najbolje odslikava ocena Jelene Milosavljević (ćerke našeg velikog slikara Peđe Milosavljevića) koja je student treće godine akademije u Diseldorfu.
       - Može da zvuči kao fraza, ali istina je da su svi oduševljeni. Niko ovo nije shvatio kao izlet. Svi ovo doživljavaju kao pravu kreativnu radionicu i fascinirani su susretima, komunikacijama. Kad nam je to Zeman obećao prvog dana, nisam verovala. Tamo smo mi dosta izolovani, upućeni na svoj rad. Mnogi mi kažu da do ovog susreta nisu poznavali kolege sa svoje akademije. Trebalo je da dođu iz Kasela, ili iz Beča, da bi stvarno upoznali svoje kolege. Tamo si sa svojim radom. Ovde svi živimo u studentskom domu, 24 sata smo zajedno, upućeni smo jedni na druge.
      
       SAVO POPOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu