Kasnih sedamdesetih, jedan mladi aktivista iz mesne zajednice rekao mi je: Znaš li da spadaš u grupu državnih neprijatelja?! Nažalost, u ovom kraju grada, spadao sam u treću kategoriju takvih. U prvoj su bili Đilas i Dobrica Ćosić

      Diskoteka zvana "Kod Laze Šećera" jedna je od beogradskih legendi, o kojoj rado govori sadašnja generacija pedesetogodišnjaka. Bila je to prva takva pojava u SFRJ i širem komunističkom okruženju. I mada nije dugo potrajala, ostala je u sećanju savremenika kao važan simbol mukotrpnih civilizacijskih pomaka. Tako je Lazar Šećerović, značajno lice ondašnjeg beogradskog muvinga, dospeo u legendu o "Diskoteci". Simbolično je da je ovaj razgovor vođen u času kada su započeli radovi na restauraciji kuće njegovog čukundede Jevrema Grujića, u čijem delu se nalazila i kultna diskoteka.
      
       MALOGRAĐANŠTINA:U ideološkoj podeli koja je vladala posle rata, bilo je i podeljenosti u druženju. Naravno, nisu postojale striktne granice. Mi, deca iz "beogradskih kuća", proglašavani smo prozapadno orijentisanim a naši roditelji reakcijom. Samim tim nismo bili "napredna omladina" i bilo nam je teško da se eksponiramo jer je sve bilo rezervisano za decu rukovodilaca kao i onih koji su podržavali režim. Oni su toliko drhtali nad svojom lojalnošću da smo u odnosu na njih mi bili pojam za slobodan život. Nismo marili da li je muzika koju slušamo podobna, ili časopisi koje čitamo. Naravno, sve te ideološke predrasude smo odbacivali. Stvorio se izvestan paradoks: mladi iz njihovih porodica su počeli da nam zavide, mnogi su počeli da se druže s nama.
       Nismo se osećali asocijalnim, imali smo osećaj posebnosti. Bili smo "onaj", građanski deo Beograda koji je za ortodoksne komuniste bio nešto najcrnje u socijalističkom sistemu. Dugo su nas tretirali kao "malograđanštinu", mada "nova klasa" tj. "elita radničke klase", nije došla ni do tog stupnja građanskog društva.
       Kasnih sedamdesetih, jedan mladi aktivista iz mesne zajednice rekao mi je: Znaš li da spadaš u grupu državnih neprijatelja?! Nažalost, u ovom kraju grada, spadao sam u treću kategoriju takvih. U prvoj su bili Đilas i Dobrica Ćosić. Tako da bismo se, u slučaju invazije zapada, šta li, obreli u nekom zatvoru, tretirani kao unutrašnji neprijatelji.
      
       SA BITLSIMA NA PIKADILIJU:LJubav prema šansonama bila je plod velikog uticaja francuske kulture između dva rata. Iv Montan, Šarl Aznavur, Edit Pjaf, Žorž Brasans... Svi su pevušili njihove melodije, koje ćete danas retko čuti. U Kolarcu je dve večeri nastupao Iv Montan, svetska zvezda. On, u Beogradu! Imao sam kartu za drugo veče ali prvo veče prestajao sam isprd Kolarca gledajući povorke ljudi koji su na koncert dolazili u svečanoj tišini.
       Od kraja pedesetih, skoro dve decenije, Beograd je bio in za Evropu. Najveća imena, ne samo evropske kulture, prodefilovala su ovuda. Nismo mi za njih bili interesantni folklorno, kao danas, nego su nas voleli, naročito Francuzi.
       Početkom pedesetih džez je još bio zabranjivan, igranke su prekidane zbog insceniranih tuča. Kada su se u Domu sindikata pojavili Ela Fitcdžerald i Luj Armstrong, bila je to neopisiva senzacija. Ja sam voleo francuske šansone, ali privlačila me je i nova američka muzika: Pol Enka i Elvis Prisli, kasnije i britanska muzika. Bio je to moderan zvuk' s obzirom na to da je ovde na takvu muziku gledano popreko, imala je i subverzivnu notu.
       Godine 1965. upisao sam Filološki fakultet i imao veliku sreću da odem u London, u sred ludila od bitlsomanije. Našao sam se na Pikadiliju, u trenutku kad je bila premijera njihovog filma "Help". Potpuna histerija. Prodavani su kartonski periskopi visine jednog metra, sa dva ogledalceta na vrhu, tako da mogu da se vide Bitlsi. Vrhunac je nastao kada su se pojavila dva kraljevska rols-rojsa, sa zatamnjenim staklima. Prvi su izašli DŽon Lenon i Pol Makartni, nastala je neopisiva vriska i cika. Devojčice su padale u nesvest, bolničari su ih stavljali na nosila i odvozili na reanimaciju. Sve ulice oko Pikadilija bile su ispunjene ambulantnim kolima i bobijima na konjima, koji su čitav dan vikali preko megafona: Molimo vas, raziđite se! Bitlsi su otišli! Bio je to fantastičan doživljaj, videti Bitlse na vrhuncu njihove popularnosti.
      
       LOKOMOTIVA BEOGRADA: "Diskoteku" su smislili i otvorili trojica mladića: Siniša Nikolić, Brana Samardžić i Milan Šećerović, moj brat. Siniša je studirao i završio filmsku kameru u Parizu. Tamo se pojavila "Kastel", najčuvenija diskoteka, i po njenoj mustri je urađena i naša "Diskoteka". Na otvaranju je bio i pesnik Dušan Matić, prijatelj naše porodice. Došao je sa suprugom Lelom, velikom damom i intelektualkom. Mada nije bio izričit protivnik režima, rekao je: Ovo je veliki i pozitivan znak da se krećemo ka nečem boljem. To bolje događa se u vašoj kući, a vaši prijatelji i prijateljice u tome su glavni!
       Bilo je to čedno i romantično doba; nekoliko devojaka u gradu svi su obožavali i bili zaljubljeni u njih. Dovoljno je da ih vidite u nekom lokalu, pa da nekoliko dana pričate samo o tome. Sad, možete da zamislite kakav je bio doživljaj kad u "Diskoteci" možete da vidite lepoticu Maju Danon, ćerku čuvenog dirigenta. Inteligentnu, obrazovanu, šarmantnu, pri tom i božanstveno igra. Ili, beogradsku zvezdu Biljanu Nevajdu, najlepšu manekenku u koju su svi muzičari bili zaljubljeni. Ona je ta "Lutka sa naslovne strane", o kojoj je pevao Bora Čorba.
       "Diskoteka" je bila stecište ličnosti koje su obeležile društveni život Beograda šezdesetih. Bila su tu braća Aćin: Joca, svestrani umetnik, reditelj i slikar, nesrećno je stradao i Sava, čuveni scenograf. Onda, Dejan Karaklajić, tada mladi uspešni reditelj, sada živi u Americi. Ne znam zašto je otišao, svakako je velika šteta. Bilo je mnogo divnih devojaka i mladića, imao sam sreću da budem njihov prijatelj. Oni su davali ton "onom" Beogradu o kome se danas sa poštovanjem i setom govori. Bili su "lokomotiva" Beograda, kako se tada govorilo. Izvanredni uzori i, važno je reći, dobri ljudi.
       U enterijeru u kojem su dominirale zelene italijanske tapete, što je isto bilo senzacija, ovde su se tapete tek pojavile, muziku je vodio Saša Radosavljević, čujem da je sada urednik u Radio JAT-u. Bio je nepogrešiv, tačno je znao u kom momentu šta treba pustiti. Isto izvanredan mladić, ozbiljan, prijatan, pametan. Nikad nije odbio da pusti muziku "po želji". U "Diskoteci" je vladala prijateljska atmosfera, sve do zatvaranja 1968.
      
       RUSKI ŠAMPANJAC: "Uticaj Zapada na omladinu", "Kvarenje naše omladine" - večito su poturane teme. Naravno da je to bilo licemerno, ovde komunisti nisu bili okrenuti protiv Zapada, nego im je takvu demagogiju nametao rigidni sistem. Kao da je rokenrol mogao da sruši komunizam. Porodična kuća inženjera Novakovića bila je do naše kuće - pravo remek-delo, u dva nivoa, sa ružičnjakom. Danas bi bila ukras Beograda. Neko je smislio da je treba srušiti i na njeno mesto postavljen je grozan soliter, u koji je useljen oficirski kadar. Naravno, smetala im je "buka" u diskoteci iako je bila u podrumu kuće. Onda je opština zabranjivala: može muzika, ali ne i da se igra! Stalno su nas maltretirali sličnim besmislicama. Predsednica opštine Stari grad bila je relativno pismena Crnogorka, od koje je zazirao i Branko Pešić. Jedina osoba koja se usudila da stane u odbranu "Diskoteke" bila je novinarka Mila Kodemo, u "Novostima". Učinila je da mnogi posumnjaju u našu subverzivnost. Uzalud, posle nešto više od godine dana postojanja "Diskoteka" je morala da bude zatvorena. Preselila se u Dubrovnik; odnet je kompletan inventar, ali i tamo je živela samo jedno leto. Opštinari su, takođe, bili neumoljivi.
       U Beogradu se pojavilo Rodžal Shakespeare compandž, davali su predstavu "Kako vam drago". Glavnu mušku ulogu igrao je DŽeremi Bred, kasnije je stekao svetsku slavu glumeći Šerloka Holmsa. Zove me jedna devojka, kaže: Englezi bi želeli da ih negde izvedemo, da li biste napravili prijem za njih u diskoteci? - Ne znam šta da vam kažem, diskoteka je demontirana, rađena je adaptacija... Molim vas da razmislite, javiću vam se za jedan sat. Usledila je velika akcija, čitavo popodne je izvlačeno i dovlačeno, sklanjano. Od "Diskoteke" je ostala samo ogromna količina ruskog šampanjca "sovetsko šampanskoe", izvanrednog kvaliteta. Englezi su, inače, ludi za šampanjcem, i napravili smo strašan kermes. Tek ujutro su otišli u hotel, pa na aerodrom.
      
       DRUŽENJE SA ZVEZDAMA:Beograd je sjajno pulsirao šezdesetih. Ratko Dražević, direktor "Avala filma", bio je fantastičan producent, evropskog kalibra. On je lansirao naše najveće zvezde: Bebu Lončar, Mariju Baksu, Oliveru Vučo. Ovde su snimane velike koprodukcije, vrvelo je od svetskih zvezda. U "Diskoteci" su, dok je radila, dolazile ličnosti koje ste mogli videti samo na platnu. Recimo, DŽuli Kristi ili DŽudi Denč.
       Studirao sam jezike, radio simultane prevode na Bitefu i Festu, i prevodio filmove i pozorišne predstave. Mada sam na koprodukcijama bio angažovan kao prevodilac i piar, više sam bio zadužen da krotim histerične zvezde - na snimanju bi se isposvađali. Vladeta Janković, tada mladi prevodilac, sada ambasador, radio je na koprodukcionom filmu "DŽingis Kan". Odlazio je u vojsku i ponudio mi da ga zamenim. Rado sam to učinio. Bili su tu: Omar Šarif, DŽems Mejsn, Stiven Bojd, Fransoaz Dorleak, sestra Katrin Denev. Upravo je snimila "Čovek iz Rija" sa Belmondom, a pre toga "Ćorsokak" kod Polanskog. Koko Šanel je ludela za njom, od glave do peta bila je u šanelu. Bio je moj rođendan i sve zvezde su pozvane u "Diskoteku". U zanosu i skakanju, Fransoaz Dorleak se izula, a moj drug Slava Ramadanović, hokejaš i veliki beogradski laf, sakrije joj cipele. Tražili smo ih do jutra.
       DŽems Mejsn je bio najveća zvezda, prvorazredni gospodin. U Beograd je došao s italijanskom groficom Krespi, svojom ličnom sekretaricom. Irma Flis, novinarka i lepotica, jedna od ličnosti Beograda za kojom su svi žudeli (pa, i Alen Delon) došla je da intervjuiše Mejsna, sa ogromnim magnetofonom koji je nosio tehničar. Mejsn, čovek velike otmenosti, bio je prilično zatvoren, takoreći nedodirljiv.
      
       ZALJUBLJIVANJE:Očaravale su me lepe žene i zaljubio sam se, što je bilo potpuno blesavo, u Fransoaz Dorleak. Bio sam presrećan što sam blizak s njom; što smo na ti, što dolazi kod mene i izlazimo zajedno. Jednom smo, Rade Mikijelj sada poznati advokat, i ja, zajedno sa Ivon Mičel i Fransoaz Dorleak večerali u Skadarliji. Mislili smo da im tamo može biti interesantno, makar je muzika prijatna. I nikako da platimo račun, nema konobara. Sednemo u Radetov stari rover, vrata su mu otpadala, polako brekće niz Cetinjsku, kad, za nama trči konobar. Lupa nam u staklo...
       Prilično sam bio zaljubljen i u Marizu Berenson ("Kabare", "Beri Lindon"). Ovde je sniman film "Tajni dnevnik Sigmunda Frojda", poskočio sam kad sam čuo da dolazi Mariza Berenson. Ludim za njom otkako sam je prvi put video na platnu. Kažem: Ja idem da je dočekam. Na aerodromu je saletim i izljubim, zamislite tu nedopustivu intimnost. Ali, nije joj bilo odvratno, kasnije mi je rekla da joj je to bilo simpatično. Došla je sa silnim prtljagom iz Grčke, bila je gost brodovlasnika Niarhosa. Da bih odobrovoljio carinika, kažem da je ona naša prijateljica, glumica. Ona je glumica?!, kaže on. A da li zna ko je najpopularniji glumac na svetu? Prevedem joj, kaže: Ne znam... - Bata Živojinović! Obožava ga milijarda Kineza, kaže carinik. Nasmejemo se i on je propusti. Nisam se razdvajao od Berensonove za sve vreme snimanja. Bila je božanstvena atmosfera, ekipa filma bila je za padanje u nesvest - Kerol Bejker, legendarna Bebi Dol. U filmu su igrali mnogi naši glumci: Rade Marković, Janez Vrhovec, Nikola Simić...
       Fascinirala me je i engleska balerina Margot Fonten. Slučajno sam je ugledao, ide od Narodnog pozorišta prema "Mažestiku". U jednom kostimčiću, sa šeširom i četvrtastim bjuti kejsom u rukama. Jao, šta da radim? I priđem joj: Ja sam vaš veliki obožavalac. Drago mi je što ste ovde, mogu li da vas otpratim? - Kako da ne, vrlo rado! I ja je pratim, bla, bla, bla. Kažem da ću doći na predstavu - Izvolite, dođite posle u moju ložu. Pozvala me je na prijem, itd. Igrala je u dve predstave; nažalost, engleski balet više nije gostovao u Beogradu. Verovatno im nismo zanimljivi.
      
       DEVOJKE, GLUPAČE:Mišel Pikoli je bio izvanredan na snimanju filma "Cena opasnosti" u režiji Iva Boasea ("LJubičasti taksi"). Bio je hiperzvezda u Francuskoj, razmažen je i ume da se ponaša bahato. Mnogo mi je pomogao Nikola Rajić, reditelj i arhitekta, radio je u silnim koprodukcijama i jedan je od retkih Srba koji poznaje sva velika francuska imena. Prijatelj je sa Pjerom Kardenom, Žoržom Glotarom, Ženevjev Paž... On me je upozorio i dao instrukcije: Mnogi od njih smatraju nas urođenicima, zato drži glavu visoko! Prema Pikoliju sam zauzeo ležeran stav, znam da će me zaboraviti čim sedne u avion. Međutim, na polasku mi je dao svoj kućni telefon, što niko od njih ne radi. Rekao mi je: Lazare, kad dođete u Pariz, svratite kod mene! Mada, ako se bude pojavio u Beogradu, lupiću mu šamar. Zajedno sa onom vešticom Žanom Moro pljuvali su po nama u vreme sankcija.
       Klaus Kinski je, takođe, snimao taj film o Frojdu. Došao je na nekoliko dana, dnevnica mu je bila 12 i po hiljada dolara. I svojski je isprepadao novinarku Snežanu Zarić. Kinski je opasan ženskaroš, sve žene iz ekipe su mu se dopadale - Kakve oči, kakav struk... Auuuu, moj tip! U svojoj knjizi tvrdi da je spavao sa 5 000 žena. Snežana je tada bila mlada novinarka, sa bistom jačom od Lane Tarner. Radila je intervju s Kinskim u "Interkontinentalu", on je hvata za struk, neće da je pusti: Molim vas, intervju nije završen, moramo da ga nastavimo kod mene u apartmanu. Imam mnogo važnih stvari da vam kažem! Ali, Snežana se ne da, kakav Klaus Kinski!
       Mnogi su se zaljubljivali u naše devojke. Recimo, Žerar Lanven, igrao je glavnu ulogu u "Ceni opasnosti", upoznao se sa jednom našom damicom u tada aktuelnoj "Dugi". I zaljubio se u nju. Kad, ova je bila vrlo uobražena, neće da ima ništa sa njim. A on, sladak, poverava mi se: Ne znam šta da radim. Kakve su to vaše devojke?! Mislim u sebi: Devojko-glupačo! On je redak mladić, ovako fin i simpatičan. Ali, bila je nepopustljiva.
       Žalim što nisam upoznao Elizabet Tejlor. U nju sam zaljubljen otkad sam je gledao u filmu "Iznenada prošlog leta"; ima antologijsku scenu: izađe iz vode, skine kapu i klekne na pesak. Ona je božanstveno biće. Možda sam previše romantičan: zaljubljujem se u magične osobe. A glumački svet je, privatno, prilično razočaravajući.
       Priželjkujem da se vrati onakvo vreme, zapravo, ubeđen sam da će ponovo doći. Iv Bone, član francuskog parlamenta, kada je došao ovde u vreme sankcija, rekao je: Videćete, za deset godina Srbi će biti najdinamičniji narod u Evropi! Ja verujem u to.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu        1953. Povratak mog dede dr Milana Đ. Milojevića, ambasadora Kraljevine Jugoslavije iz izgnanstva        1954. Izlazak iz komunističkog zatvora mog oca Vukašina L. Šećerovića, diplomate Kraljevine Jugoslavije        Maj 1971. Venčanje moje sestre od tetke Miljane Naumović        Oktobar 1972. Rođenje mog sestrića Aleksandra Conića        April 1973. Rođenje mog bratanca Vuka Šećerovića        1977, 1983. Rođenje mog bratanca Mihajla i bratanice Milene Naumović        1994. Rođenje mog bratanca Luke Šećerovića        Maj 1988. Istorijski susret u našoj kući NJ.K.V. princeze Jelisavete Karađorđević i njene strine NJ.K.V. princeze Radmile Karađorđević        5.10.2000. Pad komunizma i dolazak na vlast Koštunice i Đinđića        Jun 2001. Proslava 70 godina mature moje mame Milice Šećerović

      
      

Predsednik Republike Milan Milutinović je bio kulturan i obrazovan mladić, vrlo simpatičan i šarmantan. Često je dolazio na naše žureve. Govorio je jezike i bio mladić potpuno na mestu. Nažalost, želeo je da pravi karijeru. Šta želiš da budeš Milane? - Ja hoću da budem predsednik republike! Rekao je to sa 16 godina. Ali, nije to bilo neprijatno, niti je on bio loš čovek zbog toga. Za razliku od nekih drugih koji su posle pravili karijere. Šteta za onakvog mladića, mogao je da bude profesor univerziteta. Ali, kad se uhvatiš u kolo...