U poređenju sa fijaskom prošlog četvrtka u Hagu, boravak gospođe Del Ponte u glavnom gradu SRJ bio je gotovo trijumfalan

      Srpska vlada stekla je ove nedelje još jednog uticajnog prijatelja u svetu. Reč je o tužiteljici Haškog tribunala Karli del Ponte, koja je u utorak u Beogradu komplimentima upadljivo obasipala isključivo srpsku vladu, mada se nalazila u Palati Federacije u kojoj joj je domaćin bio savezni ministar pravde Sava Marković, jedan od prvih DŽU zvaničnika sa kojim se u Beogradu tog dana srela (raspored njenih sastanaka bio je dobro čuvana tajna, izgleda u strahu od demonstracija). Pred novinarima se pojavila sa Zoranom Đinđićem i Vladanom Batićem, u izdanju u kojem je Beograd do sada nije video, nasmejanu i zadovoljnu saradnjom lokalnih vlasti. "Veoma sam zadovoljna", rekla je ona, "što srpske vlasti, iz srpske vlade, imaju vremena da sa nama razgovaraju o saradnji..."
       NJena briga za srpsku vladu nije ostavila ravnodušnom srpskog premijera: Zoran Đinđić je zadovoljno obavestio novinare da je tužilaštvo Haškog tribunala odlučilo da srpskim organima prepusti istragu o finansijskim malverzacijama režima Slobodana Miloševića, uz poseban naglasak na činjenici da je takva odluka rezultat tužiteljičine brige za "stabilnost Vlade Srbije". Đinđićevo obraćanje novinarima Del Ponteova je pak propratila rečima: "Premijer je rekao sve što je bilo da se kaže", dodavši da je njoj najvažnije što je potvrdio za nju najbitniju činjenicu: da je ovo njena redovna poseta Beogradu, da će biti još mnogo redovnih poseta, da ona sada ima kancelariju u Beogradu, koju jedva čeka da poseti...
      
       Bez ultimatuma
       Ima izvesne ironije u tome što je gospođa Del Ponte (kojoj je ove nedelje bilo lepo u Beogradu, za razliku od prošlog puta kada je, u martu ove godine, imala neugodan susret sa Vojislavom Koštunicom), uprkos naglašenoj naklonosti prema Vladi Srbije, uspela da obraduje oba krila DOS-a. Beograd kao da je odahnuo kada se ispostavilo da tužiteljica nije došla po "glavu" Milana Milutinovića, kako se strahovalo u oba DOS-ova tabora. Briga za miran istek preostalog mandata predsednika Srbije, koji je zajedno sa Slobodanom Miloševićem optužen za zlodela nad albanskim stanovništvom na Kosovu, jedna je od niti koje još čvrsto povezuju sve stranke posvađane DOS-ove koalicije. U slučaju Zorana Đinđića ta briga je tako velika da je sam sebi skočio u usta izjavom da naše međunarodne obaveze prema Tribunalu u Hagu nisu tako velike kao naša obaveza da poštujemo domaće propise koji, eto, garantuju imunitet nosilaca funkcija, uključujući tu i one koje Hag tereti za ratne zločine.
       Karla del Ponte nije ovog puta, dakle, još došla po Milutinovićevu glavu, niti po bilo koju od 15 "glava" koje Hag potražuje od jugoslovenskih vlasti, što po zapečaćenim, što po otpečaćenim optužnicama. "Mi smo čak bili iznenađeni da nikakve urgencije nije bilo", javno se posle na Studiju B radovao srpski ministar pravde Vladan Batić: "Nije bilo ultimatuma, pritisaka, nije pomenuto apsolutno nijedno ime... Sve je bilo iznad naših očekivanja!" I Đinđić i Batić su tvrdili, a Del Ponte im nije protivrečila, da je postignut dogovor da se "personalizuju" zločini pripadnika albanske etničke zajednice nad Srbima, kao i da se razmotri mogućnost da se kredibilitet domaćeg zakonodavstva dokaže time što će se u Jugoslaviji suditi "nižim počiniocima" zločina, ali po pravilima Haškog suda, kako bi potonji sud mogao da se bavi samo krupnim zverkama, odnosno, prema Đinđićevim rečima, "najodgovornijim nosiocima političkih odluka".
       Premijer Srbije je kao dobru vest saopštio da se naša saradnja sa Tribunalom ubuduće neće odvijati "pod prisilom", no nije jasno u čemu će tačno biti razlika u odnosu na kooperativnost koju je njegova vlada do sada ispoljila. Hoćemo li ubuduće "milom" činiti isto što i do sada "silom"? Je li onda Milošević isporučen "pod prisilom", ili dobrovoljno? Ovo nije retoričko pitanje: odgovor nosi sasvim opipljive posledice. Del Ponte je među praktičnim detaljima buduće saradnje spomenula zahtev Tribunala da ispita pripadnike srpske policije i vojske, kao i civile, dodavši da to "ne znači da su ti ljudi na listi", odnosno da će biti optuženi, već samo da će biti ispitani u svojstvu svedoka. Treba, međutim, znati da su izvesnog oficira Vojske Republike Srpske pod imenom Dragan Obrenović svojevremeno više puta ispitivali istražitelji
       Haškog tribunala. Uvek je na to rado pristajao i više puta javno izjavljivao da će se, ukoliko ga Haški sud traži, sam predati Tribunalu. Na kraju su ga vojnici Sfora uhapsili, uz za takve prilike uobičajenu primenu prekomerne sile, naočigled porodice u Zvorniku kod koje je došao da proslavi praznik. Protiv njega je postojala "zapečaćena optužnica". Nije dobio priliku da se sam preda. To znači da nije dobio ni priliku da ublaži buduću, sasvim izvesnu kaznu na sudu koji, po sopstvenom priznanju, mnogo polaže na kajanje i dobrovoljnu predaju.
      
       Ravnopravni i ravnopravniji
       Koliko sud drži do toga, dalo se lepo videti prošle nedelje u Hagu, gde je Momčilu Krajišniku uskraćena mogućnost da u 48-časovnoj poseti Srpskom Sarajevu prisustvuje parastosu za pokojnog oca, dok je Biljani Plavšić odobreno da do suđenja za genocid boravi u Beogradu, uz zaštitu i o trošku države Srbije. Zvanično objašnjenje haškog tužilaštva glasilo je da Biljana Plavšić zaslužuje uslovno puštanje na slobodu zato što se sama predala Haškom sudu. Na stranu to što postoje indicije koje ukazuju na to da je pravi razlog blagonaklonosti Tribunala prema Biljani Plavšić to što je ona navodno pristala da svedoči protiv Slobodana Miloševića (bez takvih svedočenja, Slobodana Miloševića, protiv koga, izgleda, takođe ne postoje "pisani dokazi" za kojim se u Beogradu ovih dana toliko traga, neće biti lako osuditi, tvrde zapadni eksperti). No ako se objašnjenje tužilaštva i uzme zdravo za gotovo, ostaje činjenica da Momčilu Krajišniku, kao ni Obrenoviću, nikad nije pružena prilika da se sam preda i da tako možda izazove izvesnu blagonaklonost suda. Ne treba biti naivan: Krajišnik bi možda nestao u nepoznatom pravcu da je mislio da protiv njega postoji zapečaćena optužnica. Ipak, ostaje činjenica da su neki haški optuženici ravnopravniji od drugih haških optuženika: neke, poput Biljane Plavšić, prvo američki ambasador pozove na kafu i nežno im saopšti da protiv njih postoji optužnica, a druge odvode u pidžami pošto im razlupaju vrata na očevoj kući.
       Takozvane zapečaćene optužnice (Karla del Ponte ne voli kad ih nazivaju "tajnim", već tumači da to što nisu javne samo znači da nisu "objavljene na Internetu, ali su poznate nadležnim organima država čiji su građani osumnjičeni") bile su i ovog puta predmet tužiteljičinih beogradskih razgovora, baš kao i proletos kada je zbog njih izbio neizglađen spor u kabinetu predsednika Koštunice. Od Vladana Batića javnost je saznala da ima "oko deset, jedanaest jugoslovenskih državljana" na tajnim optužnicama, i da Karla del Ponte odbija da se javno obelodane njihova imena. Ostalo je nejasno da li je Del Ponte imena saopštila i optužnice predala kooperativnim srpskim vlastima (V.Batić: Bio je to razgovor ravnopravnih sagovornika), ili su oni to odbili. (Vojislav Koštunica je u martu nagovestio da će sva imena tajno optuženih građana SRJ odmah javno saopštiti, posle čega se Del Ponte predomislila u nameri da mu preda zapečaćene optužnice.) Tužiteljica se u martu inače žalila da joj je Koštunica "držao predavanje" iz oblasti prava, no očevici kažu da se predsednik Jugoslavije tada ograničavao na kraće replike. Tako je, na primer, Del Ponte s uverenjem zastupala tezu da je najbolje da sve optužnice budu zapečaćene do hapšenja. Kad je Koštunica upitao zašto je onda optužnica protiv Miloševića odmah saopštena javnosti (alternativa je, naravno, u ono vreme bila da optužnica ostane tajna i da se teret hapšenja prebaci na međunarodne snage, eventualno na nekoj međunarodnoj konferenciji o završetku kosovskog rata, tj. bombardovanja), Del Ponte se okrenula zameniku Grejemu Bluitu da on odgovori na to pitanje. Bluit je otprilike rekao da je Sud želeo da spreči NATO u eventualnoj nameri da se nagodi sa Miloševićem o završetku rata i da mu obeća imunitet od gonjenja. To, naravno, otvara pitanje zašto sam sud prihvata nagodbe sa optuženima, kao što je upravo učinjeno u slučaju Dragana Kolundžije, i kao što će se može biti desiti u slučaju Biljane Plavšić.
       Katkad je međutim teško sasvim precizno utvrditi ko je šta kome rekao na sastanku kojem je prisustvovala Karla Del Ponte, čak i kad postoje brojni očevici. Opšte zadovoljstvo "ravnopravnih sagovornika" gospođe Del Ponte istopilo se već nekoliko sati posle susreta sa njom, kada je stigla vest sa beogradskog aerodroma da ona tvrdi da su joj "srpske vlasti" obećale saradnju u hapšenju Ratka Mladića. Đinđić i Batić su to brže-bolje demantovali, a Đinđić je naveo oko 15 svedoka u korist svoje verzije događaja.
      
       Argumenti
       Sad znaju kako se osećao britanski sudija Ričard Mej koji je prošlog četvrtka u Hagu, na raspravi u postupku protiv Slobodana Miloševića, upitao tužilaštvo za kada može zakazati početak procesa i kada će biti kompletirana optužnica protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika. Gospođa Del Ponte je bila neodređena u odgovorima, što je kod sudije izazvalo nešto ljutnje i prekora: on ju je otvoreno požurivao i insistirao na odgovoru o konačnom obliku optužnice. U međuvremenu je odbio njen zahtev da se Miloševiću i protiv njegove volje odredi advokat u postupku, kao i njen zahtev da se Miloševiću u sudu naglas čita optužnica. Nepuna dva sata posle ovog malog verbalnog duela u sudnici, tužiteljica je precizno odgovorila na sva Mejova pitanja, ali pred novinarima. Na travnjaku pred Sudom i pred kamerama Si-En-Ena je sve znala: da će potpisati optužnicu za genocid u Bosni i Hrvatskoj 1.oktobra, da će tražiti objedinjavanje optužnice zajedno sa ostalim optuženim za genocid (a takvih ima samo među Srbima), i da suđenje neće početi još bar godinu dana. Zapadna štampa je zabeležila tužiteljičine "poraze" u sudnici (Kif Ričburg u "Vašington postu"), nasuprot Miloševićevom "bravuroznom" nastupu ("Dejli telegraf").
       Sve u svemu, gospođa Del Ponte lepše se provela ovog utorka u Beogradu nego prošlog četvrtka u Hagu. Katkad se čak čini da u Hagu ima više argumentovane kritike na račun Haškog suda i tužilaštva nego u Beogradu. Prošle nedelje u glavnom gradu Holandije organizovana je ugledna tribina o Miloševićevoj tvrdnji da je Haški sud "lažni sud". U dupke punoj sali u centru Haga, čuveni holandski advokat Leo van Hajningen, branilac nacističkog ratnog zločinca Pitera Mentena, zvučao je ogorčeno i veoma energično uprkos poznoj starosti: "Haški sud je sramota za Holandiju, koja više nije neutralna zemlja i nema pravo da sudi drugima; hapšenje i ekstradicija Miloševića bili su nezakoniti i već po tom osnovu njega je trebalo odmah vratiti u Beograd; to nije sud pravde već sud osvete; ne poštuju se ljudska prava Miloševića; zabranjeno mu je da govori u štampi, a Del Ponte to svakodnevno čini..." Drugi govornici se nisu slagali sa ovim istupom, ali je čak i belgijski advokat Lik Valen, čovek zbog koga se Arijel Šaron više ne usuđuje da dođe u Brisel u strahu od optužnice, primetio u svojoj odbrani Suda: "Haški sud je nezavisan, ali Karla del Ponte nije..."
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ