Demokratskom društvu bilo bi primerenije da se nosioci najviših državnih funkcija, dok te funkcije obavljaju, okanu stranačkih poslova

      Mi pobeđujemo - svi dobijaju", glasio je slogan stranaka udruženih u DOS u vreme prošlogodišnje predizborne kampanje. Danas, sudeći po brojnim sondažama javnog mnjenja, uključujući i tradicionalnu NIN-ovu telefonsku anketu, čije rezultate objavljujemo u ovom broju, mirne duše može da se kaže: DSS i DS se javno prepiru - svi gube!
       Nekad ubedljiva podrška javnosti strankama udruženim na programu društvenih reformi, programu izgradnje demokratskih institucija, tržišne ekonomije i evropske orijentacije, borbe protiv kriminala i korupcije, počinje da se kruni, a dobar deo ljudi koji su svojevremeno glasali za te stranke deluje zbunjeno i razočarano. Ako je ono što se dogodilo 5. oktobra prošle godine, makar samo u kolokvijalnoj formi, nazivano "oktobarskom revolucijom", onda bi s isto toliko prava i ono što se sada dešava, a što se očito svodi na opasno poigravanje mandatom dobijenim od birača, moglo biti nazvano nekom vrstom - kontrarevolucije.
       Sukob centrala dve vodeće stranke u DOS-u, čiji zajapureni propagandisti kao da više i ne biraju sredstva u međusobnim optužbama i sumnjičenjima, bez sumnje ne pogoduje planiranim i najavljenim reformama. Što, drugim rečima, znači da ta gospoda sada najviše rade u korist sopstvene, ali i naše zajedničke štete. Čitava ova priča je utoliko ozbiljnija zato što se vodeće stranke u DOS-u, čiji su lideri biračima obećavali konačan obračun sa Miloševićevom diktaturom i nakaznom partijskom državom, danas gotovo nadmeću u pokušaju da stvore neke nove forme - partijske države.
       Partijska država je u svakoj formi anahrona i nakazna, pa je zato savršeno svejedno da li se tu ovog trenutka, možda, radi o takvoj vrsti države koju bi za svoje stranačke potrebe koristila samo jedna, ili više partija, i da li su te partije, eventualno, u koaliciji, ili su razdvojene. Tako smo, recimo, umesto iole ozbiljnijeg napora da se uspostavi civilna, parlamentarna i demokratska kontrola nad vojskom i policijom, stigli do tačke gde se međusobno zavađeni prvaci u DOS-u otvoreno nadmeću u tome koji će od njih dobiti ekskluzivno pravo da kontroliše vojsku ili policiju.
       Slučaj generala Pavkovića, ili afera Gavrilović u tom pogledu su zaista veoma ilustrativni. Dovoljno je, na primer, prisetiti se kako su iz pojedinih stranačkih centrala sve donedavno pojedinim listovima liferovane hrpe materijala o Pavkovićevim vilama i stanovima, ali to u Skupštini SRJ i drugim institucijama nadležnim za javnu kontrolu trošenja budžetskih sredstava nije izazvalo baš nikakvo reagovanje. Kao da se nikome od stranačkih lidera vladajuće koalicije nije činilo logičnim da bi u demokratskoj zemlji morale da postoje i odgovarajuće institucije sistema u kojima bi se moglo javno postaviti pitanje - da li u tome što je o Pavkoviću objavljeno ima bar zrnce istine? A kad je u javnosti, na najgori mogući način, eksplodirala afera Gavrilović, postalo je opet belodano da su činovnici u kabinetu saveznog predsednika bili uveliko zaokupljeni aktivnostima koje su, možda, primerene kancelarijama njihove stranke, ali ne i kancelariji u kojoj primaju platu da bi pomagali izabranom funkcioneru, pri tome još i deklarisanom legalisti, čije su nadležnosti strogo omeđene Ustavom SRJ. I, sad se nastavlja rasprava o optužbama koje je Gavrilović tamo izneo, o vezama između činovnika u kabinetu predsednika SRJ i štampe, i o istrazi ubistva koju su u međuvremenu započeli pravosudni organi, ali je i dalje u senci čitave ove afere ostalo pitanje: zašto su se ljudi angažovani u tom kabinetu i plaćeni iz saveznog budžeta u radno vreme bavili poslovima koji ne spadaju u njihovu nadležnost?
       Potom je, opet, zapodenuta neka vrsta opštenarodne rasprave o sudbini Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova, koga bi jedni hteli po svaku cenu da smenjuju, ali ne u skupštini nego na nekom koalicionom partijskom plenumu, dok su drugi rešeni da ga po svaku cenu odbrane, na istom tom plenumu. Naravno, nije teško zaključiti da način na koji se vodi ova rasprava o Mihajlovićevoj sudbini, i plenumsko-partijski okviri u kojima se ona vodi, možda najbolje ilustruju i samu prirodu i suštinu tog spora. Jer, problem, zapravo i nije u Mihajloviću lično, u njegovom dosadašnjem radnom učinku na ministarskoj funkciji, ili o greškama koje su počinili on i njegovi saradnici, već u nepostojanju neophodnog minimuma usaglašenog stava o odnosu prema našoj neposrednoj prošlosti. Jednostavno rečeno, stranke u DOS-u još se dele na pitanju: treba li otvoriti sve masovne grobnice u Srbiji i suočiti se bez okolišenja sa neugodnim istinama o sopstvenoj prošlosti, ili ih i dalje prikrivati? Ali, stranački štabovi koji se, izgleda, protive Mihajlovićevom stavu da Srbija treba što pre da se oslobodi neugodnog balasta prošlosti, morali bi, prethodno, da se zamisle i nad pitanjem o moralnosti partijskih i izbornih kalkulacija koje bi bile zasnovane na prikrivanju tolikih leševa u sopstvenim dvorištima!?
       Kabineti i kancelarije najviših državnih institucija u zemlji, koji bi morali da budu posvećeni interesima zemlje u celini i svih građana bez razlike, koji su dobili mandat da se bave reformama, a ne nekakvom novom predizbornom kampanjom, pretvoreni su, u stranačke štabove, čiji aktivisti, katkad regrutovani i među preispoljnim hohštaplerima i korumpiranim političkim prevrtljivcima, sada već otvoreno poručuju domaćoj javnosti i medijima da imaju samo dve mogućnosti: da se svrstaju na jednu, ili na drugu stranu. Pri čemu su jedna ili druga strana označene samo imenima dvaju lidera stranaka u DOS-u i njihovim ličnim sujetama...
       Biće, međutim, da bi demokratskom društvu i državi, kakvi su ovdašnjoj javnosti pre godinu dana obećavani, bilo primerenije nešto drugo: da se nosioci najviših državnih funkcija, dok te funkcije obavljaju, okanu stranačkih poslova. I da te svoje funkcije, bar privremeno, zamrznu. Kad je to Slobodan Milošević svojevremeno učinio, svi su mu se oni podsmevali tvrdeći kako nije postupio iskreno. Sad i sami imaju priliku da pokažu kako to treba učiniti.
       Konačno, krajnje je vreme i da svoje stranačke savetnike i aktiviste, angažovane na stranačkim poslovima, počnu da plaćaju stranačkim novcem, a ne tako što će potkradati državni budžet i za te poslove zloupotrebljavati državne kancelarije.