Vole svoj posao, ništa im nije teško, ni na šta se ne žale

      Olga Martinović je kapetan policije, već dvanaest godina radi u Odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije u GSUP-u. Odeljenje čine dva odseka. Godinama je radila u Odseku za preventivnu delatnost, danas je u Odseku za operativnu kontrolu. Završila je Defektološki fakultet, ima zvanje specijalnog pedagoga. Postdiplomac je.
       Poslednja decenija bila je rodna što se maloletničke delinkvencije tiče. Olga Martinović i njene kolege imali su pune ruke posla. Stalno je rastao broj krivičnih dela sa elementima nasilja, kao što su razbojništva, teške telesne povrede, ubistva. Zbog toga se naročita pažnja posvećuje prevenciji. "Trudili smo se da sprečimo decu da postanu kriminalci. To je uvek važnije od toga da se rasvetli počinjeno krivično delo." Najvažnije je razvijanje sistema preventivne delatnosti.
       "Najjači i najgori utisak ostavlja razbojništvo. Tu je nasilje dominantno, teško i upečatljivo. Pored krađa, to je krivično delo sa kojim se najčešće srećemo. U takvim situacijama ne možete da ostanete ravnodušni. Uvek se radi o specifičnoj vrsti nasilja i agresivnosti", kaže Olga Martinović. Osim izokrenutog sistema vrednosti jasno je da je i hronično siromaštvo jedan od uzroka za porast "maloletničke delinkvencije. Došlo je do užasnog socijalnog raslojavanja. Neka deca prosto ne mogu da izdrže da nemaju ono što im se čini da poseduju njihovi drugari i spremni su skoro na sve. Ako imate grupu oko sebe koja ima isti problem, začas se organizujete i dok se trepne - mladi ljudi dobiju etiketu maloletnih delinkvenata."
       Naša sagovornica svojim najvećim uspehom smatra kad neko "nestašno" dete vidi prvi i poslednji put. To naziva tehnikom "osujećivanja". Mnogo je teže uticati na promenu višestrukih povratnika u kriminal.
       Ivana Stević, dvanaest godina radi u Upravi saobraćajne policije, zaslužila je čin starijeg zastavnika. Završila je Višu školu unutrašnjih poslova. "Moja porodica je teško prihvatila moju odluku da budem policajka. I dan - danas im nije lako zbog toga. S druge strane, ja sam to pošto-poto želela, po bilo koju cenu. I nisam se pokajala. Volim svoj posao i ni zbog čega ga ne bih menjala."
       Gospođica Stević, odmah, po završetku škole, počela je da radi kao saobraćajni policajac na raskrsnici, a onda i u kontroli saobraćaja. Paralelno, poslednje četiri godine radi u Odseku za vaspitno-preventivni rad. Drži predavanja deci u osnovnim školama na uzrastu od prvog do četvrtog razreda. Tema predavanja je bezbednost dece u saobraćaju.
       U školama je osim rada sa decom stalno u kontaktu sa nastavnicima, pedagozima, psiholozima, razgovaraju o problemima u zonama škole. Ako postoji neki problem napravi službenu belešku, prosledi je načelniku Odeljenja da bi se zona škole bolje obezbedila.
       Pištolj je deo uniforme ovoj krhkoj, izuzetno ženstvenoj, mladoj ženi. Ne unosi ga u škole. "Na sreću, nije bilo prilike da ga upotrebim i ne bih volela da dođem u takvu situaciju. Iskreno, prilično mi smeta njegova težina. Bolje se osećam bez njega."
       Sanja Živojinović ima samo dvadeset i dve godine, policajac je pozornik, po činu je mlađi vodnik. Počela je da radi 15. juna 2000. godine. Posle srednje poljoprivredne škole završila je petomesečni kurs za policajce. Na konkurs se te godine javilo više od 2 000 devojaka. Kurs je završilo njih 180 posle čega su osposobljene za poslove kontrole prelaženja državne granice, za održavanje bezbednosti u saobraćaju, ali i za druge poslove javne bezbednosti.
       "Otac me je obavestio kada je izašao konkurs. On je od 1975. godine policajac. Radi u OUP-u Obrenovac, šef je smene. Zahvaljujući njemu, zavolela sam ovaj posao, kao i moj mlađi brat. I on je pre nekoliko meseci postao policajac. I majka je u oružanim snagama. Radi u Vojsci Jugoslavije. Svi smo dakle, uniformisani", kaže Sanja kroz osmeh. Najvažnije je, smatra, da se nijednog trenutka nije pokajala zbog toga što je izabrala ovaj posao. Od početka radi u OUP Vračar u Beogradu. Trenutno je jedina žena policajac u stanici. NJena druga koleginica je na porodiljskom odsustvu.
       "Malo sam se bojala kada je trebalo da počnem da radim, znala sam da dolazim u mušku sredinu. Kolege su me, međutim, lepo prihvatile. Čak mi se čini da je mnogo bolje raditi sa muškarcima nego sa ženama. Svesna sam da preterujem, ali to je zbog toga što su u svakom trenutku spremni da me zaštite." Posao policajca pozornika podrazumeva svakodnevni kontakt sa građanima. "Sve volim da radim. Ništa mi nije teško, ni na šta se ne žalim. Ponosna sam što služim građanima."