Da je uslov bio da šest meseci spavam sa leševima u sudskoj medicini, ja bih to i učinila. Toliko sam volela svoj posao i želela da napredujem u karijeri

      Gospođa Milena Živanović je šef Odseka za seksualne delikte pri Odeljenju za suzbijanje krvnih i seksualnih delikta GSUP-a u Beogradu. Deset godina je provela na ovom odeljenju pre nego što je postala šef. Naša sagovornica ima 43 godine, majka je troje dece. Najstariji sin ima 21 godinu, mlađi 14, a najmlađa devojčica ima pet godina. Suprug je visoki oficir Vojske Jugoslavije. Deca su od malih nogu navikla da roditelji naporno rade i da su često odsutni. Ipak, ne mistifikuju: "Naše poslove doživljavaju kao i bilo koje druge normalne poslove." Major Živanović se posle završene Zemunske gimnazije upisala na Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu. Diplomirala je kao drugi najbolji student u klasi. Nešto kasnije diplomirala je na Defektološkom fakultetu. Nekoliko godina je provela na Kosovu gde joj je suprug prekomandovan. Tamo nije radila. U Beograd su se vratili 1984. godine i ona se odmah zaposlila u Gradskom SUP-u. Godinu dana je radila na šalteru, dakle, poslu koji je predviđen za osobe sa srednjom školom. Posle je prebačena u Barajevo gde je obavljala upravne poslove. Kasnije je radila i na identifikaciji N N leševa. "Da je uslov bio da šest meseci spavam sa leševima u sudskoj medicini, ja bih to i učinila. Toliko sam volela svoj posao i želela da napredujem u karijeri." Kada je već, kako kaže, izgubila svaku nadu da će ikad raditi u operativi, stiglo je rešenje da prelazi u čuveni Odsek.
       - Predrasude su vidljive još od škole. U mojoj klasi bilo nas je 150, od toga 20 devojaka. Danas samo nas nekoliko radi operativne, terenske poslove. Većina, uključujući i one sa najvišom školskom spremom, završavaju kao administrativno osoblje ili kao saobraćajke. Mlađih devojaka na terenskim poslovima skoro i da nema. Kod nas u GSUP-u, koncepcija je takva, da je u svakom odeljenju po jedna žena. Najviše ih je u Odeljenju maloletničke delinkvencije.
      
       Kakvi su rezultati Odseka kojim rukovodite i koliko područje pokrivate?
       - Radimo na čitavoj teritoriji Beograda, što obuhvata Obrenovac, Mladenovac, Lazarevac, Barajevo i Sopot. Prošle godine prijavljeno je oko 110 silovanja kada je u pitanju nepoznati počinilac. Kada je napadač poznat, brojka se penje na još oko 40 slučajeva. Moj odsek rešava samo slučajeve kada je napadač nepoznat. Ima dosta graničnih slučajeva koji se ne vode kao krivično delo. Često se dešava da žrtva ima sreću da uspe da se odbrani ili da neko naiđe pa napadača spreči u nameri silovanja. Onda takvog čoveka ne možemo da optužimo za nameru iako je žrtvu, recimo, maltretirao, davio, skinuo. Po našem zakonu, neophodno je da dođe do obljube. Onda se počiniocu sudi za bludnu radnju. Jedino to može da se piše u zapisnik kada napadač ima nameru ali ne stigne da je sprovede.
      
       Koliko nepoznatih silovatelja uspete da uhvatite?
       - Pa dobri smo. Ostalo nam je deset nerešenih slučajeva od prošle godine. Od tog broja tri smo na putu da rešimo. Rezultati su dobri s obzirom da nemamo kompjutere, da nismo dokumentaciju uneli u sistem, da nemamo skenere. Zamislite mi još ne radimo DNK testove, za nas je to skupo, a u svetu je nešto što se gotovo svuda podrazumeva. Smatramo da je najbitnije kakav ćemo odnos uspostaviti sa žrtvom. Kada je silovanje u pitanju obično nema svedoka. Samo uz maksimalnu saradnju sa osobom koja je silovana možemo da rešimo slučaj.
      
       Koliko se često dešava da se neko izvuče zbog toga što je moderna tehnologija za nas naučna fantastika?
       - Najdrastičniji slučaj je bio slučaj silovanja dvoipogodišnje devojčice. Silovatelj je oslobođen usled nedostatka dokaza. Užasno je to što nismo kvalitetno i moderno opremljeni. Da je bilo moguće izvršiti DNK analizu, on se ne bi izvukao. Mi smo imali njegovo priznanje, ali ga je na sudu porekao. Često se dešava da napadači ono što nama priznaju, na sudu poreknu. Obično istražnom sudiji kažu da su priznali pod prinudom. Pomenuti slučaj bio je neverovatan. Zločinac se prvo nabacivao majci a kada ga je ona odbila, rekao joj je da će se u tom slučaju zadovoljiti njenom dvoipogodišnjom ćerkicom. Nije ga ozbiljno shvatila. Ali on je vrebao. Jedne večeri kad je u njenoj kući bila neka proslava, on se neprimetno uvukao i oteo devojčicu. Lekar koji je devojčici spasio život (bukvalno su detetu ispala creva), rekao je da ona nikada više neće moći da postane majka, nasilnik joj je pocepao trbušnu duplju. Eto, takav čovek je oslobođen usled nedostatka dokaza.
      
       Da li su silovatelji bolesni ljudi, kakve su njihove karakteristike i da li ih je teško prepoznati?
       - Većina silovatelja nema medicinsku dijagnozu. Idu na psihijatrisko posmatranje tek kada ih mi uhapsimo. Uglavnom se ispostavi da je reč o graničnim slučajevima, tj. o psihopatskim ličnostima. NJihovi prijatelji i kolege najčešće tvrde da nisu agresivni, da su dobri i vredni radnici. Oni obično ne biraju žrtve. Kad im dođe, napašće bilo koju žensku osobu koja se slučajno zadesila u njihovoj blizini. Česti su i oni koji siluju iz obesti da pokažu da mogu da rade šta hoće. To su kriminalci poput onih iz "Vidimo se u čitulji". Te momke devojke najčešće ne prijavljuju, ali i kad ih prijave, obično posle kraćeg vremena povlače sve što su rekle ili napisale.
      
       Često se čuje da se žrtve teško odlučuju da prijave silovanje. Zašto je to tako?
       - Još u školi su naši profesori govorili da se obično prijavi samo jedna trećina silovanja. Pošto smo mi balkanska kasaba, tako je kako je - ja uopšte ne krivim žene što ne prijavljuju a takav njihov stav najviše govori o društvu u kojem živimo. Procedura je dugotrajna i mučna. Žena prvo mora da dođe kod nas i prijavi slučaj. Kad uhapsimo počinioca i kada ga ona prepozna, mora ponovo da daje izjavu istražnom sudiji i onda još jedanput na sudu. Žrtva je, nažalost, prinuđena da sve vreme dokazuje da je žrtva.
      
       Koliko je važno da se i kod nas konačno sankcioniše nasilje i silovanje u braku? Koliko su takvi slučajevi česti?
       - Izuzetno su česti. Baš ste me podsetili na jedan takav slučaj. Ugledan advokat i njegova žena nisu se razveli zbog svog trogodišnjeg deteta ali su živeli odvojeno. Jednog dana došao je kod nje da vrati dete posle šetnje. Poželeo je da vodi ljubav sa njom. Ona nije želela. Pretukao ju je i silovao. Ništa nismo mogli da preduzmemo jer kod nas ne postoji zakon koji sankcioniše silovanje u braku. Inače, on joj je naneo i teške telesne povrede. Nadam se da će nove izmene Krivičnog zakona sankcionisati ovakvo ponašanje. Mnogo je sličnih priča, a ipak svaka priča je drugačija.
       Podrazumeva se da je hvatanje silovatelja najvažnije, ali je jednako važno da se pomogne žrtvama. Uvek dugo razgovaram sa njima, pokušavam da ih ohrabrim da idu dalje. Nekada prođe puno vremena dok ne uhvatimo nasilnika. Veoma je važno da ostanemo u dobrim odnosima, jer ako žrtva izgubi volju za saradnjom, onda će se krivac izvući. Nijednoj ženi nisam ulepšavala stvarnost. Svakoj sam objasnila koliko je težak put do izricanja presude silovatelju. Najgore je kada žena poznaje silovatelja. Zanimljivo je, a sada upravo taj slučaj privodimo kraju, da su se sprijateljile žrtve serijskog silovatelja. One su se upoznale, druže se i bodre jedna drugu da ne odustanu.
      
       Da li vam se čini da radite pionirski posao, da ste, pored ostalog, tu da krčite put drugim ženama koje svoju budućnost vide u policiji?
       - Kad jedna žena dobro radi svoj posao, to još uvek, nažalost, ne znači da je otvoren put za ostale. Naravno, ako jedna žena loše radi svoj posao, odmah se konstatuje da je to tako jer je žena. Ovaj posao Bog je stvorio za muškarce. Idealan je za one koji vole da švrljaju - uvek možeš da budeš 'na terenu' kada si u stravi, na nekom drugom mestu. Naravno, šalim se i u šali često ističem da pre svega zbog toga ne dozvoljavaju ženama da dublje prodru u profesiju i zauzmu važnija mesta.