Generalštab VJ je zaključio "da sada nema uslova da se pristupi vojnoj obuci žena, zbog nedostatka novca"

      Pre pet godina ovdašnje novine su zabeležile nesvakidašnji slučaj. Potpukovnik Nataša Jovović bila je jedina žena na prijemnom ispitu Škole nacionalne odbrane, "gde su se rešavali testovi na bazi hipotetičkih problema na koje bi naišli budući komandanti korpusa i armijskih grupacija". Priča dalje kaže da je potpukovnik Jovović na opšte čuđenje bila jedna od uspešnijih za razliku od čak 35 svojih kolega, komandanata korpusa i brigada koji su "pali". "Naša borba" objavila je i epilog ovog događaja: glavna junakinja je ipak odbijena iz razloga koji su se nezvanično tumačili da nije praksa da u domaćim oružanim snagama žena obavlja najodgovornije komandne dužnosti u trupama. Autor članka Vladimir Jovanović koji je tada opisao ovaj događaj nije kao sagovornika naveo nikog iz VJ, ni samu Jovović (što može biti razumljivo) i smelo je zaključio: "A da je potpukovnik Jovović zbilja prošla, ni svojevrstan paradoks istorijske težine ne bi bio nemoguć. Jer, u tom slučaju Nataša Jovović, u perspektivi, s pozicije zapovednika Podgoričkog korpusa, komandovala bi vojskom u Crnoj Gori."
       Slučaj je ubrzo zataškan. Niko nikada, pa ni sama Jovović, nije potvrdio, ali ni demantovao ovaj događaj. NIN je za potrebe ovog članka nailazio na zid ćutanja.
      
       Generalštab
       Sve je više zemalja u kojima se podrazumeva vojna obuka žena. Da li se kod nas razmatra mogućnost dobrovoljnog uvođenja obuke žena u VJ?
       Generalštab VJ je ponovo razmatrao ovo pitanje i zaključio "da sada nema uslova da se pristupi vojnoj obuci žena, s obzirom na novčana sredstva koja bi trebalo obezbediti za smeštaj i druge uslove boravka žena u jedinicama i ustanovama VJ. Zbog toga je Generalštab VJ odustao od pokretanja inicijative za uvođenje obuke žena u Vojsci Jugoslavije."
       Inače, Ustavom SRJ je propisano da je odbrana SRJ pravo i dužnost svakog građanina, a to podrazumeva i obavezu žena. Nataša Vukosavljević je pravnica i kao civilno lice radi u Generalštabu Vojske Jugoslavije. Za NIN objašnjava kako je Zakonom o VJ regulisana obaveza žena u odbrani: "Žene - vojni obveznici ne podležu regrutnoj obavezi i obavezi služenja vojnog roka" ali "vojna obaveza je zakonom propisano pravo i dužnost građana SRJ da se u određenim vremenskim rokovima pripremaju, obučavaju i angažuju u odbrani zemlje. Za žene vojna obaveza počinje sa 19 godina i traje do 50. godine."
       Naša sagovornica dalje objašnjava kakvo je konkretno angažovanje žena u sistemu odbrane zemlje s obzirom da su vojni obveznici.
       Angažovane su u komandama, jedinicama i ustanovama VJ na različitim dužnostima, od razvodnika do oficira. Određen broj žena raspoređen je u strukturama van VJ - u civilnoj zaštiti i po osnovu radne obaveze. Mogu se pozivati na vojne vežbe radi sticanja neophodnih vojnih znanja i obučavanja za dužnosti u ratu. "Žene angažovane u VJ, pokazale su i pokazuju visok stepen stručnosti, profesionalnosti, hrabrosti i odgovornosti u izvršavanju zadataka", ističe Nataša Vukosavljević.
      
       Propao eksperiment
       Do donošenja Zakona o vojnoj obavezi 1980. godine u SFRJ žene, izuzev u aktivnu službu (sanitet), nisu imale pristup oružanim snagama. Od tada se tretiraju kao vojni obveznici koji služe u redovnom sastavu, dok vojni rok mogu da služe dobrovoljno. Tako je 1983. godine započelo dobrovoljno vojno osposobljavanje žena vojnika i rezervnih oficira. Akcija je imala probni karakter i zasnivala se na dobrovoljnosti. Obuka za žene vojnike trajala je do tri meseca, a šest meseci za rezervne oficire.
       U 1983. godini (za pola godine) prijavilo se ukupno 5 290 žena. "U pojedinim republikama i pokrajinama prijavio se različit broj žena što se može tumačiti različitim mentalitetom i interesovanjem za vojni poziv u pojedinim sredinama, kao i različitom jačinom propagandnih akcija koje su prethodno vođene", kaže Jovanka Šaranović iz Instituta za ratne veštine. Sledeće godine prijavilo se 1 503 žene, a 1985. godine svega 372 dobrovoljke.
       One su se razlikovale po nekim socijaldemografskim karakteristikama. Najveći broj prijavljenih žena izjasniće se kao Jugoslovenke i Srpkinje, a manje je bilo Hrvatica, Slovenki i Albanki (vidi tabelu). U stvari, u odnosu na nacionalnu zastupljenost u jugoslovenskoj populaciji na dobrovoljnu obuku najviše se prijavilo Jugoslovenki (četiri puta više) i Crnogorki (dva puta više), a najmanje Albanki (devet puta manje). Jovanka Šaranović kaže da je interesovanje za vojnu obuku kod ostalih nacionalnosti bio proporcionalno zastupljen u jugoslovenskoj populaciji.
       Najveći broj žena, oko 80 odsto, opredelio se za školu rezervnih oficira. Što se rodova u službi tiče najviše su se opredeljivale za: vezu, pomorstvo, sanitetsku i saobraćajnu službu. Da bi bile primljene, morale su da ispune sledeće uslove: nisu mogle da budu mlađe od 19 ni starije od 27 godina, ali i da budu zdrave.
      
       Propast
       Eksperiment je dakle, počeo jula '83. a završio se jula 1985. godine. Niko ne spori da su žene pokazale dobre rezultate. Zbog čega je, ipak, sve propalo?
       Jovanka Šaranović smatra da društvo tada nije dovoljno podržalo ovu akciju niti ju je ozbiljno propagiralo. Tako se recimo '84. godine dogodilo da se u 226 opština nije prijavila za vojnu obuku nijedna žena. Bilo je očigledno da je posle prve godine kod žena došlo do naglog pada interesovanja za vojnu obuku. Ispostavilo se da je čitava komplikovana organizacija pala isključivo na JNA, čak i lekarski pregledi. Ona to breme nije mogla da izdrži, a da se ne remete njene svakodnevne dužnosti. Kako se više nije znalo ko je za šta nadležan u jednom trenutku veliki problem je predstavljalo obezbeđivanje uniformi različitih veličina.
       Vidan je bio i problem adaptacije žena na nove uslove, pogotovo onima koje nisu imale predstavu o vojničkom načinu života. Dalje, veći broj žena je očekivao beneficije u društvu posle obuke. Kako se to nije dogodilo interesovanje novodolazećih je opadao. Na kraju čitava akcija pokazala se kao preskupa, čak i za ondašnju SFRJ. Podrazumevala se izgradnja novih objekata za smeštaj žena što nije mogao da obezbedi ni ondašnji budžet JNA.
       Neposredno pred raspad SFRJ u JNA je bilo 513 žena aktivnih vojnih lica. Od toga 21 oficirka (četiri pukovnika, 14 potpukovnika, tri majora) i 492 službenice (ranga oficira njih 485 i sedam mlađih oficira). Pored žena aktivnih vojnih lica u JNA bilo je i 17 098 građanskih lica na službi u JNA. Dakle, svega je bilo 17 611 žena u mirnodopskom sastavu JNA. Ratni raspored JNA imao je samo 1 079 žena. U isto vreme situacija u razvijenim zemljama Zapada bila je mnogo povoljnija za žene (vidi grafikon str. 6).
      
      

Heroine U periodu agresije NATO-a na našu zemlju, žene su bile uključene u odbranu naše zemlje. Potpukovnik Milivoje Rosić za NIN kaže da ih je bilo u svim komandama, jedinicama i ustanovama VJ koje su neposredno izvršavale borbene zadatke, ali i u jedinicama civilne zaštite. Potpukovnik Rosić iznosi i malo poznat podatak da su u vreme bombardovanja na zadatku stradale i žene dobrovoljci. To su: LJiljana Žikić-Karađorđević, pripadnik 125. motorizovane brigade, koja je poginula 1. 4. 1999. godine prilikom obavljanja borbenog zadatka i iza sebe ostavila šestoro dece. Rođena je 1957. godine u Kragujevcu. Slađana Stanković, kao dobrovoljac u 549. motorizovanoj brigadi, poginula je 5. 6. 1999. godine. Rođena je 1964. godine u Nišu. Božidarka Marković, poginula je na dužnosti u odeljenju Odbrane u Dečanima 16. 5. 1999. godine i iza sebe je ostavila troje dece. Rođena je 1944. godine u Podgorici. Imena ovih žena nalaze se u spomen knjizi "Junaci otadžbine". Šira javnost nije bila upoznata sa ovim slučajevima.

      
      

Pravila Žene u VJ angažuju se kao profesionalna vojna lica, službena lica i kao vojni obveznici. Žene kao profesionalna vojna lica mogu biti oficiri, podoficiri i vojnici po ugovoru. U strukturi angažovanih lica VJ ima oko 8 000 žena koje su u svojstvu civilnih lica uglavnom angažovane u pozadinskim jedinicama i ustanovama (recimo vojnozdravstvene ustanove). Iako u VJ to niko nije želeo da potvrdi može se čuti da ima stotinak žena oficira i podoficira od čina vojnika do pukovnika. Kao vojnici po ugovoru žene se angažuju potpisivanjem ugovora na određeno vreme.        Žene profesionalni vojnici imaju ista prava i obaveze kao i muškarci. U našoj zemlji, međutim, nije dozvoljeno da one konkurišu za vojne gimnazije niti se mogu obučavati kroz redovno služenje vojnog roka.