NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Muzejske vrednosti

      Kad bi me pitali, ja bih Kalemegdan dao u najam stranom partneru na dvadeset godina. Doveo bih, u duhu vremena i tranzicije, strani kapital na ušće dveju reka, da obnovi Tvrđavu, da smisli sadržaje, da nas vrati tradiciji, da naplaćuje ulaznice. Pa kad povrati ulog i zaokruži zaradu, da nam ostavi iskustvo i sređene zidine, kako bismo i mi počeli da naplaćujemo.
       To sam video u Engleskoj; sve je izloženo i sve se plaća. Za Vindzor i kraljevske odaje valja izdvojiti jedanaest funti, Stratford na Ejvonu živi od Šekspira, a u katedrali u Kenterberiju i Bog ima cenu. U Britanskom muzeju ne naplaćuju ulaz, ali budžet dopunjavaju jednostavnim trikom: eksponate iz stalne postavke izdvoje u zaseban prostor, nazovu to Kleopatra i njeno doba i uzimaju osam funti po glavi posetioca. Amerikanci, i uopšte zapadni svet, naviru...
       Britanski muzej je ogledalo gramzivosti starog svetskog poretka, od koga i novi može da uči. Imperija je otimala gde god je stigla, i to sve probrane stvari. Sve što vredi iz dubine prošlosti Dalekog i Bliskog istoka, Afrike, Mediterana, Rima, Južne Amerike i južne Evrope sabrano je tu, na izložbi svetske istorije, koja je zapravo svedočanstvo planetarne pljačke. Otimalo se i blaziralo, tako da skraćenoj i umornoj Imperiji, u njenoj kolonijalnoj inerciji, ne pada na pamet da sada vrati ono što je nekad bilo tuđe. Razumem da se Asiriji i Vavilonu nikakvo blago ne može vratiti, danas je na njihovom tlu Sadam Husein, ali šta je s Grčkom, šta sa Egiptom? Stara Grčka ima naslednika...
       Uzalud je svojevremeno Melina Merkuri prozivala svetsku savest, tražeći povratak opljačkanog dela Akropolja u Atinu - Imperija je prešla preko toga, pozivajući se na nasledno pravo sile.
       I na nedavnoj konferenciji u Durbanu o ljudskoj jednakosti moćni i bogati svet opirao se ideji da "trećem svetu" isplati pravičnu naknadu za ono što mu je u prošlosti uzeo. Ne, tuđe prirodno i kulturno blago njihovo je prirodno pravo!
       Dabome, mi nemamo ni delić imperijalnog bogatstva, ali vreme je da počnemo da učimo šta da radimo sa onim što imamo.
       Zato pominjem ušće dveju reka.
      
       Ostaci levice koji su kozmetičkom prepravkom partijske države hteli da menjaju svet, a sada su se snašli u nevladinim organizacijama zaboravljajući svoje rane radove, predlažu Srbiji da raskine s prošlošću, ma kakva ona bila. Čemu retrogradna prošlost! (a ni sve prošlosti na Balkanu nisu jednake). Svaka svest o nacionalnom, duhovnom i kulturnom identitetu mogla bi da se nazove nacionalizmom koji u našem slučaju vuče naniže. Evropa ne trpi prošlost; samo se bez prošlosti može u mitsku Evropu budućnosti!
       Takav kontinuitet napada na sopstveno biće u ozbiljnom svetu nije poznat. Zar prošlost i sadašnjost, u vezi s budućnošću, nisu u aktivnom odnosu?
       I tu bih se pozvao na Englesku. Načičkana je faličkim znamenjima, spomenicima kolonijalnoj eliti, admiralima i feldmaršalima, ali je Helsinški odbor kao takvu ne pominje u svojim materijalima.
      
       Postoji i profiliše se grupacija koja je peti oktobar dvehiljadite doživela kao pobedu frakcije Saveza komunista poražene na Osmoj sednici. I deo medija je, upornošću, osvojila za svoju stvar. Bivši izvršni sekretari, izvršni novinari i izvršni komentatori traže status pobednika s pripadajućim privilegijama.
       Svako, zaista, ima pravo na evoluciju i ambiciju, ali grupacija je isključiva, agresivna i sebična.
       Zaboravila je svoje rane radove.
       Nomenklatura se, tako, reprodukuje u zatvorenom krugu već pedeset godina, ne ispuštajući vlast iz vida, s tim što se vešto prilagođava spoljnim promenama i duhu vremena. Kad zatreba, poziva se na demokratiju, na ljudska prava, i ljuti se ako neko nov i drukčiji uđe u zabran vlasti.
       Priznaje samo sopstvenu meru. Vuče ulevo...
      
       Strah od veronauke?
       Čovek, nesumnjivo, ima potrebu da se od grubo materijalizovane stvarnosti s vremena na vreme skloni u predele metafizike. Verujem da će veronauka u školama mlade ljude da uputi na duhovne prostore koji su im dosad bili daleki. Bez Biblije, uostalom, ne bi bilo zapadne civilizacije (takve kakva je), ni renesanse, ni gotike, ni El Greka ni Rembranta, ni Bahove umetničke muzike, o Vizantiji da ne govorim. Upravo bi zato u tom predmetu kanone trebalo svesti na razumnu meru, a duhovno približiti svetovnom, da bi se ovaj svet razumeo.
       Sećam se, u prethodnom vremenu, kroz sve školovanje, o Bibliji ni reč niste mogli čuti, ukoliko niste studirali svetsku književnost ili teologiju. A iz te Knjige nastale su sve druge knjige...
      
       Dok joj muž čami u Hagu, Mira Marković se kvarcuje.
       Šta nam to govori?
       To govori o ispravnosti moje teze da je porodica Milošević - Marković, osim njenog najmlađeg člana, ostala u zemlji posle 5. oktobra kako bi Mira vršila vlast. Doktorka Marković je, uz sestrinsko-bračnu podršku SPS-a, prošle jeseni u požarevačkom okrugu izabrana za narodnog poslanika. I do tada je imala ogromnu neformalnu moć, ali tek tada je to formalizovano. I dopalo joj se, pa je ostala...
       Pri vršenju javne funkcije čovek mora dobro da izgleda. Doktorka Marković je razumela taj fakat i u prethodnom periodu stradali su televizijski snimatelji. Doktorka je tražila nemoguće kadrove, i da se vidi i da se ne vidi, nije volela krupan plan, nego sfumato, izmaglicu iz koje se pomalja njen lik; naredila je da joj se, pre Dnevnika, predoče snimci...
       Očito je da dr Mira Marković veruje u nekakav obrt i u svoju zvezdu. Čeka, vreme prekraćuje kvarcovanjem.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu