Cena prelaska preko Kanala od 1 500 dolara za muškarce i 2 000 za žene predstavlja veliko iskušenje za vozače kamiona sa svih strana

      Godinama unazad velikodušni britanski sistem za azilante privlači hiljade nevoljnika koji na najrazličitije načine pokušavaju da se domognu Ostrva i tu otpočnu novi život. U teretnom delu kamiona-hladnjače (u jednoj ovakvoj "turi" je umrlo 50 kineskih državljana), ispod ultrabrzog "Eurostar" voza, pa čak i na dušeku za plažu plivajući preko Lamanša, hiljade ljudi godišnje, svakodnevno rizikuju svoje jedino vlasništvo - sopstveni život, za šansu da ga proživi kako dolikuje.
       Nisu retke izjave kajanja onih koji su uspeli u pokušaju. Mnogi su u kriminalom opterećenim getima Mančestera, Glazgova i Londona na najbolniji način shvatili razliku između očekivanog lagodnog života u bogatoj kraljevini i surovog kapitalizma u praksi. Neki nisu ni imali vremena za gorko otrežnjenje, poput Firsata Jildiza, ubijenog u predgrađu Glazgova zbog "pogrešnog porekla". Uprkos opasnostima samog puta i neizvesnostima koje ih čekaju ako ipak stignu na željenu destinaciju, rastući talas izbeglica postao je jedan od najvećih problema britanske vlade.
      
       Nekom rat - nekom povišica
       Nedavno gostovanje Ruda Lubersa, čelnika UNHCR-a na Bi-Bi-Siju, i neuspeli pokušaj grupe od pedesetak azilanta da se trkom kroz tunel koji ispod mora spaja Francusku i Englesku dokopaju britanskog tla, vratio je "klizavu" predizbornu temu na naslovne stranice lokalne štampe. Poplava informacija ogolela je metode kojim bogati privatnici na osnovu ekskluzivnih ugovora sa britanskom vladom prave ogromne svote novca na tuđoj nesreći. Najočigledniji primeri su firme koje se bave smeštajem azilanata i njihovim snabdevanjem osnovnim životnim potrepštinama. Francuska kompanija "Sodekso" koja već drži ugovore za niz privatnih zatvora, za dve godine štampanja i raspodele vaučera za hranu za izbeglice dobila je oko 2,5 miliona funti, dok se godišnji promet "Adelfi hotela" sa 180 hiljada povećao na dva miliona funti, posle dobijanja ugovora od Houm ofisa za smeštaj azilanata. To je vlasniku donelo skromnu povišicu od 250 hiljada funti - mnogo više od celokupnog obima poslovanja pre uključivanja u "unosni posao". Rekorder je ipak američka kompanija "Vakenhat" (englesko predstavništvo) čiji je prošlogodišnji završni račun stao na "džek potu" od 22 miliona funti. Osim pomenutih tu su još i firme koje organizuju prevoz, čišćenje, izvode građevinske radove, vrše obezbeđenje i pokrivaju još niz isplativih, a menje uočljivih detalja.
      
       Porezi za strance
       Prošle godine budžet imigracione službe probijen je za rekordnih 30 odsto, ili čitavu milijardu funti - kako je objavljeno u domaćoj štampi, što je samo dolilo ulje na vatru u javnosti, budući da je utrošen novac iz budžeta - dakle od doprinosa "običnih građana". Uzrok tome je broj azilanata koji je u poslednjih nekoliko godina toliko porastao da više nema mesta u smeštaju predviđenom za tu svrhu, te su lokalne vlasti morale da smeštaju ljude u stanove u privatnom (i znatno skupljem) sektoru. Osim smeštaja tu su i zdravstveno osiguranje i premija koja se isplaćuje svakom licu koje čeka na rešavanje statusa, što ukupni račun po potencijalnom azilantu diže u nebesa. Pored toga, oni kojima je odobren azil mogu da očekuju kompletnu podršku vlade. Od osnovnog - krova nad glavom i nameštaja, do nabavke muzičkih uređaja i besplatnog osposobljavanja za rad i školovanja.
       Koliko god plemenito zvučalo, ovakav tretman izaziva različite reakcije kod stanovnika UK, od blagog negodovanja do opasnog povećavanja broja članova ekstremno desne BNP (britanske nacionalističke partije) naročito u severnim delovima zemlje u kojima završi najveći deo izbeglica zahvaćenih programom britanske vlade za rasejanje. U jednoj od poslednjih manifestacija besa protiv "prokletih stranaca" ubijen je kurdski mladić u predgrađu Glazgova. Izbodeni Firsat Jildiz koji je pobegao od terora nad kurdskom manjinom u Turskoj, jedan od 7 000 izbeglica koje su došle u Glazgov u poslednjih pet godina, krvario je nekoliko stotina metara pokušavajući da dođe do telefona pre nego što ga je konačno izdala snaga.
       Iako je u samo nekoliko dana pre zločina bilo još dva slična slučaja sa istovetnim opisom osumnjičenih, na sreću bez fatalnih posledica, policija se zvanično oglasila izjavom da ubistvo "možda nije rasno motivisano već nasumični akt pljačke". Ovaj slučaj nije usamljen.
       Ovakvo osvetničko ponašanje delom je izazvano stavom tabloida prema azilantima. Gotovo da ne prođe ni dan da se u "bulevarskoj štampi" ne pojavi tekst o nekom od zločina ovih ljudi. Iako su kriminalna dela objavljena u novinama manje-više bezazlena, ton koji preovladava u tekstovima je daleko od novinarske neutralnosti i kodeksa jednakosti. Koliko je alarmantno stanje, ilustruje činjenica da je čak i UNHCR reagovao upozorenjem britanskoj vladi u kome je posebno ukazano na list "Dejli mejl" koji prilično otvoreno potpiruje ksenofobiju.
      
       Odgovornost za svetsku nesreću
       Rešenje za "krizu zakona o azilu" - vremešnog akta postavljenog sredinom pedesetih godina prošlog veka, Houm ofis vidi u njegovoj temeljnoj reformi ili u striktnom primenjivanju. Pokušaji ministra Dejvida Blanketa da sprovede drugu opciju naišli su na velik otpor. Pojačavanje postojećih jedinica imigracione službe i davanje većih ovlašćenja službenicima ispostavilo se kao preskupo rešenje, a stručnjaci Metropoliten policije za odnose u manjinskim zajednicama ukazali su na moguće nerede koje bi izazvalo proterivanje hiljada ljudi kojima je odbijen azil, a koji su ipak ostali u Britaniji, naročito u azijskim komunama (Pakistan, Indija i Bangladeš).
       Rud Lubers, čelnik UNHCR sa početka teksta, istakao je u intervjuu kolektivnu odgovornost zapadnih država za svetsku nesreću. Slabe su šanse da će se G7 ravnati prema jednostavnoj logici koju je Lubers izneo na BiBi-Siju "da je više novca uloženo u rekonstrukciju regiona iz kojih dolaze izbeglice, ne bi bilo toliko razloga za odlazak iz domovine, niti bi bilo potrebno toliko novca za rešavanje njihovog izbegličkog statusa".
       Kako najveći broj azilanata dolazi preko obližnje Francuske, engleska vlada je pokušala da uspostavi saradnju sa susedom i nekako prekine lanac. Predloženo je izmeštanje izbegličkog kampa u Kaleu - preko puta Dovera (najkraća linija između dve zemlje) samo da bi Francuska odgovorila najavom otvaranja još jednog kampa u neposrednoj blizini umesto uklanjanjem pomenutog. Lista zamerki Francuskoj se tu ne završava. Od 44 ljudi koji su uhvaćeni nedavno, pošto su ušli u tunel dobrih devet kilometara, nijedan nije krivično gonjen niti deportovan. Francuzi su potez objasnili nedostatkom prevodioca i sve do jednog oslobodili, što je već standardna praksa.
       Najveća odgovornost je nametnuta samoj upravi "Eurotunela" koja u ugovoru odskora ima klauzulu da za svakog azilanta koji uspe da se probije do Engleske tunelom ili vozom, mora da plati dve hiljade funti odštete. Ovo je za rezultat imalo dupliranje straže duž 25 kilometara ograde oko kompleksa i nabavku sofisticirane opreme i upotrebe pasa tragača, između ostalog termalnih kamera i osetljivih senzora.
       Sve i da se prekine ovaj način ulaska u Englesku, ostaje borba sa krijumčarima ljudi. Prema dostupnim informacijama, cena prelaska preko Kanala od 1 500 dolara za muškarce i
       2 000 za žene predstavlja veliko iskušenje za vozače kamiona sa svih strana sveta. Postojanje dobro organizovanih kriminalnih grupa odavno nije tajna, a u britanskom pravosuđu još ne postoji mehanizam za odbranu od ove pošasti. Najveće dostignuće je povremeno osuđivanje vozača i "rasturanje" jedne od ilegalnih kuća u koju su stizali imigranti početkom godine.
      
       Mračna perspektiva
       Šta čeka one koji ilegalno uđu ili ostanu nakon što im je odbijen azil, posle šestomesečnog (u najboljem slučaju) procesa? Malo je priča sa hepiendom, mnogo su češće užasne priče o belom roblju, prostituciji i teškom fizičkom radu za male nadnice. Kilburn, kvart južnog Londona, lokalni je "Vukov spomenik" gde svoje usluge iznajmljuju ilegalni radnici. Scena je identična, kombi se parkira, okružuje ga masa odrpanih ljudi, iz kombija proviruje ruka i prstima pokazuje broj koliko mu radnika treba. Najbrži i najjači dobijaju posao, uskaču i odlaze - retke racije prezauzete policije daju slabe rezultate. Nadnica je najčešće tek trećina minimalne po zakonu, mada ni prevare nisu retkost, ali ni pljačke i požari od strane očajnih radnika. Povremeno se čuju priče o trgovini ljudskim organima, ali se ilegalna zajednica gotovo nikad ne obraća policiji iz straha da će biti deportovana, tako da se sve informacije svode na pretpostavke i nedovoljno pouzdane informacije.
       Prostitucija sa ilegalnim imigrantima cveta, po najsurovijim zakonima, uglavnom ruskih i jamajskih bosova. Apsolutna poslušnost modernog belog roblja dovodi do paradoksa nastojanja države da se izbori sa organizatorima. Akcija policije protiv grupe "Iz Rusije sa ljubavlju" zatvorena ja sa zaključkom da u Londonu nema prostitutki iz nekadašnjeg SSSR-a. Nepotrebno je reći da ovo nema veze sa realnim stanjem.
       I imigrantima koji se odluče na legalan put traženja dozvole boravka, sve je teže. Pomenuta firma "Sodekso" podnela je zahtev, strogo poverljiv - koji je nekako iscureo u štampu - da uposli imigrante u sabirnim centrima na manuelnim poslovima za platu deset puta manju od minimalne predviđene zakonom! Stanje koje vlada u kampovima za izbeglice je, blago rečeno, užasno - uprkos velikim naporima vlade da unapredi životne uslove. Nasilje između klanova (Turci protiv Kurda, Indijci protiv Pakistanaca...), siromaštvo i neizvesnost, pokušaji bekstva su svakodnevica. Većina ljudi u kampovima ograđenim bodljikavom žicom sa jakim obezbeđenjem sebe doživljava kao zarobljenike, i od samog početka nosi odbojnost prema tamničaru.
       Koliko god nepovoljno zvučalo, britanski sistem je vrlo darežljiv, od izbegličke premije može da se živi, čak i da se pošalje nešto "nazad", a dobar glas daleko se čuje - čini se da je lavina krenula i da ju je teško zaustaviti.
      
       MARKO APOSTOLOVIĆ