(Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)

      Potpis kojeg je kineski premijer DŽu Žungđi stavio ovih dana ispod dogovora sa Rusijom o izgradnji 2 400 km dugog naftovoda i godišnjim isporukama 20 do 30 miliona tona ruske nafte, ponovo je skrenuo pažnju na to da potencijalno najmoćnija svetska ekonomska sila nema dovoljno goriva za svoj brzi razvoj.
       Kina je, naime, rešila pitanje prehrane svog stanovništva, ali njena privreda oseća stalnu glad za energetskim sirovinama. Apetiti su toliko porasli da teško mogu da budu zadovoljeni, a nedostatak glavnih energetskih resursa preti da uspori, čak i ugrozi, do sada najbrži ekonomski rast koji poznaje moderna istorija.
       Ako bi Kinezi kupovali automobile kao što to danas čine Amerikanci, u svetu bi sve benzinske pumpe presušile, a svi sadašnji izvori nafte ne bi mogli da zadovolje kineske potrebe. Na sreću (?), Kinezi još dugo vremena neće imati toliko automobila kao Amerikanci, a pitanje je da li će ih ikada i imati. Ipak, ako narednih godina samo jedan odsto Kineza bude kupio vlastiti auto, to će godišnje iznositi 12 miliona, gotovo kao tražnja na celokupnom evropskom tržištu tokom jedne godine.
       Problem nije, naravno, samo u snabdevanju naftom i benzinom. To je, možda, samo vrh ledenog brega. Kineska privreda pati od hroničnog nedostatka i drugih prirodnih i energetskih resursa. Do sada se zemlja nekako nosila s tim problemom, obezbeđujući zavidan tempo godišnje ekonomske ekspanzije, u proseku, od 11 odsto. Ali, to je osiromašilo ionako nedovoljne domaće izvore i stvorilo dodatne velike probleme, na primer, u zagađivanju ljudske okoline.
      
       Putevi nafte, putevi diplomatije
       Program za razvoj Ujedinjenih nacija predviđa da će Kina do 2020. godine trošiti 3,1 milijarde tona uglja godišnje, što znači da će za samo godinu dana sagorevati više uglja nego što su to uradile Sjedinjene Američke Države od industrijske revolucije do danas !
       Prema procenama Svetske banke, samo štete od ekološki nečistih voda i vazduha iznose oko 54 milijarde dolara godišnje, a ta suma se stalno povećava. Ako se tome doda nedovoljno obradivih površina, koje su danas iste ili manje, nego pre pedeset godina kada je Kina imala 600 miliona stanovnika manje, može se s pravom govoriti o prirodno- resursnoj i ekološkoj krizi. Nije iznenađujuće što država i njeni organi, uključujući i diplomatiju, poklanjaju ovim problemima najveću pažnju.
       Kina je još 1978. godine proizvela preko 100 miliona tona nafte, nagoveštavajući da će biti jedan od najvećih svetskih proizvođača. To se, međutim, nije dogodilo pre svega zbog ograničenih domaćih izvora. U narednih 12 godina proizvodnja je porasla svega za 35 miliona tona (2,4 odsto godišnje), što je u ogromnoj nesrazmeri od stope privrednog rasta koja je iznosila preko deset odsto godišnje. Zato je Kina praktično od 1993. godine postala uvoznik nafte.
       Prema domaćoj statistici, Kina je 1995. godine proizvela 150 miliona tona nafte, a 2000. godine približno 160 miliona tona. Za domaće potrebe to je nedovoljno, a za planove koji se realizuju daleko od potreba.
       Jer, kineske potrebe za naftom iznosile su prošle godine 4,6 miliona barela dnevno, ili, zemlji je nedostajalo oko 60 miliona tona. Prema jednoj kineskoj studiji o uvozu nafte i merama koje treba preduzeti, koju je izradio vladin istraživački centar, potrošnja nafte u Kini dostići će 2005. godine 235 miliona tona, 2010. godine 296 miliona tona, a 2015. godine 360 miliona tona.
       Ukoliko se ne pronađe neko zaista veliko novo nalazište nafte (a masovna istraživanja se vrše i na moru i na kopnu) i proizvodnja ostane približna sadašnjoj, u državnim bilansima za deset godina pojaviće se deficit od oko 150 miliona tona nafte godišnje. Prema istoj studiji, kroz dvadeset godina Kina će uvoziti više od osam miliona barela sirove nafte dnevno, što na godišnjem nivou iznosi više od 300 miliona tona.
       Danas najveći deo uvoza nafte Kina ostvaruje sa Srednjeg istoka, posebno iz Galfskog regiona. Kina već uvozi blizu 20 odsto svojih godišnjih potreba za naftom (1999. godine uvezla je, na primer, 37 miliona tona, od čega 46 odsto iz zemalja Srednjeg istoka). Nedavni sporazum sa Rusijom potvrđuje kinesku nameru da proširi izvore iz kojih uvozi naftu, čime obezbeđuje veću stabilnost uvoza. Možda bi se moglo govoriti i o kineskoj nameri da se na vreme obezbedi od mogućih političkih i vojnih potresa na Srednjem istoku. Da njen uvoz ne zavisi od nestabilnih zemalja i lako zapaljivih regiona.
       Ali u isto vreme Kina i dalje izvozi naftu i to u SAD, Južnu Koreju, Singapur i neke druge zemlje. NJen izvoz kreće se oko 15 miliona tona godišnje. Radi se takođe o strateškoj odluci: ne samo da to jača državne finansije već u slučaju da uvoz nafte u Kinu bude ugrožen zbog nekog šireg međunarodnog sukoba, taj prvi energetski udar može da bude ublažen obustavljanjem izvoza i usmeravanjem te nafte za domaće potrebe.
       U svakom slučaju, uvoz sa Srednjeg istoka za Kinu ima značaj strateške bezbednosti (i za 20 godina polovinu svojih potreba za naftom Kina će uvoziti, a pedeset odsto tog uvoza dolaziće i dalje sa područja Srednjeg istoka i Galfa).
      
       Putevi nafte
       Kineska vlada, u nameri da proširi izvore za uvoz nafte, veoma je zainteresovana i za Kaspijski region koji ima sve veći značaj. Relativno česte posete kineskih političara i privrednika Kazahstanu, Azerbejdžanu i Tadžikistanu inspirisani su verovatno najviše činjenicom da rezerve nafte u tom regionu iznose između 15 i 29 milijardi barela, što je više od rezervi u Severnom moru. Za Kinu je povoljno što se graniči sa Kazahstanom, ali je nepovoljno jer u konkurenciji sa SAD , Peking nema dovoljno slobodnih sredstava da investira u regionalna nalazišta koja se uglavnom nalaze pod morem i zahtevaju ogromna ulaganja. Ipak, Kina je već izdvojila nekoliko milijardi dolara cementirajući svoju ekonomsku saradnju sa zemljama Kaspijskog regiona.
       Kineska diplomatija, koja se pridržava pragmatizma u svojoj razuđenoj aktivnosti, sledi "puteve nafte" i to je jedan od njenih prioriteta, što se lako može zapaziti.
       Tako, Kina razvija dobre odnose sa velikim državama u regionu (Turska, Iran, Indija, Pakistan, Kazahstan, Saudijska Arabija, da se ne pominje Rusija) koje najviše utiču na stabilnost i bezbednost u ovom delu sveta. Naravno, nije samo nafta u pitanju, već opšta strateška bezbednost zemlje. U Turskoj je, na primer, glavna baza separatističkog pokreta iz kineske provincije Sinkjang, a u Indiji je sedište dalaj=lame koji podstiče nezavisnost Tibeta; Saudijska Arabija i Iran su veoma uticajni u islamskom svetu, Kazahstan ima najdužu granicu sa Kinom itd.
       Zemlje od kojih Kina kupuje naftu, iako mnogo manje po površini ili broju stanovnika, na specifičan način utiču na Kinu. U nekima od njih dolazi do izražaja snažan islamski ekstremizam, u drugima se podstiče etnički separatizam. Obe pojave koriste slične metode - zloupotrebljavaju religiju u političke svrhe, u isto vreme proglašavaju velike političke ciljeve ali se služe terorizmom, kidnapovanjem i ucenama i radi ostvarivanja svojih ciljeva koriste sredstva dobijena od proizvodnje i prodaje droge na svetskom tržištu. Sve to čini nestabilnim kinesko okruženje na zapadu.
       Kina je na sve to veoma osetljiva, posebno zbog složene situacije u zemlji. U Kini postoji deset etničkih grupa u kojima je islam jedina religija, a ukupna populacija muslimana iznosi oko 20 miliona. Jak je separatistički pokret posebno u Sinkjangu i na Tibetu.
       Regioni iz kojih dolazi nafta u Kinu politički su nestabilni pa je obezbeđivanje stabilnog i sigurnog snabdevanja nafte jedna od važnih preokupacija kineske diplomatije. Bez dovoljno nafte, kineska privredna ekspanzija nema velike šanse, a bez privrednog napretka ozbiljno se ugrožava unutrašnja i spoljna stabilnost. Nedavni dogovor sa Rusima potvrđuje da kineski stratezi misle nekoliko decenija unapred.
       Kineske diplomate nimalo se ne ustručavaju da direktno podstiču trgovinske i ekonomske veze, a to postižu na različite načine - angažuju se oko kineskih investicija, stimulišu političku podršku vladajućim režimima bez obzira na njihovu ideologiju i slično. Sve to baca drugačije svetlo na česte posete kineskih političkih lidera ovim zemljama, ili i na izuzetnu pažnju sa kojom se u Pekingu dočekuju gosti oko kojih lebdi miris nafte. Bratimljenje, ljubljenje u oba obraza, dugo tapšanje po ramenu ili verbalna politička podrška samo su mala cena koja se mora platiti. Uostalom, kineska diplomatija u tome vidi svoj doprinos jačanju bezbednosti zemlje.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ