Radomir-Bajo Šaranović (1937-2000)

      Upoznao sam mog profesora davne 1979. godine, bio je to prvi čas na trećoj godini filmske režije. Energičan, mlad, siguran, preuzimao je delove naših strahova i pretvarao nas u mlade lavove koji moraju da se bore do poslednjeg daha. Svojim superiornim poznavanjem svetske književnosti, istorije filma, sjajnim analizama i intrigantnim polemikama o novim tendencijama u kinematografiji, često šetajući se kroz učionicu i podižući strastveno atmosferu do usijanja, govorio je istinito i iskreno o svom iskustvu, ne krijući ni svoja razočarenja ni svoje mladalačke zablude o filmu. Govorio je:
       Tamo gde nema strasti, nema ni filma. To ne znači da sebe treba gurati u neke lude avanture, već treba upijati od života maksimalno koliko se može, maksimalno intelektualno i emocionalno proživljavati život oko sebe. Time ćete se pripremiti za analitički, stvaralački, selektivan i kreativan odnos prema stvarnosti, a istovremeno se pripremati za analitički odnos prema sebi i svojim problemima; vi ćete tako i sebe obogatiti i spoznati svoju pravu prirodu.
       Stvarajući modernu filmsku školu, profesor Šaranović je neposredno, povezujući teoriju i praksu vrhunskim predavanjima, uticao na mnoge generacije filmskih reditelja i tako zajedno sa svojim studentima stvarao novi jugoslovenski film. Svaki kadar, govorio je profesor, morate duboko prosanjati. Ako ne utkate svoju prirodu u njega, ako ne date odlike svoje duše, sve će to biti nešto što može da uradi bilo ko drugi. Majstorska radionica profesora Šaranovića godinama je otvarala i inspirisala kreativnu energiju mladih reditelja.
       Profesor Šaranović je svoju snagu i upornost, često na uštrb svog umetničkog rada, usmeravao na pomoć studentima u njihovim prvim, profesionalnim koracima. On je to radio nesebično, sa puno autoriteta, energije i ljubavi. I kao ministar za kulturu Republike Srbije, stvarajući prvi put fond za kinematografiju, mislio je na studente, omogućio im je da jednom godišnje snime debitantski film.
       Kada je pre četiri godine odlučio da ode u penziju, sa ponosom je govorio da je godinama stvarao profesore, svoje naslednike, birajući ih među najvećim imenima jugoslovenskog filma. Dragi moj profesore, koliko god mi je bilo teško kada ste odlazili sa akademije, toliko mi je predstavljalo veliko zadovoljstvo kada sam video koliko se posvećujete svojim unukama i, najzad, ponovo, Vašim filmovima. Kada sam Vas posetio na snimanju TV filma "Ženidba i udadba" video sam koliko ste bili posvećeni glumcima. Tražili ste nijanse. Ponavljali dublove. Tada sam shvatio koliko ljubavi i strasti ima u mom profesoru.
       Setio sam se kadrova "Svadbe", "13. jula" i savršeno iznijansiranih likova, koji kao da su u svojoj tragediji završavali na "Nikoljdan 1901" s antologijskom poslednjom scenom filma, u kojem se autor na alegoričan način poigrava ponavljanjem istorije i istih ljudskih iščekivanja, na kraju svakog veka.
       Energija profesora Šaranovića stvarala je novi filmski rukopis, a rad na mnogim pozorišnim predstavama sedamdesetih uticao je na novu estetiku pozorišta i posebno na izražajnost i stil modernog duha nove glumačke generacije. U svom plodnom i raznovrsnom stvaralačkom radu Šaranović se bavio i literaturom, prevođenjem, publicistikom, filmskom i pozorišnom kritikom, a poslednji rad mu je prevod sa engleskog jezika izuzetno značajne knjige Lija Strazberga "San o slavi". Kada sam Vas pre četiri dana video na premijeri filma Srdana Golubovića, tako ste lepo i sa puno ljubavi govorili o njegovom debitantskom filmu, bili ste srećni, kao i uvek na premijerama Vaših studenata.
       Siguran sam, profesore, da će vaša energija i ljubav prema filmu trajno kucati u srcima Vaših mladih lavova, do poslednjeg njihovog daha.
       Radomir-Bajo Šaranović je u svom bogatom i univerzalnom stvaralačkom radu ostavio duboke tragove u srpskoj kulturi i uživao je izuzetno poštovanje brojnih prijatelja, kolega, studenata i poklonika umetnosti. Smrću Radomira Šaranovića izgubili smo i poslednjeg romantika naše filmske umetnosti. Dragi moj profesore, neka Vam je večna slava.
      
       DARKO BAJIĆ
      
       Reč oproštaja na ispraćaju posmrtnih ostataka Radomira-Baja Šaranovića na Novom groblju 10. septembra 2001.