Kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac kaže da su slike u zemlju dopremljene posredstvom Ante Topića, vraćene u ime ratne odštete, te da do sada nije stigao nijedan zahtev eventualnih pravih vlasnika za te vrednosti

      Većina istoričara umetnosti nazvala bi ga svetskim prevarantom, falsifikatorom, Hrvati velikim rodoljubom, a publicista Milomir Marić stvarnim Indijanom DŽonsom. Mnogo je kvalifikacija izrečeno na njegov račun, poznavaoci njegove mutne biografije rekli bi da je sve o njemu i tačno i netačno, ali čini se da nikada do kraja neće biti razjašnjeno ko je (bio) Ante Topić Mimara. Uostalom, on sam umeo je da ponavlja: "Ja sam nitko i ništa iz Nikinaca."
       Objavljivanjem svedočenja anonimnog bivšeg kustosa Narodnog muzeja u Beogradu o sumnjivom poreklu slika koje je Mimara prepoznao kao ukradene za vreme Drugog svetskog rata i zatim vratio u Jugoslaviju, njujorški magazin Art Nenjs ponovo je zatalasao misterioznu i u svakom slučaju fantastičnu istoriju Mimarinog puta. Uz istovremeno postavljanje pitanja: da li sve vraćene slike zaista pripadaju Jugoslaviji?
      
       Retka činjenica
       Jedna od retkih činjenica u priči punoj teško proverljivih podataka jeste da je Mimara bio predstavnik jugoslovenske vlade u minhenskom Centralnom birou za vraćanje umetničkog blaga koje su nacisti pokrali tokom rata. Kako je on došao do baš tih 166 slika (NIN br. 2645), takođe je predmet rasprave, iako je, opet, definitivno potvrđeno da su one u zemlju - stigle. Da bi se kasnije, navodno, ispostavilo da svega tri dela legalno pripadaju Jugoslaviji.
       Art Nenjs obelodanio je i spremnost asistenta ministra kulture Hrvatske Branke Šulc i pomoćnika ministra kulture Srbije Jovana Despotovića da pokrenu rad na aferi staroj više od pola veka. Međutim, Despotović je za NIN izjavio da ne zna ništa o tome. Dakle, ta "vest" nije tačna.
       S druge strane, kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac kaže da je 166 slika dopremljeno u Jugoslaviju u ime ratnog obeštećenja. Sledeći primer drugih zemalja, u Minhenu smo tada formirali komisiju pri savezničkim telima koja su odlučivala šta će ko da dobije kao restituciju. Pošto naša komisija u početku nije bila preterano uspešna, "neko" se dosetio da angažuje Mimaru. I Mimara je bio uspešan.
       "Najveći deo tog zalogaja, oko 60 odsto, došao je u zbirke Narodnog muzeja, deo je otišao u LJubljanu, mada ne znam da li je LJubljana toliko stradala, i deo je otišao u Mimarin matični Zagreb koji je iz rata izašao bez ikakvih oštećenja." Slike koje su završile u Beogradu i dalje su u Muzeju, s tim da se samo desetak nalazi u stalnoj postavci. "Sve drugo je neki materijal sa znakovima pitanja, neke provincijske slike... već kako se pljačkalo i zateklo u tom sabirnom centru u Minhenu", kaže Kusovac.
       Prema rečima Kusovca, Mimara je veoma brzo posle te isporuke izgubio poverenje vlasti, seća se da je govorio kako su tajne službe pokušavale da izvrše atentat na njega. U zemlju, dodaje, Mimara dugo nije dolazio, pogotovo dok je Ranković bio u vrhu. A što se Mimarinog prijateljstva s Titom tiče, Kusovac se pita zašto onda za maršalovog veka nije uspeo da otvori sopstveni muzej, od milošte nazvan "Zagrebački Luvr" (otvoren tek 1987. godine).
      
       Nova pošiljka
       Šezdesetih godina, iz Tangera u Beograd, u Narodni muzej, stiže Mimarina nova pošiljka slika potpisanih zvučnim imenima svetskog slikarstva. S naznakom da je namenjena zagrebačkoj Štrosmajerovoj galeriji. "Udba zna zašto su te slike završile u Narodnom muzeju. Valjda je čekala da reši njegov slučaj, ili odnos prema njemu." Na potonji zahtev da pošiljka konačno dospe na precizirano odredište, Kusovac je, kaže, tadašnjem direktoru Muzeja Lazaru Trifunoviću rekao: "Lazare, vraćaj ova g.... i zahvali im se što ih nose."
       Očigledno loše mišljenje o dometima Ante Topića u životu umetnosti, Kusovac objašnjava: "Postoji puno njegovom rukom potpisanih Rembranta, Rubensa, čak ima i dva Mikelanđela. Gluposti. Samo sulud, neuk čovek može da bude opsenjen Mimarinim atribucijama." Istina je da je Mimara lično pisao atribucije za slike. "Išao je po antikvarnicama, kupovao petorazredne slike, malo ih dorađivao i potpisivao velikim imenima. To je sve isti rukopis, isti lakovi, zato mi se i gadilo dok sam ih gledao u Zagrebu."
       Sa sandukom iz Tangera, Mimara je bar zvanično završio s donacijama upućenim Beogradu, Narodnom muzeju. Kusovac naglašava da, koliko on zna, do sada nije stigao zahtev nijedne zemlje za vraćanje bilo koje slike. Smatra da kod nas nema "tuđih" slika, slika iz drugih muzeja, eventualno iz nekih porodica, privatnih zbirki. Svejedno, niko se nije javio. Niti se javlja.
      
       ANA VUČKOVIĆ