Filmom "Srbija nulte godine" napravio sam neku vrstu testamenta za određen period mog života

      Kad je na ovogodišnjem festivalu u Veneciji prikazan film "Srbija nulte godine", u sali je ostalo stotinak novinara koji su sat i po razgovarali sa autorom Goranom Markovićem. Trajalo bi to i duže da nije počinjala projekcija sledećeg filma u okviru programa "Nove teritorije". Novo ostvarenje jugoslovenskog reditelja je, kako kaže sam autor, "politički film u najdirektnijem i najužem smislu, film koji se bavi Miloševićevom epohom". I stoga nije čudno što su novinari u Veneciji bili isprovocirani njegovim sadržajem.
      
       Pitamo autora kako bi objasnio svoje delo i kako ga je, ako se sudi po pitanjima, razumela publika u Veneciji?
       - Ovaj film je esej, nema, dakle, priče, i plašio sam se da je samim tim predodređen da bude dosadan. Toga sam se najviše bojao. Računao sam da ljude na nekom velikom festivalu, na kojem se prikazuju stotine raznih filmova, ne mora zanimati autobiografija njima nepoznatog čoveka. Međutim, film je održao pažnju, događaji su iz lokalnog prerasli u šire okvire i meni je posle projekcije pao kamen sa srca. Ne govorim samo o aplauzu i odličnim kritikama. Govorim o tome da je "Srbija nulte godine" prešla rampu.
      
       Sutradan ste na RAI dobili izuzetne pohvale?
       - Bilo ih je još. Debra Jang, koja piše za "Holivud reporter", prišla mi je posle projekcije i kazala kako joj se film veoma dopao, da će to i napisati. Ali, ponavljam, mene ne interesuju pohvale, već činjenica da ljudi razumeju nešto što je sasvim, sasvim lično i lokalno. Jer, svet ima šematizovanu i pojednostavljenu sliku o onome što se ovde zbivalo: Srbi ljudožderi, ili Srbi nevine žrtve, ili Srbi pihtije koji nisu imale snage da se suprotstave jednom zlikovcu...Ovaj film je pokušaj da se svetu objasni kako su stvari, ipak, malo složenije i dublje nego što oni tamo misle u svojim manipulisanim glavama.
      
       Vaš film je kombinacija dokumentarnih materijala, ispovesti, inserata iz vaših filmova?
       - Rekao bih da sam spajao nespojivo, babe i žabe. Sa formalnog stanovišta, najviše me je zanimalo da napravim nešto, pojednostavljeno rečeno, u postmodernističkom maniru. Različiti materijali sklopljeni u jedno delo. Kao da upotrebljavate drvo, gvožđe, pesak i plutu u jednom zajedničkom poduhvatu. Bila je to prilična avantura, za mene veoma značajna, jer sam hteo da napravim ne samo moralni već i formalno-estetski iskorak. To je, dakako, bilo riskantno, ali mi je projekcija u Veneciji pružila veliku satisfakciju.
       Ako se zna da je vaš film i svojevrstan obračun sa nekim ljudima, kao što su Milorad Vučelić (bivši direktor RTS-a i jedan od bivših čelnika SPS-a), Aleksandar Berček (glumac, nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta i nekadašnji poslanik SPS), LJubiša Ristić (reditelj i predsednik JUL-a)... verovatno očekujete burne reakcije i žustre polemike posle beogradske premijere?
       - Nisam siguran da ću iz toga izaći čitav, ali kad sam već napravio ovakav film, onda je normalno da skočim u vodu i da plivam. Kad sam već krenuo od sebe, onda sam morao da govorim i o onome što je deo mene, kao i o ljudima koje poznajem. Nisam napravio film koji je "objektivan", niti sam pravio nenjs. To radi Bi -Bi-Si. Hteo sam da napravim nešto lično, a to je značilo da moram da iznesem sve lepo i ružno što mi se dešavalo poslednjih 15 godina i što sam smatrao značajnim, tipičnim ili paradigmatičnim za to doba. Tako sam napravio i nekoliko portreta ljudi čije su ponašanje i sudbine bili tipični ili vrlo simbolični. I u pozitivnom i u negativnom smislu. Tako se pojavljuju portreti ljudi koje spominjete na jednoj strani, ali i Vuka Babića, reditelja, koji je u međuvremenu umro. On je presvisnuo od tuge sedeći u Trstu i snimajući stotine video-kaseta sa raznim TV dnevnicima, kao dokaz šta se sve na ovim prostorima dešavalo. Tu je, na primer, i portret mog brata od strica koji je pokušavao da ovaj period preživi na njemu svojstven način.
      
       Vi ste onaj koji vodi gledaoce kroz film. Tu su i vaši roditelji, glumci Olivera i Rade Marković, inserti iz vaših filmova, arhivski televizijski materijal. Koliko ste bili nežni prema sebi?
       - Vodio sam računa da od sebe ne pravim nekakvog pozitivnog heroja koji sve gleda sa visine, ali sam se i čuvao da se ne ponašam kao žrtva, niti kao mazohista koji pljuje po sebi. Mislim da sam našao relativno pristojnu meru toga kako sam tretirao sebe. Kao čoveka koji se snalazio u jednom opakom vremenu nastojeći da sačuva dignitet, da ne uradi nešto prljavo, da učini onoliko koliko je u njegovoj moći i da, pre svega, živi časno. Film se završava razgovorom između Dragane i mene. Ona je znatno mlađa i razgovaramo o generacijskoj odgovornosti za pojavu Miloševića. Ona optužuje moju generaciju da je kriva zato što mu se nije suprotstavila. Govori o tome kako je njena generacija izgubila mladost zato što se mi nismo borili. To je ono što je bilo najupečatljivije za veliki broj stranih novinara u Veneciji. Svi su me pitali da li u Srbiji postoji generacijski jaz. Ne mislim da to kod nas figurira kao artikulisan i gorući problem. Međutim, postoji latentno osećanje krivice koje moja generacija ima u odnosu na mlade ljude koji su izgubili deset najlepših godina života. Cela jedna generacija je ostala bez mogućnosti da radi, da zarađuje, da obezbedi stan, porodični život, da sebi kupi makar koka-kolu. Oni nisu imali baš ništa. Formirali su svoju svest u potpunom beznađu i haosu. I ako je neko odgovoran, onda su to oni koji su mogli da spreče katastrofu, da se bore. Iako smatram da sam lično učinio koliko sam mogao, ipak nosim osećanje izvesne krivice da nisam uradio dovoljno. I to pitanje odgovornosti je jedna od poluga ovog filma. Ono na kraju ostaje otvoreno, bez odgovora.
      
       Može se reći da ste se proteklim periodom, Miloševićevim, kako volite da ga nazivate, bavili kao pozorišni reditelj, kao dramski pisac, kao književnik, kao filmski reditelj. Da li je gotovo sa tom epohom u vašem stvaralaštvu?
       - Voleo bih da je tako, da smognem snage i napravim preokret, da od sutra pravim nešto sasvim novo. Ovaj film je strukturalno drugačiji od svih mojih dosadašnjih filmova, koji su bili neka mešavina ironije i cinizma kao i pokušaja da se u isto vreme bude subverzivan. Imao sam ideju da podsmehom mogu da potkopam autoritarno društvo. Ovim filmom sam napravio neku vrstu testamenta za određen period mog života. Bilo bi zaista deplasirano da u ovom novom, drugačijem vremenu snimam iste filmove kao nekad.
      
       Kada će biti beogradska premijera filma "Srbija godine nulte?
       - Najverovatnije u drugoj polovini oktobra. Voleo bih da to bude u nekoj maloj sali sa dobrom slikom i zvukom, u intimnoj atmosferi, nikako kao one novokomponovane premijere u Sava centru .Taj Sava centar nije samo mesto opskurnih političkih i kičeroznih skupova nego više nema ni zvuka ni slike. Ono što se tamo prikazuje niti se vidi niti razume.
      
       Vaš film bi mogao da ima brojnu televizijsku publiku?
       - Iako je koproducent "Srbije nulte godine" B92, moj film je većinsko francusko ostvarenje u proizvodnji Kanala plus i Kanala arte. Te dve televizije su veoma moćne i u Francuskoj garantuju između 20 i 40 miliona gledalaca. Takođe, ako se prikaže na Kanalu arte u Nemačkoj, to bi značilo još toliko gledalaca. Dakle, kroz njegovu televizijsku sudbinu film će videti ogroman broj ljudi i to će za mene biti velika satisfakcija. S druge strane, to znači da će veoma mnogo ljudi imati celovitiju i promenjenu sliku o nama i onome što nam se dešavalo. Nećemo biti Indijanci u filmovima sa Divljeg zapada, nego ljudi sa imenom i prezimenom, sudbinom, prošlošću... Ako bi ovaj film u evropskim razmerama makar malo promenio stereotip ljudi o tome ko smo mi, onda sam uradio posao koji je imao smisla.
      
       RADMILA STANKOVIĆ