Bomba - dum! Mi napolje, to je moj komšija Stojan uzeo bombu i razneo se. Bože me prosti, na krov mu pala šubara. Pokupimo Stojana, popijemo rakiju i svi jedemo za pokoj duše našeg Stojana. A koza mu ojarila petero

      U ambijentu raskošnog somborskog zelenila, kuća sa divnim crvenim krovovima, ispunjenog zvukovima ptica - vojvođanske idile, stvara Nikola Brkanović, slikar neobičnog poetskog izraza. Njegovo ime nećete naći u katalozima najpoznatijih galerija, nije imao mnogo samostalnih izložbi. Ali njegove slike su drugačije, kolorit je često škrt a poetika gorštačka. Nikola je dobroćudan, narodski gostoprimljiv, a njegova životna priča nije tipična.
      
       NA OSOVINI VOZA:Prvi susret sa umetnošću imao sam preko mog đeda, majčinog oca Jura Čolovića. On je škole završio u Njujorku, došao je da sahrani svog oca, koji je bio pop, i ostao. Poznavao je Eriha Šlomovića a sećao se i Tesle, iz crkve. On je nama prve slike u kuću donosio: "Kosovski boj", pa "Kosovku devojku" i "Seobu sa Arsenijem Čarnojevićem". Bile su to fine reprodukcije, početkom prošlog veka u Zagrebu ih je izdavao čuveni štampar Nikolić.
       Ja sam sa njim i sa baba Marom odrastao, u jednoj finoj domaćinskoj kući. Sretan sam i ponosan što sam imao takvog đeda. Inače, moji đedovi su bili solunski dobrovoljci. Moj đed Ilija Brkanović dobio je zemlju kraj Osijeka, a majčin otac Jura je tu kupio. Obadva su se obradovala Slavoniji.
       Baba Mara je želela da budem bogoslov i uz pomoć popa Bože Ćurčića iz Dalja upišu me u Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, 1967. Ali, ja sam se u tom trenutku obreo u Beogradu, mlad dečko koji je na osovini voza prešao u Trst. Kad sam se vratio kući, škola je već počela. Kažem: Đede, nije se moglo, Trst... Znam, kaže on. I moj otac Savo je iz Trsta brodom otišao u Avr, pa za Njujork... Doneo sam mu lep duvan, pušimo, kaže: Nećeš za popa, bogati, oćeš gde ti oćeš. Dobro, tvoja volja. U meni je bila živa želja za svetom, taj duh genetski, saznam da "Ivan Milutinović" radi centralu u Panami. Izvadim vizu, rekoh: Đede, ja bih da idem! - Idi, ali da znaš da ćeš proći kao da nisi odlazio! Kako đede, pa dolari... - I mi smo dve zobenice zlatnijeh dolara odneli u Dubrovačku banku - došo rat, propalo sve. Nema ti od toga ništa. A pre toga sam imao jedan veliki incident, u čitaonici u selu zapalio sam kompletan "politbiro". Ogromne slike Ivana Gošnjaka, Franca Leskošeka, kompletan Kardelj... Onda je đed kao uticajan čovek morao u Vinkovce da moli: Nemojte, ljudi, ja ću ga otpremiti od kuće!
       I tako, bio sam konobar, bio drvoseča, bravarski zanat završio, i za automehaničara.
      
       POKLON VIKTORA STARČIĆA:Radio sam u "Interšpedu", odličnoj kompaniji koja se bavila špedicijom. Kao vrlo mlad obreo sam se u Nici, pa Iran, Irak... Gledaš svet, život. Nije to bio lak život, ali nema mesta odavde do Basre gde nisam bio. Jedan moj prijatelj je rekao: Nikola je kao Džek London. To mi je pokojni Viktor Starčić rekao. U Beogradu sam bio u armiji, u General Ždanovoj ulici, a on je tu u blizini stanovao i sprijateljili smo se. Kad sam o'šo iz vojske, ispratio me je i dao mi pare da kupim cipele. A mogao sam mnogo puta da skrenem jer sam u životu bio sam. Nisam imao neku ljubav, hiljadu puta mogao sam otići u negativnu stranu. Ali nisam. Imao sam zvezdu vodilju, skućio se, oženio Marijom, decu smo izrodili...
       Ja sam dugo čekao da se posvetim slikarstvu a pre toga sam u Osijeku i Hrvatskoj bio među vodećim kolekcionarima umjetničkih dela. U svojoj kući sam ostavio 350 radova. To jutro kad sam je napustio, evo sad je 10 godina, bio sam uhapšen. Spasio me je jedan čovjek, policajac iz Vinkovaca. Imam informaciju da je sve rasprodavano po Njemačkoj i Austriji. O savremenom hrvatskom slikarstvu mogao bih monografiju da napišem. Ja sam te ljude znao, išao im u kuću. Velika je stvar kad ti dođeš slikaru u atelje a ja sam sa tim ljudima živio 20 godina, koji ti noću dolaze prljavih cipela. Moja Marija je imala strpljenje da u tri sata noću slikarima sprema kajganu. Imao sam fin salaš na daljskim planinama, na brdu Čvorkovac. Tu sam okupljao moje prijatelje slikare, u Čvorkovačku koloniju. Najstariji učesnik bio je Milan Konjović. Međutim, nova hrvatska vlast me je strašno okvalifikovala: Nikolu Brkanovića, vašeg ktitora, potražite na spisku ratnih zločinaca!
      
       LOBANJE:Vođen perom Miloša Crnjanskog i štapom patrijarha Arsenija Čarnojevića, iz tog ratnog haosa, sa leve obale Dunava prešao sam na desnu. Da bih zadržao ljubav za taj kraj i nebo. Odlazim na ušće Drave u Dunav - i počinjem da slikam. Ima tu jedna crkvica, sazidana je 1746, u kojoj su zastajali seobari zografi i slikali ikone. Tu smo išli na hodočašće, to mesto zovem: srpski Ganges. Ja sam znao zimi tu doći pješke, u tri noću i umiti se. I mislim da me je izvor te rijeke iznio. U to sam ubeđen. Ne može se to opisati, to je nešto u vama. I, evo, deset godina slikam punom parom, ne stajem.
       Moje prvo platno "Lobanje", izišlo je iz okruženja. Leševe koji su plutali Dunavom motkama su odgurivali od obale. Tako je nastao ciklus "Sva srpska gubilišta". Nisam imao materijal za slikanje, pa sam kuvao riblje mehurove i kosti, pravio tutkalo, dodavao žutu vrbu, od mazuta sa obale dobijao crnu boju, dodavao pesak... Tri godine sam ja na Dunavu slikao, iz Dunava se hranio i održao porodicu. Trideset dana, trideset ribljih čorbi za ručak. I stvorio jedno delo, koje ostavljam vremenu.
      
       TRAGEDIJA GORŠTAKA: Na tim seobama i litijama koje slikam, na njima su svi moji: pop Danilović i obadva njegova sina, baba Marija, moj đed... Sve je u toj crkvenoj porti na groblju mojih prađedova u Glavini kraj Imotskog. Nažalost, došlo je vreme da nema veselih litija, deset godina smo samo u druženju sa grobnicama i leševima. A slikarstvo je i boja, kad je se uželim ja je i naslikam. Naša cenjena Katarina Ambrozić, kaže: Svi su od nekog učili, svi su u nešto gledali. Ja sam ponosan ako moji pejzaži liče na Konjovićeve. Onaj kaluđer na platnu je moj, ili patrijarh Pavle bez lica. Volim kad u moj atelje banu ljudi i prepoznaju ga - Pa, to je patrijarh! Negdan mi dođe jedan moj prijatelj pop, noću, kaže: Šta će svecu lice?! Sjajna misao. Dakle, to je moj zapis, dug mojim đedovima a mnogima od njih se i ne znaju grobovi. Ja sam nešto mislio: nigde nismo sahranjeni otac i sin, na jednom mestu. Nismo stigli.
       Je l' to sudbina - moj đed sa 94 godine, 1991. opet postaje izbeglica. Na samrti, u Šarengradu 1995, kaže mi: Ako možeš da mi pomogneš, ja bih išao u Njujork. Je l' ja znam gdi je naša kuća, na dokovima, a tamo se Njujork nije menjao! Ja mu dam svoje vojničke čizme, i on u njima odlazi, negde.
       Sva ta Dalmacija i Hercegovina vekovima je putovala svetom, velikim morima i donosila zapise, od pomoraca do rudara. A sad su rasuti po kampovima za izbeglice. Žao mi je tih umnih gorštaka, dinarskog duha i same Dinare. To je narod koji nije vrednovao svet novcem i lancima zemlje, nego dušom. E, sad, nisam ja to izabrao, nego pratim tu liniju i ne mogu protiv nje. A ona u meni plače kad vidim mrtvog jelena gde pluta Dunavom.
       Bomba - dum! Mi napolje, to je moj komšija Stojan uzeo bombu i razneo se. Bože me prosti, na krov mu pala šubara. Mi dođemo u kuću, na stolu sve postavljeno, i zapisano: Nikola, naspi rakiju, počasti ljude i pojedite janjeći paprikaš. Pokupimo Stojana, popijemo rakiju i svi jedemo za pokoj duše našeg Stojana. A koza mu ojarila petero. Nije mogao da izdrži, nije mogao da zaboravi zemlju i krave. I danas ga slušam kako tuguje za kravom dragom, koja je bila steona. Jer to je njemu bilo sve, sav njegov život.
      
       PROSJACI I SINOVI:Išao sam na ratište, imao večito iskušenje: da se čovek potvrdi kao čovek. Pa i neugodnosti sam imao, nije svuda istinita reč dobra. Čak sam i hapšen, od naših ljudi zatvaran. Rekao sam da nešto nije dobro, i nije ispalo dobro. Imao sam taj instinkt, govorio sam: Ljudi, ne radimo dobro! I zbog toga doživio zlo. Nisam se ponio kao kukavica, poslednji sam otišao iz Medaka, iz Like. Ali, uspeo sam da iziđem čist, i to je nešto zbog čega sam danas srećan.
       Berem cveće ivanjsko, 95. u Dalmaciji u manastiru Krki i naberem ogroman buket da pletem venac. Izlazi iguman, kaže: Moj Nikola, naberi više! Zašto?, kažem. - Naberi više! Odlazim u Knin, kupim opanke dalmatinske, baba što ih prodaje, kaže: Uzmi još jedne... Manastir Krupa sad je pust, manastir Krka, takođe, ostao je Dragović... A mi smo vekovima imali tamo svoje škole, gdi je sve što je išlo ka Veneciji skretalo. Od Dositeja do Nikodima Milaša, velikih, čestitih, umnih ljudi.
       Kako da kažem da sam Somborac? To je grad koji ima ljubav i tradiciju, ali moja duša je gorštačka i to ne može da se sakrije. To je drugi pristup slici, to je drugo razmišljanje, drugo ponašanje, za stolom sjedenje. Ovo su paori, koje sam ja poremetio naučivši ih da piju vino. Bogat je to kraj, bogat narod, uvek su živeli dobro, u izobilju. Sad ide repriza serije "Prosjaci i sinovi", sa Šerbedžijom. E, sad me zovu, kažu: Nisi ti nama rekao odakle si!? Tamo se narod borio za opstanak, a ja ne znam drugo osim borbe. Nekidan sam našao ženu u kafani, plače. Pitam je: gospođo, što vam je? Kaže: Izgubila sam kišobran! Pa, gospođo, nije valjda zbog toga!? Pa, ja sam izgubio kuću, državu i još mnogo toga!
      
       JABLANOVI:Prodao sam sliku '91. za sto dolara. Budem kum manastira, kupim kolač i žito i dam na ikonu 70 dolara. A moji nemaju cipele, neka. Imam jednu divnu sreću da nema kontinenta na kome nema moje slike a i u puno svetskih gradova, od Sidneja do Njujorka. Untaes je došao na područje istočne Slavonije a među njima i ljudi koji su 30 godina proveli po misijama, i po svetu kupovali slike. Pa im je bio interesantan čovek što slika na Dunavu.
       Jedna je bila iz Čilea, pukovnik njihove armije, došla je da kupi sliku pre nego što ode. I šta ću joj izneti, mislim: Daj Dunav, detalj s reke, nešto što je vezuje. Ne, ona je izabrala litiju. Ona je iz Čilea, iz drugog sveta, zamolio sam je da mi objasni zašto hoće litiju i zašto traži da na slici budu tri monahinje? Kaže: ovo je moja sestra, ovo moja ćerka i ovo sam ja. A i kod nas se mole kao i kod vas. Javila mi se kad je došla kući u Čile, to je divno iskustvo.
       Čovek me zove iz Norveške, pukovnik je policije u Oslu, kaže: Odnio sam kući onu sliku što sam je uzeo od tebe, a moja komšinica želi istu takvu! Pa nema istih! - Ne, mora biti takva, ne pitaju za cijenu! I on je došao ovde, kupio je i odnio faktički na Severni pol. I svi ti ljudi se jave, pišu pisma. Sad, za Uskrs je došao čovek iz Brisela sa ženom - 1100 kilometara je prešao da mi čestita Uskrs i bude dva dana moj gost. A našao sam ga, nesretnika, u kafani '95. Odveo sam ga kući i on je posle svake nedelje dolazio na ručak kod nas. Sretan je što ima prijatelje. Odveo sam ih u Beograd, da vide porušenu Televiziju; njegova žena se toliko potresla da nismo znali šta ćemo s njom. Kad smo ih otpratili na granicu, plakali su.
       Ja volim da slikam jablanove. Jablan, to je čovek. To je posebno drvo koje ničem ne služi, nikakvu upotrebu nema. Ni za vatru, ni za dasku - ništa. Samo da bude visok. Topola može za dasku, čak i vrba može da bude upotrebljena, jablana možeš videti samo da stoji uspravno. I on se sam ugasi, svene i nestane. Za mene, on je litija, usamljenost koja se nosi od rođenja.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ