Ova zemlja, tako mala i siromašna, poštuje jedino zlatne medalje, jer je proteklih godina bilo dosta svakakvih poraza

      Kada je sve završeno na šampionatu Evrope za košarkaše u Istanbulu i reprezentacija Jugoslavije, posle teško dobijenog meča u polufinalu protiv uvek neugodnih Španaca i "rovovske bitke" u finalu protiv domaćina Turske, osvojila titulu (pre toga pobeđene selekcije: Hrvatske, Estonije, Nemačke i Letonije) čuo se, ko zna po koji put, prepoznatljiv slogan "stručnjaka" i onih uvek dobro obaveštenih: Znali smo!
       U našem sportskom miljeu već dugo je uvreženo mišljenje - da ako se na nekom šampionatu osvoji drugo ili ne daj bože treće mesto, to je neuspeh. Tako nešto postalo je normalno za zemlju, tako malu i siromašnu, koja jedino poštuje zlatnu medalju, jer dosta je bilo svakakvih poraza proteklih deset godina. Selektor Svetislav Pešić, manirom ozbiljnog košarkaškog stratega, uoči početka šampionata nije bio takvog mišljenja i sa dozom opravdanog opreza je govorio: "Naravno da mi možemo da pobedimo svakoga, ali i oni nas..." Nije se novi selektor (izabran posle lošeg plasmana na Olimpijadi u Sidneju) bojao neuspeha; samo je bio jasan za one koji sve znaju, a takvih nije bio mali broj. Osvajanje zlatne medalje nije bio imperativ, jer u Istanbulu se košarkaška Jugoslavija predstavila u jednom dosta izmenjenom sastavu u odnosu na prethodni šampionat 1999. u Francuskoj. Dalje, Pešić je imao dosta opravdanih primedbi na vreme početka priprema zbog sporog okupljanja reprezentativaca, što je bio posao Košarkaškog saveza Jugoslavije.
       I mada nije javno pokazivao nezadovoljstvo, Pešić je u jednom delu svog razmišljanja hteo da od svega digne ruke. Možda je u svemu odlučio ugovor koji je potpisao sa KSJ...
      
       Država
       Prepoznatljiv dekor dočeka sa desetinama hiljada oduševljenog naroda upriličen je, a gde bi ako ne ispred Skupštine grada Beograda, sa košarkaškim junacima na balkonu. Naravno, narodu treba igara, samo što hleba nije bilo za sve... Iza uspeha košarkaša stali su i oni kojima tamo sigurno nije bilo mesto, a koji su pokušali da svoj loš rad i uticaj u mnogim delovima košarkaške organizacije pokriju uspehom državnog tima. A koliko je država zaista učestvovala u osvajanju evropske košarkaške titule u Turskoj?
       Zoran Đinđić, premijer Srbije, zasigurno je dao značajan doprinos pobedi, svojim prisustvom u košarkaškoj areni u Istanbulu. Kako je istakao premijer, on je veliki poklonik ove igre. Pored svih obaveza i problema u zemlji Srbiji, odvojio je malo vremena da bodri buduće košarkaške pobednike. Uostalom, još kaže, da je i ranije prisustvovao finalnim mečevima naše reprezentacije! I to ne bi bilo sve. U vreme odigravanja finalne utakmice, koju je direktno prenosila televizija, upriličena je filmska projekcija "Kako je Hari postao drvo", reditelja Gorana Paskaljevića. Uz prisustvo saveznog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića i neizbežne Gorice Mojović, člana IO Skupštine grada, velika dvorana Centra "Sava" zvrjala je prazna. Naravno da filmska projekcija nije nimalo uticala na osvajanje zlatne medalje. "Drvo" nije moglo nikako da ugrozi košarku kada se zna da su table sa koševima za ovu igru napravljene od sasvim drugačijeg materijala.
       Koliko god da smo srcem izražavali zahvalnost košarkašima toliko je fudbalska nacija teško prihvatila eliminaciju reprezentacije sa svetske scene. Još i to - da nas je eliminisala Slovenija! Jedna generacija fudbalera, koja traje desetak godina, neslavno je sišla sa scene. Nije se o tome na vreme vodilo računa, odmah i posle ozbiljne "havarije" 1998. na svetskom šampionatu u Francuskoj, pa prošle godine na evropskom u Belgiji i Holandiji. Fudbalska organizacija je, samo iz ličnih interesa, uporno glavu gurala u pesak. Dva republička saveza (Srbije i Crne Gore) imala su sopstvenu računicu u kadrovskim rešenjima. Trpela je, naravno, reprezentacija, ono najbolje što u fudbalu treba da imamo. Fudbalski vir je gutao sve pred sobom dok nismo došli do dna...
       Titulu osvojenu u Istanbulu (treća od osnivanja SRJ) država će sigurno posebno vrednovati. Na predlog saveznog sekretara za sport Vojislava Andrića svi košarkaši i treneri biće odlikovani. Ordenje je vrednost od poverenja države prema pojedincu ili grupi ljudi i tu zbora nema. Uostalom, takav gest je činjen i za vreme prethodne vlasti uz prepoznatljive telegrame - čestitke, kada se ordenje delilo i kapom i šakom!
       "Naša zemlja nema razumevanja za vrhunski sport, a oni koji kažu - dosta je sa kukanjem u sportu - ne poznaju njegove probleme. Država bi trebalo da se odredi prema svojim najboljim reprezentacijama, da se najzad odluči da li da im pomaže ili ne! Danas je moderno reći - idite na tržište pa se tamo snalazite. Na koje tržište, pitam se. Sa dva miliona dinara koji se izdvajaju za 70 sportskih saveza ne može da se brani ugled zemlje. Očigledno da nam je potrebna nova strategija u sportu", kaže Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Jugoslavije, čija je reprezentacija prošle godine postala olimpijski šampion u Sidneju.
      
       Obećanja
       Nedavno je Vaterpolo savez Jugoslavije, čiji su reprezentativci postali šampioni Evrope u Budimpešti i viceprvaci sveta u Japanu, izašao na "tržište". Kompanija "Braća Karić" na svaki način je htela da pomogne. Upristojen je bogat prijem za naše "ajkule", a onda, kako to dobar kućni red nalaže, i fotografisanje familije za dugo sećanje i pamćenje. Naravno da je stiglo obećanje da finansijska pomoć neće izostati. Na kraju od obećanja, kako tvrde u Vaterpolo savezu, ostalo je samo radovanje...
       Dug je put od talenta do priznate sportske zvezde koja bi u kasnijem periodu zarađivala veliki novac. U čitavom ovom poslu najbolje su se snašli roditelji sportista. Njihova praksa izgleda jednostavno. Svoje talentovane klince i klinceze prepuštaju privatnim menadžerima koji otkupljuju ugovore od njihovih siromašnih klubova, plaćaju im sve troškove takmičenja, a zauzvrat kada ovi porastu, imaju ekskluzivno pravo da njima "trguju" kada dođe vreme odlaska u inostranstvo.
       Novac za pripreme, putovanja, hotelski smeštaj, opremu i pre svega takmičenje, jeste ono što je neophodno jugoslovenskim sportistima. Talenata, naravno, ima; samo je otvoreno pitanje koliko se u njih realno ulaže. Ukorenjeno je pogrešno mišljenje da pošto većina naših vrhunskih sportista igra u bogatim inostranim klubovima i tamo ima ozbiljna takmičenja, donekle je rešen problem. Novi zakon o sportu već mesecima je u pripremi, a kada će zaživeti, niko živi u Saveznom savetu za sport ne zna odgovor...
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ