Deca u Srbiji su najugroženija u Evropi: 850 000 ih je na ivici egzistencije, a 130 000 živi u ekstremnom siromaštvu. Dvadeset odsto ne završi osnovnu školu. Više od 70 odsto beogradskih osnovaca probalo je drogu

      Kada su prošle godine spotovi "Priča o Anđeli" počeli da se emituju na TV stanicama, javnost je bila zaprepašćena. Slike izgladnele, poluodevene, prestrašene i zaboravljene dece iz Doma za nezbrinutu decu u Kulini kod Aleksinca nikoga nisu ostavile ravnodušnim.
       Bila je to prva akcija programa Ministarstva za socijalna pitanja za poboljšanje uslova za život dece Srbije, koja, prema istraživanju Unicefa, već godinama imaju status najugroženijeg dečjeg staleža u Evropi.
       "Do tih podataka se došlo prema procentu neuhranjenosti, procentu smrtnosti odojčadi i dece do pet godina, izloženosti oružanim sukobima, procentu HIV pozitivne dece i one koja ne završe osnovnu školu. Faktor rizika naše dece je 29, dok je evropski standard šest", kaže Boris Stajkovac, savetnik za multimedijalne kampanje u Ministarstvu za socijalna pitanja. "Najugroženija su deca bez roditeljskog staranja. U ustanovama imamo više od 6 000 takve dece. Kada smo krajem oktobra prošle godine gotovo slučajno došli do fotografija iz tih ustanova, ispostavilo se da su u užasnom stanju, da deca žive u nehigijenskim uslovima, da nemaju ni posteljinu, da su sobe bez prozora... To su bile grobnice žive dece i da nije bilo međunarodnih humanitarnih organizacija, kao što su Ecco i Unicef, koje su im pomagale, ko zna da li bi uopšte preživela.
      
       Opredelili ste se za veoma agresivnu kampanju, koja je direktno atakovala na savest građana. Izgleda kao da niko nije znao ni da ta deca postoje, a kamoli kako žive.
       - Opredelili smo se za kampanju sa naznakom uzbune. Taj problem je bio skriven od očiju javnosti. Ne želim da kažem da država nije htela, ali verovatno nije mogla da se time bavi ili joj to nije bilo na listi prioriteta, pa je zaboravila.
       Uspeli smo da animiramo ljude tako što smo im jednostavno pokazali kako ta deca žive. Samo od stranih vlada je dobijeno više od 10 miliona DEM za rekonstrukciju ustanova, a više od 20 miliona DEM za ishranu i lekove. Uključio se i veliki broj naših ljudi, sakupili smo više od milion DEM u robi i novcu koji je pristigao na račun Ministarstva. To je pomoglo da se donekle ublaži teška situacija.
       Uspeli smo da malo podignemo svest ljudi o tome kome treba pomoći i kako, a veoma je važno i to što je počelo da se vraća poverenje u institucije. Prvi put je sve organizovano tako da račun bude transparentan, angažovana je međunarodna agencija koja brine o tome da svaki dinar stigne onome kome je namenjen.
      
       Bilo je reči o tome da će se menjati zakon o usvajanju i hraniteljstvu dece, jer se javio veliki broj zainteresovanih da se na taj način brine o deci.
       - Moderan pristup rešavanju ovog problema jeste da deca nađu mesto u porodicama, ali problem sa usvajanjem je što svi žele da usvoje bebe. Kad dete napuni dve-tri godine, onda više nije zanimljivo. Osim toga, u velikom broju slučajeva reč je o deci sa blagim retardacijama, od 36 dečjih ustanova, koliko imamo, polovina je za decu sa posebnim potrebama i tu je zatečeno najteže stanje.
       Zaštita dece će se sigurno kretati u pravcu razvijanja hraniteljstva i ta oblast mora da bude dobro zakonski regulisana. U mnogim evropskim zemljama deca se zbrinjavaju na taj način, a ni Hrvatska i Slovenija više nemaju ustanove za zbrinjavanje, osim kad je reč o deci sa teškim hendikepima. Kod nas je hraniteljstvo bilo razvijeno i ima tradiciju, ali kako je porodica siromašila i gubila finansijsku snagu, smanjeno je i interesovanje za ovaj oblik brige o deci. Sada ga treba povratiti i podržati.
       Ustanove za zbrinjavanje trebalo bi da se transformišu u dnevne ustanove koje pružaju pomoć hendikepiranoj deci koja žive u porodicama. Takve dece je kod nas 147 000 i ona su veoma veliko opterećenje za porodicu, jer im je često potrebna celodnevna nega, koju roditelji ne mogu da im pruže. To je problem koji može da uruši porodicu, reč je o veoma teškim situacijama u kojima je neophodna pomoć društva.
      
       Pošto je celo društvo finansijski iscrpljeno, na koji način je moguće prikupiti sredstva?
       - Ministarstvo svakako nema sredstva, ali istražujemo sve mogućnosti, treba pronaći nove komercijalne načine finansiranja i pokušaćemo da pokažemo neke od pravaca u kojima briga o deci treba da se kreće.
       Ponudili smo pet načina za pružanje pomoći. Donatorstvo u novcu, hrani, odeći, igračkama, zatim Ugovor za decu koji je jednokratna donacija, Prijateljstvo za život - svako može da za prijatelja izabere jedno dete koje će posećivati i družiti se s njim, Svečano kumstvo - krštenje deteta i Hraniteljstvo.
       Pokušavamo da otvorimo interesovanje i onom zdravom delu ekonomije i da ih motivišemo. U pregovorima smo sa nekoliko firmi i banaka, a trudimo se i da motivišemo svakog pojedinca. Osnivaće se novi fondovi i tražićemo sve načine da animiramo ljude. Nemamo još tačan plan, ali smo otvoreni za sve ideje. Ministar Gorana Matković je mnogo učinila na povezivanju vladinog i nevladinog sektora i medija, tako da je otvorila mogućnosti da se nešto pokrene. Za mentalni izlazak iz ove situacije u kojoj se svi nalazimo jeste u tome da, prvenstveno, izađemo iz sebičnosti i da "ja" pretvorimo u "mi". Možda će se neki problemi teško rešavati, sindikalni i socijalni, ali hajde da učinimo bar ono što možemo, da svako napravi bar jedan mali korak, recimo tako što će pomoći jednom detetu.
      
       Akcija Ministarstva je veoma ambiciozno zamišljena, trebalo bi da poboljša uslove života sve dece i tinejdžera u Srbiji.
       - Ukupno 850 000 dece u Srbiji je na ivici egzistencije, a 130 000 živi u ekstremnom siromaštvu. Dvadeset odsto ne završi osnovnu školu. Više od 70 odsto beogradskih osnovaca probalo je drogu.
       Nas će u Evropu uvesti generacija koja sada nema ni programe, ni škole (prosek je manje od jednog kompjutera po školi) ni igrališta. U okviru kampanje koju sada radimo "Obezbedimo deci igrališta", od 130 lokacija, koliko smo obišli u Beogradu, 91 odsto nisu ispravne i nisu upotrebljive. Školske dvorane se izdaju za novac, a deca se igraju u olupinama automobila i kontejnerima.
       U medijima se deca uglavnom prikazuju samo kao žrtve kriminala, a u vreme kada bi trebalo da se prikazuje dečji program prikazuju se porno filmovi. Mediji su, naročito televizija, postali veliko igralište, urušeno i deformisano, koje ne daje mogućnosti deci da pronađu idole, a da to nisu proročice ili pevačice.
       Imamo problem kvaliteta svuda, a deca nemaju mogućnost da im se otvori neki put i vera da mogu da ostanu ovde. Mnogi mladi su otišli i sve donacije koje dobijamo sa Zapada ne mogu da nadoknade taj gubitak. Svuda se oseća nedostatak kvaliteta, koji nije u skladu sa potencijalom. Od nacionalne je važnosti da se okrenemo generaciji koja dolazi i da na tom nivou budemo patriote.
      
       IVANA JANKOVIĆ